Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Криза око Меморандума показаће све пукотине које су постојале у врху партијске и државне власти Србије и која ће бити огољена на Осмој седници сломом Ивана Стамболића

Ћутање Слободана Милошевића о Меморандуму САНУ није прошло неопажено у партијском и државном врху. Упадљиво је, међутим, да критике његове игре почињу тек после Осме седнице и смене Ивана Стамболића и њему блиских сарадника са чела српског руководства.

Уздржан став првог човека српске Партије данас се објашњава Милошевићевом намером да избегне замерање са угледним академицима, на које је још тада рачунао као на важан ослонац у свом походу на власт. Ову тезу између редова провући ће и Драгиша Павловић, председник београдских комуниста и један од кључних Стамболићевих људи. Из времена које је претходило Осмој седници Павловић је запамћен као грчевити борац против националистичких струја у српском друштву, али и изузетан интелектуалац и полемичар. Важио је за политичара пред којим је будућност, све док се на питању кризе на Косову и све снажнијих националних струја у Србији није сукобио са Милошевићем.

У својој познатој књизи „Олако обећана брзина“, чији наслов алудира на Милошевићев приступ решавању косовског проблема, Павловић описује и све његове маневре око изјашњавања о „случају Меморандум“.

Званично јавно ћутање Слободана Милошевића, председника Председништва ЦК СКС о Меморандуму, представљало је преседан, стварање једног правила којим се такође ствара јавно мњење, једна другачија стварност од стварности коју је стварао јавно говор о Меморандуму. У околностима када први човек ЦК о њему јавно ћути није ништа необично да се његово коментарисање сматра крштењем Милошевићевог правила ћутања о овом документу – пише Павловић и наводи на који начин је први човек српских комуниста успевао да „гласно ћути“ о тексту академика.

„На седници Централног комитета СКС Меморандум није званично поменут за јавност, а још мање је званично одобрен. Напротив, осуђен је – али за најужу партијску јавност. Сама чињеница да се догађај одиграо јавно, а да се са седнице ЦК пробило ћутање, за један део јавности који је и без тога знао за постојање Меморандума, а поготово за његове ауторе, значило је као да је прећутно прихваћен. Ако се у јавности чуло да је на ЦК била информација о тексту САНУ морали су се бар упитати – зашто ЦК о томе ћути. Не ради се о потцењивању Академије, јер је то немогуће. О чему је онда реч?“, пита се Павловић.

У ВРЕМЕ објављивања „Олако обећане брзине“ аутор је већ био губитник из окршаја са Милошевићем. На својој кожи осетио је сву силину његовог политичко-медијског апарата, мобилисаног у обрачуну са неистомишљеницима. У време док је био на челној позицији Градског комитета, иако на важећој партијској линији, на почетку меморандумске афере ни сам није био доследан према његовим тезама.

Остало је забележено да се Павловић, на једном од састанака у Градском комитету са главним уредницима београдских медијских кућа, док је Душан Митевић у уводном излагању нападао Меморандум и академике, нагнуо према двојици присутних и рекао: „Наш највећи проблем јесте то што је деведесет одсто онога што је тамо написано – тачно!“.

Криза око Меморандума САНУ и неслагања око ставова изнетих у њему показаће све пукотине које су постојале у врху партијске и државне власти Србије. Динамика догађаја који ће уследити, учиниће да оне постану све веће и видиљивије. Из њих ће се ширити дубински процеп а која ће у свој својој ширини бити огољена годину дана касније, Осмом седницом и дефинитивним сломом Ивана Стамболића.

На однос српског руководства према тексту академика без сумње утицали су и сложени односи међу главним представницима власти тих година. Ову сцену кројило је неколико веома утицајних личности. Поред „млађе гарде“ Ивана Стамболића, Драгише Павловића и све јачег Милошевића, у овом кругу били су и „стари борци“ Дража Марковић, Никола Љубичић, Петар Стамболић и други. У новој подели карата најслабије адуте имао је Дража Марковић, који је брзо склизнуо са политичке позорнице. Љубичић се приклонио млађој екипи, често названој „младотурцима“, која ће се убрзо и сама оштро поделити на „милошевићевце“ и „стамболићевце“. Било је то време наглог и жестоког успона Слободана Милошевића ка неограниченој власти коју ће стећи свега коју годину касније.

Милошевићев говор гневним Србима у Косову пољу априла 1987. године тумачи се као преломна тачка у његовој каријери, али и као први корак у примени Меморандума САНУ, који ће га од тада пратити као етикета коју су му трајно пришили његови критичари.

Сведоци кажу да се са Косова Милошевић вратио као други човек. Да ли што је у револтираним косовским Србима и њиховој енергији видео шансу да повуче драстичан рез са дотадашњом политиком или што је схватио да је национални занос пуњење које потребно његовој већ постројеној медијској артиљерији, тек Милошевић је по повратку у Београд, променио дотадашњи курс у вођењу политике.

То је и један од разлога што опононенти САНУ – који је стављају на листу одговорних за разбијање СФРЈ – сматрају да су Милошевићева реторика и Меморандум почели да кокетирају крајем осамдесетих, а посебно почетком деведесетих. Заокрет тада постаје очигледан:

„А што се тиче Српске академије наука, не видим заиста зашто она не би имала утицај на политику у Србији, који је то народ у свету, која је то разумна држава која се стиди своје академије наука“, рекао је 1988. Милошевић означивши нову еру односа државе и САНУ.

Академици, пре свега писци Меморандума, током претходне три деценије, међутим, приљежно су одбијали сваку органску везу са Милошевићем, његовом политиком и њеним последицама. Као и тада, и данас, оспоравају да је документ израђен у Кнез Михаиловој 35 имао било каква својства националног програма, нити да је у том циљу писан.

„Меморандуму се, између осталог, приписује и да је послужио као основа политике Слободана Милошевића. Незамисливо би било да нема никакве подударности у погледима на суштинска питања југословенског друштва између Меморандума и Милошевића. Нема ничег необичног у томе да је он видео неке проблеме и решења на исти начин као и овај документ. Биће, међутим, да о тим проблемима он није први пут чуо из Меморандума, него је евентуално у њему нашао потврду својих запажања. Југословенска криза била је толико дубока и јасно видљива да је оваква коинциденција била сасвим реална“, оцењују у својој књизи „Меморандум САНУ – одговор на критике“ академици Крестић и Михаиловић.

„СТУДЕНТ“ ВАЖНИЈИ ОД МЕМОРАНДУМА

Партијске колеге замериле су Милошевићу енергију и срчаност са којом су се његови следбеници 1987. окомили на лист „Студент“. На насловној страни броја који је изашао пред Дан младости, препозната је метафора у чијем средишту је био Тито.

„Зар није било упутније и корисније да се Милошевић уместо у борбу са нискотиражним ‘Студентом’ упустио у борбу са Меморандумом САНУ? Зар није било сврсисходније да се уместо зецу прво супротстави вуку, осим ако није желео да ‘терајући зеца истера вука’? Зар није било боље да је сам отишао у САНУ да расправља са академицима и да их после тога позове на расправу у ЦК? Зар није било логичније да се уместо саопштења о ‘Студенту’ изда саопштење о САНУ и да се јавно одреди против програма који Србију види изван Југославије, осим ако то и сам не жели да уради у будућности „, питао се у „Олако обећаној брзини“ Драгиша Павловић.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Нови талас напада на српске академике

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом