Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Početkom 1990. godine događaji će sustizati jedni druge. Jasna naznaka da je kompromis nemoguć bila je vidljiva na 14. kongresu SKJ, koji su Slovenci i Hrvati solidarno napustili

Kada se 25. juna 1991. godine Milan Kučan obratio javnosti proglašavajući nezavisnost Slovenije i njeno stupanje među evropske države, samo retki su se setili Memoranduma SANU i njegove prognoze budućih događaja u Jugoslaviji. Potez Slovenaca, a odmah zatim i Hrvata, uprkos kritikama, potvrdio je slutnje i upozorenja akademika.

– Ovaj akt predstavlja kulminaciju stogodišnjih nastojanja slovenačkog naroda. Jugoslavija u sadašnjem obliku nije sposobna da preživi i postaje žarište potencijalnih konflikata i ratne opasnosti. Srž jugoslovenskog problema je u tome što država nikad nije bila utemeljena na sporazumu kao integratoru. Zato se Jugoslavija ne može preoblikovati u tvorevinu sposobnu za život – obrazložio je predsednik slovenačke skupštine France Bučar.

Ovom proklamacijom krunisan je višegodišnji rad slovenačkog rukovodstva na izdvajanju Slovenije iz sastava Jugoslavije. Taj čin vrhunac je i delovanja ljubljanskih opozicionara, koji su se od čuvene „Cesne afere“ krajem šezdesetih godina zalagali za nova rešenja uređenja Jugoslavije. Slovenačku poziciju i opoziciju, uprkos različitim viđenjima, snažno je povezivao san o nezavisnosti, kao i ustavna postavka iz 1974. kao minimum zajedničkog suživota sa drugim narodima.

Putem Slovenije krenula je i Hrvatska, čiji će se san, međutim, ostvariti u krvi i progonu više od 250.000 Srba iz Krajine. Dramatičnog leta 1991, međutim, još je titrala nada da će srpski narod i ubuduće živeti u jednoj državi. Događaji koji su usledili naznačili su drugačiji epilog.

Hrvatskom putu u nezavisnost prethodilo je ustrojstvo snaga koje su se sve otvorenije zalagale za odvajanje od Jugoslavije. Kao ključni momenat u afirmaciji ovih ideja uzima se govor Franje Tuđmana u Društvu pisaca Hrvatske početkom 1989. godine, u kome je javnosti prvi put predstavio program buduće Hrvatske demokratske zajednice. Svesni efeketa „antibirokratske revolucije“, Hrvati će po uzoru na Slovence na svojoj granici blokirati demonstrante iz Srbije, a ubrzo za svog novog političkog čelnika izabrati Ivicu Račana.

Početkom 1990. godine događaji će sustizati jedni druge. Jasna naznaka da je kompromis gotovo nemoguć bila je vidljiva na 14. kongresu SKJ, koji su Slovenci i Hrvati solidarno napustili. U Kninu se osniva Srpska demokratska stranka, predsednika Jovana Raškovića, a svega sedam dana kasnije Tuđman u „Lisinskom“ poručuje:

„NDH nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda“.

Posle ovih reči Ivica Račan, predsednik Saveza komunista Hrvatske, označava HDZ kao „stranku opasnih namera“.

Srpski odgovor brzo je usledio. Sa velikog narodnog skupa Srba Hrvatske i severozapadne Bosne održanog na Petrovoj gori poručeno je da Jugoslavija mora da opstane, a srpski narod da bude ravnopravan sa ostalima. Da od toga nema ništa postalo je jasno već polovinom maja posle prebrojavanja glasova na parlamentarnim izborima, na kojima je ubedljivo pobedio Tuđmanov HDZ. Ređali su se potom neredi na fudbalskim utakmicama, mitinzi, bune srpskog naroda u Lici i Dalmaciji, koje su kulminirale referendumom o autonomiji, balvan revolucijom i proglašenjem SAO Krajine.

Miris nastupajućeg rata u Hrvatskoj i odlučni pohod Slobodana Miloševića u Srbiji donekle su pomeli srpsku inteligenciju, uključujući i SANU. Njeni članovi nisu imali jedinstven stav prema načinu izlaska iz krize, niti jasan pogled na budućnost srpskog naroda. Iako su Hrvati i Slovenci uveliko bili na putu izgradnje sopstvenih država kod najvećeg broja srpskih intelektualaca i dalje je bila živa ideja o očuvanju kakve-takve Jugoslavije, u čijim granicama bi na novim osnovama i dalje živeli Srbi. To je i bio razlog što je većina intelektualaca u Miloševiću videla lidera po svojoj meri.

„Milošević se zalaže za politički pluralizam, osuđuje svaki nacionalizam i traži zajednički jezik za očuvanje Jugoslavije. On je i prvi partijski funkcioner u Srbiji koji daje načelnu podršku Akademiji i Francuskoj 7. Podržava progresivne intelektualce, odbacuje dosadašnje osude neprijatelja u SANU i Udruženju književnika. To su novi stavovi i nove reči. Danas smo svi u Akademiji posle duge depresije bili ozareni nadom – Slobodan Milošević je reformator i rušilac titoizma. I na ulici smo se pozdravljali sa nadom. I Mihiz i Mića (Popović) očekuju promene. Oluja sa Istoka zahvata i srpsku močvaru“, kaže u „Piščevim zapisima“ Dobrica Ćosić.

Ćosić iznosi i svoje viđenje situacije rapidnog udaljavanja Slovenaca i Hrvata i odnosa Srba prema njihovom putu odlaska iz Jugoslavije:

„Danas se Jugoslavija ne brani jugoslovenstvom. Ona se tako mogla braniti samo do 1974, do kobnog brionskog Ustava. Sve potom je bilo i biva procedura njenog raspada. Srbi treba da se odreknu uloge branioca Jugoslavije. Odbrana Jugoslavije može nas odvesti u rat“, zapisuje Ćosić u svoj dnevnik.

Na početak rata nije se dugo čekalo. Sukob avgusta 1991. godine u Hrvatskoj pred srpskom intelektualnom elitom otvorio je mnoga pitanja, među kojima i pitanje budućnosti srpskog naroda, ali i državnu perspektivu posle raspada. Izlaz iz košmarne situacije mnogi su videlu u sprezi Srbije, kao lidera ostatka Jugoslavije, i JNA, koja je važila za čuvara državnog uređenja. Uprkos sve jačem ratnom naboju, Milošević ne pominje rat, a još manje borbu za srpske teritorije i „Veliku Srbiju“. Ovu tezu zagovaraju čelnici opozicije Vuk Drašković i Vojislav Šešelj.

Publicista Slavoljub Đukić navodi da je Milošević borbu prvi put pomenuo 16. marta 1991. godine na zatvorenom sastanku sa predsednicima opština u Srbiji.

„Granice uvek diktiraju jaki, nikada slabi. Moramo biti jaki. Mi smatramo da je legitimno pravo i interes srpskog naroda da živi u jednoj državi. To je početak i kraj. Uostalom, šta će im ti Srbi koji im toliko smetaju po Kninu, po Petrinji, Glini, Lici, Baniji, Kordunu, ako je taj problem toliki. A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. Nadam se da neće biti toliko glupi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo“, prenosi Đukić Miloševićeve reči u svojoj knjizi „Kako se dogodio vođa“.

Novoj situaciji prilagođavaju se i akademici, tražeći način za ukrupnjavanje srpskog duhovnog korpusa. To je bio cilj osnivanja Srpskog nacionalnog saveta (SNS), u kome su aktivno učestvovali Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihailo Marković, Milorad Ekmečić… SNS je zamišljen kao „vrhovna nacionalna institucija koja će zastupati interese svih Srba bez obzira gde žive“.

PRVI SUSRET ĆOSIĆA I MILOŠEVIĆA

U proleće 1990. godine dogodiće se prvi susret vođe srpske intelektualne opozicije Dobrice Ćosića i još uvek komunističkog srpskog lidera Slobodana Miloševića.

„Razgovor u četiri oka trajao je skoro četiri sata. On je komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije, komunikacije i razvoja, kakvu nisam čuo ni od jednog komunističkog funkcionera. Ostavlja utisak samouverenog i odlučnog političara. ‘Vaš je najvažniji politički zadatak da obezbedite nastajanje demokratske i kompetentne opozicije’, rekao sam mu. Zbunio ga je ovaj zadatak. Moje demokratske i reformističke ideje nije prihvatio sa oduševljenjem, ali ih je radoznalo i sa uvažavanjem saslušao. Videćemo“, zabeležio je Ćosić utiske sa ovog sastanka u svom dnevniku.

Autor: Rade Dragović

Sutra: Senka koja lebdi nad Akademijom

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom