Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Kriza oko Memoranduma pokazaće sve pukotine koje su postojale u vrhu partijske i državne vlasti Srbije i koja će biti ogoljena na Osmoj sednici slomom Ivana Stambolića

Ćutanje Slobodana Miloševića o Memorandumu SANU nije prošlo neopaženo u partijskom i državnom vrhu. Upadljivo je, međutim, da kritike njegove igre počinju tek posle Osme sednice i smene Ivana Stambolića i njemu bliskih saradnika sa čela srpskog rukovodstva.

Uzdržan stav prvog čoveka srpske Partije danas se objašnjava Miloševićevom namerom da izbegne zameranje sa uglednim akademicima, na koje je još tada računao kao na važan oslonac u svom pohodu na vlast. Ovu tezu između redova provući će i Dragiša Pavlović, predsednik beogradskih komunista i jedan od ključnih Stambolićevih ljudi. Iz vremena koje je prethodilo Osmoj sednici Pavlović je zapamćen kao grčeviti borac protiv nacionalističkih struja u srpskom društvu, ali i izuzetan intelektualac i polemičar. Važio je za političara pred kojim je budućnost, sve dok se na pitanju krize na Kosovu i sve snažnijih nacionalnih struja u Srbiji nije sukobio sa Miloševićem.

U svojoj poznatoj knjizi „Olako obećana brzina“, čiji naslov aludira na Miloševićev pristup rešavanju kosovskog problema, Pavlović opisuje i sve njegove manevre oko izjašnjavanja o „slučaju Memorandum“.

Zvanično javno ćutanje Slobodana Miloševića, predsednika Predsedništva CK SKS o Memorandumu, predstavljalo je presedan, stvaranje jednog pravila kojim se takođe stvara javno mnjenje, jedna drugačija stvarnost od stvarnosti koju je stvarao javno govor o Memorandumu. U okolnostima kada prvi čovek CK o njemu javno ćuti nije ništa neobično da se njegovo komentarisanje smatra krštenjem Miloševićevog pravila ćutanja o ovom dokumentu – piše Pavlović i navodi na koji način je prvi čovek srpskih komunista uspevao da „glasno ćuti“ o tekstu akademika.

„Na sednici Centralnog komiteta SKS Memorandum nije zvanično pomenut za javnost, a još manje je zvanično odobren. Naprotiv, osuđen je – ali za najužu partijsku javnost. Sama činjenica da se događaj odigrao javno, a da se sa sednice CK probilo ćutanje, za jedan deo javnosti koji je i bez toga znao za postojanje Memoranduma, a pogotovo za njegove autore, značilo je kao da je prećutno prihvaćen. Ako se u javnosti čulo da je na CK bila informacija o tekstu SANU morali su se bar upitati – zašto CK o tome ćuti. Ne radi se o potcenjivanju Akademije, jer je to nemoguće. O čemu je onda reč?“, pita se Pavlović.

U VREME objavljivanja „Olako obećane brzine“ autor je već bio gubitnik iz okršaja sa Miloševićem. Na svojoj koži osetio je svu silinu njegovog političko-medijskog aparata, mobilisanog u obračunu sa neistomišljenicima. U vreme dok je bio na čelnoj poziciji Gradskog komiteta, iako na važećoj partijskoj liniji, na početku memorandumske afere ni sam nije bio dosledan prema njegovim tezama.

Ostalo je zabeleženo da se Pavlović, na jednom od sastanaka u Gradskom komitetu sa glavnim urednicima beogradskih medijskih kuća, dok je Dušan Mitević u uvodnom izlaganju napadao Memorandum i akademike, nagnuo prema dvojici prisutnih i rekao: „Naš najveći problem jeste to što je devedeset odsto onoga što je tamo napisano – tačno!“.

Kriza oko Memoranduma SANU i neslaganja oko stavova iznetih u njemu pokazaće sve pukotine koje su postojale u vrhu partijske i državne vlasti Srbije. Dinamika događaja koji će uslediti, učiniće da one postanu sve veće i vidiljivije. Iz njih će se širiti dubinski procep a koja će u svoj svojoj širini biti ogoljena godinu dana kasnije, Osmom sednicom i definitivnim slomom Ivana Stambolića.

Na odnos srpskog rukovodstva prema tekstu akademika bez sumnje uticali su i složeni odnosi među glavnim predstavnicima vlasti tih godina. Ovu scenu krojilo je nekoliko veoma uticajnih ličnosti. Pored „mlađe garde“ Ivana Stambolića, Dragiše Pavlovića i sve jačeg Miloševića, u ovom krugu bili su i „stari borci“ Draža Marković, Nikola Ljubičić, Petar Stambolić i drugi. U novoj podeli karata najslabije adute imao je Draža Marković, koji je brzo skliznuo sa političke pozornice. Ljubičić se priklonio mlađoj ekipi, često nazvanoj „mladoturcima“, koja će se ubrzo i sama oštro podeliti na „miloševićevce“ i „stambolićevce“. Bilo je to vreme naglog i žestokog uspona Slobodana Miloševića ka neograničenoj vlasti koju će steći svega koju godinu kasnije.

Miloševićev govor gnevnim Srbima u Kosovu polju aprila 1987. godine tumači se kao prelomna tačka u njegovoj karijeri, ali i kao prvi korak u primeni Memoranduma SANU, koji će ga od tada pratiti kao etiketa koju su mu trajno prišili njegovi kritičari.

Svedoci kažu da se sa Kosova Milošević vratio kao drugi čovek. Da li što je u revoltiranim kosovskim Srbima i njihovoj energiji video šansu da povuče drastičan rez sa dotadašnjom politikom ili što je shvatio da je nacionalni zanos punjenje koje potrebno njegovoj već postrojenoj medijskoj artiljeriji, tek Milošević je po povratku u Beograd, promenio dotadašnji kurs u vođenju politike.

To je i jedan od razloga što opononenti SANU – koji je stavljaju na listu odgovornih za razbijanje SFRJ – smatraju da su Miloševićeva retorika i Memorandum počeli da koketiraju krajem osamdesetih, a posebno početkom devedesetih. Zaokret tada postaje očigledan:

„A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji, koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka“, rekao je 1988. Milošević označivši novu eru odnosa države i SANU.

Akademici, pre svega pisci Memoranduma, tokom prethodne tri decenije, međutim, prilježno su odbijali svaku organsku vezu sa Miloševićem, njegovom politikom i njenim posledicama. Kao i tada, i danas, osporavaju da je dokument izrađen u Knez Mihailovoj 35 imao bilo kakva svojstva nacionalnog programa, niti da je u tom cilju pisan.

„Memorandumu se, između ostalog, pripisuje i da je poslužio kao osnova politike Slobodana Miloševića. Nezamislivo bi bilo da nema nikakve podudarnosti u pogledima na suštinska pitanja jugoslovenskog društva između Memoranduma i Miloševića. Nema ničeg neobičnog u tome da je on video neke probleme i rešenja na isti način kao i ovaj dokument. Biće, međutim, da o tim problemima on nije prvi put čuo iz Memoranduma, nego je eventualno u njemu našao potvrdu svojih zapažanja. Jugoslovenska kriza bila je toliko duboka i jasno vidljiva da je ovakva koincidencija bila sasvim realna“, ocenjuju u svojoj knjizi „Memorandum SANU – odgovor na kritike“ akademici Krestić i Mihailović.

„STUDENT“ VAŽNIJI OD MEMORANDUMA

Partijske kolege zamerile su Miloševiću energiju i srčanost sa kojom su se njegovi sledbenici 1987. okomili na list „Student“. Na naslovnoj strani broja koji je izašao pred Dan mladosti, prepoznata je metafora u čijem središtu je bio Tito.

„Zar nije bilo uputnije i korisnije da se Milošević umesto u borbu sa niskotiražnim ‘Studentom’ upustio u borbu sa Memorandumom SANU? Zar nije bilo svrsishodnije da se umesto zecu prvo suprotstavi vuku, osim ako nije želeo da ‘terajući zeca istera vuka’? Zar nije bilo bolje da je sam otišao u SANU da raspravlja sa akademicima i da ih posle toga pozove na raspravu u CK? Zar nije bilo logičnije da se umesto saopštenja o ‘Studentu’ izda saopštenje o SANU i da se javno odredi protiv programa koji Srbiju vidi izvan Jugoslavije, osim ako to i sam ne želi da uradi u budućnosti „, pitao se u „Olako obećanoj brzini“ Dragiša Pavlović.

Autor: Rade Dragović

Sutra: Novi talas napada na srpske akademike

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom