ЕТО КНЕЖЕ НЕК´ ТИ ЈЕ ТЕЖЕ: Освета Радета Предојевића

Раде Предојевић са осталим дјечацима стиже у Цариград.

Ту су их нахранили и обукли у ново турско рухо, а онда почели да их обучавају и тестирају њихове природне склоности, способности и интелегенцију.

Рада послаше за војне науке. Имао је успјеха, добивао чинове и унапређења, постао паша-Хасан – паша и једном стигао с великом војском у Херцеговину.

Сједи паша у свом чадору на високом шилтету, посматра војску и чадоре у полукругу, издаје наредјења потчињеним, а понајвише ћути и тако данима.А ноћима не спава.

У рано јутро устаје, излази на брежуљак и посмара долину испод себе.Види у даљини Билећу са нешто кућа сабирних око аскерске касарне, види оитому долину успред себе из које у јутарњој измаглици, допиру људски глсдови и дозивања. То је Пријевор, то је мука и несаница моћног Хасан – паше Предојевића.

Слуша он то и гледа, а у сјећање се враћа дјетињство, дјечији несташлуци и игре. Сјети се да је ту негдје у долини и његов мрски стриц.

А шта ли је са сиротом мајком Ружом? Ко зна је ли још жива?

Сигурно је пресвисла од туге онда када је последњи пут на Чемерна кроз јаук дозивала “О Раде сине мој“ док је турски караван с њим и његовим вршњацима замицао у долини према Изгорима и Тјентишту.

Не, он мора то поновно видјети, све открити, све сазнати, а стрица кнеза ако је и мртав обавезно казнити.

И ево прилике, чудне прилике, какву може смислити легенда, или можда намјестити необјашњива судбина…

Једног јутра, баш кад је војска почела да доручкује у табор додје старица просјакиња, сва у ритама, усахла, зборана лица. Глад и невоља је натјерали, па се осмјелила да додје право у турски табор и затражи бар мрвице и отпатке небили утољила љуту глад. Паша је спази и нареди да је доведу њему под чадор.

Чини му се да му је однекуд позната да му личи на неко избједјело лице…

Да то није? Не, не, то не може бити, његова мајка била је млада , витка , витална жена! А ово? Ко зна?

Сједе старица испред пашиних нога, а он јој нареди да прича све о себи, које она зашто проси, кога има и са ким живи.

Старица исприча да је рано остала удовица, да је имала јединца сина кога су Турци одвели, та да је она остала да живи са породицом свога дјевера.

Сад је остарјела, не може да ради, па је дјевер истјерао и смјестио у неку колибицу, а дио имања које јој припада узео, јер његов покојни брат нема мушког наследника.

Ето то је довело до просјачког штапа. Слуша паша исповјест, мршти се, у срџби гризе подавијену браду, па пита:“ А како је било име твоме сину?“

“Раде честити пашо, Раде му је било име,  а сад Бог сами зна, како се зове и јели жив“ одговори просјакиња.

Паша претрну али даље пита:

– Је ли тај твој Раде имао какав биљег, неки знак по чему би га могла познати.
“Јесте , јест, како није“, мало живну старица.
“Имао је на лијевој нози испод кољена ожиљак. Једном сјекао козама грање, па се јако озлиједио косијером!“

Паша дрхтавим рукама, заврну лијеву ногавицу, а ту испод кољена указа се давно зарасли ожиљак. Мајка бризну у плач и болно крикну: Сине мој Раде ти ли си тај.!

Отпустивши мајку и пославши је кући са пратњом и богатим даровима, Хасан – паша смисли казну за свога стрица, пријеворског кнеза, али казну, стравичну, сурову, праву азијатску. Сутрадан се са пратњом спусти у Пријевор, нареди да доведу кнеза и да се искупи сав народ на пустој долини усред села, крај царске џаде. Ту пред народ исприча које он, и како је одведен из свог дома. Кнезу изрече казну и нареди да се
одмах изврши.

Везаше већ остарелог кнеза за дрво и убише га камењем затрпавши га „проклетом гомилом“.

Народ тада изабра новог сеоског кнеза коме паша повјери силан новац да доживотно обезбједи његову мајку, а да њој за душу подигну православну цркву у Пријевору, а џематлијама у Билећи издвоји позамашну своту новаца да подигну џамију.

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

ЕТО КНЕЖЕ НЕК ТИ ЈЕ ТЕЖЕ: Кога је од седам синова одабрао кнез? (2)

ЕТО КНЕЖЕ НЕК ТИ ЈЕ ТЕЖЕ: Које био Хасан-паша Предојевић? (1)