Душан Ј. Басташић: Зар је чињеница да се многа стратишта Срба данас налазе ван граница Србије и Српске, довољна за заборав?

У суботу 02. јула 2022. на Велебиту и Личком пољу, тринаесту годину за редом, у организацији УГ Јадовно 1941. из Бање Луке, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941. Након парастоса и интонирања химни „Боже правде“ и „Моја Република“, окупљенима се обратио предсједник удружења Јадовно 1941.

Помоз` Бог браћо и сестре,

Часни Оци, господине бивши Предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине из реда српског народа, поштовани гости, драги Јадовничани.

Данас смо се сабрали код Шаранове јаме, мјеста гдје су наши чланови породица, сународњаци, православни Срби, мученичком смрћу окончали свој овоземаљски живот и својим страдањем заслужили Царство небеско. Наши свети новомученици Јадовнички.

У крилу Господњем, моле се за наше спасење, за нас грешне који смо их у седам деценија након страдања ријетко помињали, готово заборавили али дубоко вјерујем да се данас радују што ево тринаесту годину за редом долазимо овамо, не само једном годишње и што проносимо свијету глас и истину о њиховој жртви.

Часни Оче Драгане, молим Вас да у наше име заблагодарите Преосвећеном Владики Герасиму на благослову да се сваке године окупимо на овом мјесту.

Захваљујем свима онима који су својим доброчинством помогли да смо данас овдје.

Захвалан сам нашем брату Зорану што је, а није то први пут, донио из Београда Часни крст освештан у Јерусалиму.

Хвала радницима полицијске Управе личко – сењске и Полицијске станице Госпић на одобрењу за ово окупљање и на њиховом присуству данас овдје.

Дугујем искрену захвалностима Управи Парка природе Велебит што нам је изашла у сусрет и дала сагласност да данас поставимо Часни крст код јаме Тучић понор.

Овдје, код Шаранове јаме окупљамо се од 2010. године. Мада су нам предлагали тадашњи саорганизатори да Дан сјећања које је установило наше удружење, обиљежавамо на округле годишњице, ипак смо успјели да се то чини сваке године. Тада, 2010. прихваћен је и наш приједлог да се овдје служи парастос.

Те године смо замолили сада већ покојног др Ђуру Затезала да пође са нама, да покушамо наћи само мјесто некадашњег логора Јадовно. Када смо након неколико часова потраге пронашли то мјесто, велика је била наша радост јер то није само мјесто другог по реду концентрационог логора у НДХ већ и мјесто гдје од краја августа 1941. када је затваран логор, леже тијела стрељаних не мање од 1.500 жртава. И данас леже на истом мјесту које свакако не можемо назвати гробом.

Од 2012. године када смо на том мјесту поставили први Часни крст на Велебиту, па до данас, неколико хиљада људи је посјетило то мјесто и цјеливало крст.

Координате тог мјеста ( 44°32’18.2″N 15°14’19.1″E ; 44.538398, 15.238640) су унешене у мапу Покоља, Геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, на нашем сајту, и данас, ко год осјети потребу, лако може да дође тамо.

Неколико година касније, недалеко од логора, уз срушени споменик подигнут на забетонираној јами, у којој и данас леже жртве, подигли смо други Часни крст.

Од 2012. године до данас, над јамама ждерњачама, како их је називао покојни Дане Ластавица, човјек који нас је много задужио и над масовним гробницама, подигли смо девет Часних крстова. Онај, посвећен жртвама убијеним у јами Бадањ на Ступачинову, прошле године забранио је да поставимо градоначелник Карлобага. Тај Крст је похрањен у манастиру у Медку који ћемо и данас посјетити.

Данас ћемо ако Бог да поставити и десети Часни крст.

2011. године, организовали смо у Бањој Луци Прву међународну конференцију о Јадовну а дан касније довели на ово мјесто учеснике из многих земаља.

Тада је овдје, на обиљежавању 70-те годишњице од Покоља, један од учесника, проф. др Рафаел Израели препознао потребу и важност да се истина о госпићкој групи логора пронесе свијетом. Недуго затим, објавио је у Америци књигу под насловом „Death camps in Croatia“ гдје је читаво једно поглавље посветио овом логорском систему, наводећи резултате истраживања др Ђуре Затезала о не мање од 40.123 жртве.

Наше удружење је издало ту књигу на српком језику.

Овдје је пострадало не мање од 38.010 Срба и 1998 Јевреја.

Ту су мученичком смрћу пострадали и Митрополит дабробосанки Петар Зимоњић, Свети Петар сарајевски и тадашњи Владика горњокарловачки Сава Трлајић, Свети Сава горњокарловачки уз још 71 свештенослужитеља наше Свете цркве.

Те исте, 2011. године захваљујући доброчинству сада већ покојног вајара Ратка Петрича, дошли смо до макете његовог споменика подигнутог крајем 80-тих а уништеног већ 90-тих.

Чувам његово писмо захвале што сам га потражио и нашао у Задру, и монографију коју ми је послао и захвалан сам му на одлуци да се ангажује на изради реплике споменика и одрекне хонорара.

Споменик је обновљен дјеломично и до данас није завршен у цијелости и онако како је аутор то замислио.

Наиме у нишама на спомен зиду око споменика, било је предвиђено да се поставе плоче са називима мјеста из којих су хапшене, довођене и убијане жртве. Претварањем тих ниша у мјеста за прислуживање свијећа, скрива се истина да су жртве допремане са читавог подручја тадашње НДХ.

Та монструм држава, покривала је цијело подручје данашње Хрватске осим Истре и дијела јадранских острва, цијело подручје данашње Босне и Херцеговине и Срема.

Инзистирањем да се као Јадовно 1941. прикаже само ово мјесто на коме се налази Шаранова јама, и логори Слана на острву Пагу, релативизује злочин и шаље у свијет неистину о овом првом ликвидационом центру НДХ.

У мају мјесецу 2010. године према блиједој фотографији из књиге Анте Земљара „Харон и судбине“ о логорима на Пагу и наводу да је спомен плоча подигнута на једној, како је написао урвини изнад мора, кренули смо, ми из удружења, у потрагу за тим мјестом и уз Божију помоћ га пронашли. Плоча је исте године постављена али и уништавана, три пута од 1975. године када је постављена.

Исте године смо тражили и пронашли двије некадашње виле у Метајни у којима су поред још неколико објеката, логорисане жене и дјеца. На то мјесто смо 20. јуна 2015. нас четрдесетак Јадовничана, са четири наша свештеника служили парастос.

О том страшном мјесту се данас гласно ћути.

На острву Пагу, на висоравни Форнажа изнад увале Малин, пронашли смо мјесто масовне гробнице у којој је у ноћи 14/15 августа 1941. уочи католичког празника Велике госпе за 100 куна по сату клања убијено по италијанским документима и фотографијама, не мање од 793 жртве, међу њима и 91 дијете до 15 година старости.

На том мјесту, као и изнад логора на рту Слана, подигли смо Часне крстове и доводили потомке и поштоваоце жртава.

Према истраживањима др Ђуре Затезала на рту Слана, у подвелебитском каналу и у пашким вратима, убијено је не мање од 8.000 људи.

Море Јадранско на том мјесту је наша друга Плава гробница.

Зашто се о тим страшним мјестима ћути? Зашто се та страшна мјеста наших страдања не истражују и не обиљежавају?

Зар чињеница да се та стратишта данас налазе ван граница Србије и Српске, довољна за заборав. Да, за заборав, јер такав однос представља чин културе заборава а не културе сјећања која се тако често помиње.

Од 2010. године до данас, лоцирали смо и снимили десетак крашких јама ждерњача и масовних гробница на Велебиту, личком пољу и острву Пагу.

У нашој недавној експедији, тражили смо и нашли мјесто срушеног споменика на Крушковачама гдје је Отац Драган служио парастос.

У намјери да се на овом мјесту подигне православна капела нашим мученицима, уз благослов Владике Герасима, поставили смо Крст на мјесту гдје мислимо да треба да се изгради.

Пројекат великог, сада већ покојног вајара Предрага Пеђе Ристића, можете га видјети на овим транспарентима, предали смо Конзулу Р. Хрватске у Бањалуци са молбом хрватским институцијама да нам издају дозволу за градњу.

Прође од тада већ неколико година али до данас нисмо добили одговор.

Зашто наше институције, Србије и Српске, у чијој је компетенцији чување и његовање културе сјећања не помогну да добијемо дозволу?

То што радимо већ дуги низ година нико други не ради. Никога овдје нећу прозивати због тога мада је потпуно јасно чији је то посао и ко би то требао радити. Да ради оно што наша мала организација са ограниченим људским и материјалним ресурсима ради.

Све ове спомен плоче које видите овдје код Шаранове јаме, обновљене су захваљујући фотографијама или другим документима које је прикупило наше удружење.

То нико од оних који се управо диче заслугама за обнову овог спомен подручја не помиње.

То нас вријеђа.

Дугогодишњим помињањем Петрићевог споменика као централног споменика жртвама Јадовна и госпићке групе логора у цјелини, скрива се истина да је такав споменик, централни споменик постојао од 1961. до рата 90-тих, недалеко од православног гробља у Јасиковцу крај Госпића. Рад вајара Вање Радауша. У црно завијена мајка православна која је рукама прекрила лице и очи које су исплакале језеро суза које је испред ње.

Симболизовала је све мајке православне, које су у црнини дочекале крај својих живота, тугујући за својим најмилијима мада им је и то било забрањено. Забрањено је било и одтуговати болан губитак.

Много се народа окупљало сваке године на том мјесту недалеко од самог Госпића. Погледајте у флајерима које смо подијелили, можете видјети фотографију како је изгледао тај споменик. То је очито засметало тадашњим властима па су крајем 80-тих подигли овај споменик овдје. И треба да су га поставили уз ову страшну јаму. Али ово овдје никако није централни споменик жртвама јер тај лежи срушен минама у шипражју на периферији града Госпића.

Зашто нико од оних који би то требали, не спомиње и не чини ништа да се тај споменик обнови.

Да ово што радимо, буди интерес код потомака и поштовалаца жртава, свједочи то што на нашим друштвеним мрежама окупљамо преко 55.000 људи.

Наш сајт на интернет адреси Jadovno.com мјесечно посјети у просјеку 60.000 људи.

Не знам да ли је души овдје теже бити или говорити. Зато нећу више о томе шта смо од 2010. године до данас урадили. Испашће да се хвалимо али морао сам ово изговорити јер сам поносан на оно што сте ви Јадовничани, ми Јадовничани, урадили до данас.

Рећи ћу на крају оно што нисмо урадили и што нас боли.

Наш глас није у мјери у којој смо то очекивали, допро до оних који би могли, када би то жељели, културу заборава замјенити културом сјећања и памћења.

Стрепимо да се то и неће догодити јер су већ сједе главе и нас унука пострадалих.

Ипак, молимо се Господу да нам помогне да истрајемо у овој нашој мисији.

Ваш долазак овдје нас храбри да ће наше молитве Јадовничке бити услишане.

Амин.