Dva stratišta usred Beograda sa 14.000 žrtava sakrio nemar

Srpski civili, pobijeni na Starom sajmištu tokom Drugog svetskog rata, masovno, pored Gardoša, sahranjivani i na Bežanijskoj kosi, a mesta su do danas gotovo neobeležena.

Slobodan Kokotović (93), bivši gimnazijski profesor i načelnik društvenih delatnosti u Opštini Novi Beograd, jedini je živi svedok strašnog kraja srpskih logoraša u Belanovića rupi na Bežanijskoj kosi. Imao je samo 16 godina kada su, 1942, leševi sa Sajmišta dovoženi zaprežnim kolima.

Njih gotovo 3.600, kako je utvrdila Državna komisija još 1945. godine, skončalo je u Belanovića rupi. SUBNOR navodi da ih je ovde pokopano čak 8.000?!

Ova masovna grobnica, baš kao i ona na Gardošu, u Zemunu, na Jevrejskom groblju, gde je, kako su „Novosti“ pisale, sahranjeno još 6.500 mučenika, potpuno je neobeležena.

– Belanovića rupa se prostire na oko 400 kvadrata i nastala je kada je kopana zemlja za izdizanje terena radi odbrane od poplava. Tu su, u jamama raznih veličina, sahranjivali mrtve logoraše. Stizali su u zaprežnim kolima, koja su imala veliki sanduk. Mogao je da primi i do 50 mrtvih. Svi su bili goli – govori nam starina Kokotović. – Moj otac Petar imao je komad zemlje uz rupu. On i Đoka Dragičević stajali su i gledali kako ih ubacuju, neke polužive… pokušavali bi da podignu ruku. Čovek koji ih je dovozio, Nikola Poljanović zvani Guša, viknuo je: „Šta gledaš? I tebe ćemo ovde!“

Zakonom o memorijalu na Sajmištu, koji je u pripremi, po mišljenju prof. Milana Koljanina, istoričara i člana Komisije, trebalo bi da budu obuhvaćeni ne samo mesto nekadašnjeg logora, u kom je stradalo više od 10.000 Srba, oko 6.300 Jevreja i nekoliko stotina Roma, već i njihove grobnice – na Gardošu i na Bežanijskoj kosi. Isti zahtev imaju i predstavnici Udruženja „Stara Bežanija“, na čijoj teritoriji se nalazi Belanovića rupa, tik uz Staro bežanijsko groblje, kao i Trostruki surduk, u kom počiva najmanje 240 žrtava.

Na starom bežanijskom groblju, doduše postoji spomenik Saveza boraca iz 1951. u znak sećanja na 8.000 žrtava, ali njega može pronaći samo onaj ko već zna gde se grobnica nalazi.

Nikakav putokaz s glavne ulice, niti bilo kakvo obeležje na starom delu groblja, ne ukazuju na postojanje jednog od najvećih stratišta u Srbiji.

I u jednoj i u drugoj grobnici počivaju mahom civili, pohapšeni 1942, izvučeni iz kozaračkih zbegova ili otrgnuti sa kućnih pragova. Oni su sprovedeni u Prihvatni logor na Sajmištu iz Jasenovca i Stare Gradiške.

Koljanin smatra da pored ovih grobnica, zakonom treba da budu obuhvaćeni i mesto prvog logora za Jevreje i Rome – Topovske šupe, kao i mesto nekadašnjeg logora organizacije TOT, na potezu između današnjeg Muzeja savremene umetnosti i Tržnog centra „Ušće“.

Nikola Poljanović Guša, grobar, na suđenju posle rata priznao je da je sam dovezao na Bežanijsko groblje oko 3.500 ljudi. A nije ih dovozio samo on. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila je da je na ovom mestu pokopano 3.600 ljudi.

SUBNOR tvrdi da ih je bilo više od 8.000. Grobari su umeli lopatama da dotuku preživele, ili bi ih, onako nemoćne, samo ubacili s leševima u rupu, i preko njih prosuli zemlju ili kreč. Rukovodilac sahrane dobijao bi po 20, a grobari po osam kuna nagrade. Poslednje žrtve, kako kaže Miroslav Kokotović, član Udruženja „Stara Bežanija“, sahranjene su 1944:

– Franjo Fabijanec je utvrdio da je tu streljana i pokopana 351 osoba. Bilo je to jedino streljanje u Belanovića rupi.

Slobodan Kokotović, Miroslavov stric, prisustvovao je, kao gimnazijalac, ekshumaciji.

– ZA RAZLIKU od logoraša, koji su pokopani goli, ovi su sahranjeni obučeni. Rodbina je prisustvovala otkopavanju, po odeći prepoznavala najmilije i uzimala da ih dostojno sahrani – kaže Kokotović stariji.

Državna komisija za utvrđivanje zločina formirala je 1945. Anketnu komisiju, koja je izvršila ekshumaciju i na Gardošu. Iz njenog saopštenja broj 87 vidi se da je pronađeno 6.500 tela, zakopanih u 23 manje masovne grobnice na groblju, da bi posle ekshumacije ostaci bili prebačeni u jednu veliku.

Kako su se mrtvi Kozarčani našli u ovim masovnim grobnicama?

– Pošto joj je nedostajala radna snaga, nemačka komanda u Norveškoj sklopila je sporazum sa komandom u Srbiji da im odavde upute radno sposobne muškarce na prinudni rad. Broj potencijalnih radnika iz srpskih logora bio je mali, pa norveška komanda sklapa isti sporazum sa Kvaternikom u NDH.

Tako su krenuli konvoji radno sposobnih iz Jasenovca i Stare Gradiške preko Srbije. Pošto je usledila kozaračka ofanziva, veliki broj civila je pohapšen, i oni su krenuli ka Sajmištu – objašnjava Koljanin.

U ISTO vreme, u Prihvatnom logoru Semlin, kako se zvao posle okončanja Holokausta, u proleće 1942. našlo se previše ljudi.

Usled prebukiranosti zavladali su glad i zarazne bolesti, a zatočenike su masovno mučili i nemački čuvari i logoraši-batinaši. Pomor je bio veliki.

Beograđani su mogli sa Kalemegdana da gledaju mučenja, čak i svojih najbližih. Zato su se žalili Milanu Nediću, predsedniku kvislinške vlade, a ovaj se obratio Nemcima. Okupatori su problem „rešili“ tako što su najsnažnije logoraše prebacili u logor organizacije TOT, dok su 2.900 najslabijih vratili u Jasenovac, gde su ubijeni.

Danas retko ko zna za postojanje logora organizacije TOT i za dve velike masovne grobnice. Đaci o njima ne uče u školama.

– U komentarima na radni tekst zakona o Sajmištu tražio sam da sva mesta vezana za ovaj logor i stradanje Jevreja, Srba i Roma u njemu, budu obeležena – kaže Koljanin.

BOMBARDOVANI LOGORAŠI

Logor organizacije TOT, koji je takođe neobeležen, izgrađen je prvo za prihvat Nemaca iz Besarabije. Posle njih, tu su smeštani najzdraviji muškarci iz logora Sajmište, spremni za prinudni rad u Norveškoj i Grčkoj. Zatim je logor preuzela SS komanda i u njemu su bili Albanci iz italijanske okupacione zone na Kosovu, regrutovani za Handžar diviziju. Od septembra 1943. to je bio klasičan zarobljenički logor, u kom su bili partizani, američki i britanski piloti, Italijani posle kapitulacije… Na stotine ljudi je umrlo. Logor je oštećen tokom savezničkog bombardovanja, u aprilu 1944, a preživeli su prebačeni u Milišićevu ciglanu, na Zvezdari.

TROSTRUKI SURDUK

Na putu od Bežanijske kose ka Surčinu nalazi se još jedna, manja masovna grobnica. U pitanju je Trostruki surduk, gde je Državna komisija ekshumirala 240 leševa, dok se na spomen-ploči, koju je 1961. postavio SUBNOR, pominje 350. Reč je o ubijenim Jevrejima. Komisija je našla posle rata i dečje leševe, kao i ostatke čoveka bez noge, a pored njega štake. Jevrejsko spomen-groblje, kako se zvanično zove, devastirano je, i uprkos putokazu, teško se nalazi.

– Kao dečak gledao sam kako Jevreje voze kamionima ka Trostrukom surduku. Među njima je bilo jako mladih. Iza njih nije ostalo ništa – kaže Slobodan Kokotović.

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Veran Matić predstavnik za regionalnu saradnju Komisije za Staro sajmište

Vesić: Staro sajmište biće centar za proučavanje Holokausta …

Dragan Popović: Staro sajmište je simbol sveopšteg stradanja …