Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Душан Ј. Басташић: О једном несрећно одабраном поређењу и контексту

Датум објаве: четвртак, октобар 24, 2019
Величина слова: A- A+

Чини се да се „мит и увећавање броја жртава“ које Немања Девић помиње у своме пост скриптум несрећно одабраном контексту и поређењу са измишљеним разлогом страдања малих Рома у Крагујевцу, односи на Јасеновац.

Млади али већ увелико афирмисани српски историчар Немања Девић, указао је јуче на својој фејсбук страници на један фалсификат, како сам каже, умјетничку конструкцију приказану у ратном (и пропагандном) филму ”Крвава бајка”, сценаристе и режисера Бранимира Тори Јанковића, снимљеног 1969. године.

Треба рећи да је овај филм награђен Сребрном пулском ареном за режију, Октобарском наградом на фестивалу у Крагујевцу и „Златном ружом „Лидице“ у Карловим Варима.

Не треба подсјећати да је ријеч о једном од култних филмова који је добро познат генерацијама рођеним између педесетих и осамдесетих година прошлог вијека.

Ријеч је о филмском кадру у коме ромска дјеца одбијају да чисте њемачким војницима чизме, па их они стрељају у Крагујевцу 1941.

Девић указује како и ова прича, представља само још један доказ колико је посао историчара једна непрестана борба са вјетрењачама, и колико, опет, они не смију да одустану од те борбе.

Цитира и Андрића: „Све су Дрине овог света криве, али никад не смемо престати да их исправљамо“.

Неоспорно је да се ради о неистини, фалсификату који је чекао пола вијека да буде јавно разобличен.

Поучени историјском „истином“ коју смо учили у вријеме Брозовог режима а коју су исписали школовани историчари тог времена, многи од нас, поготово потомци жртава Покоља, историјске истине, везане за ту тему које се пишу данас, примамо са великом резервом.

Вјерујем да је појединим историчарима ово било познато још 1969. године а засигурно да им нико није бранио протеклих двадесетак година да овако јавно, као што то Девић данас чини, укажу на неистину и манипулацију осјећањима гладалаца.

Претпостављам да је на крају филма уписано и име историчара који је био стручни консултант сценаристи – режисеру филма а који је знао (требало би да је знао) да је ријеч о измишљотини али се из идеолошких, „виших“ или иних разлога није противио да овај кадар буде дио филма.

Чини се да ни једна друга наука, као она историјска није подложна утицајима идеолошког окружења, отвореним или прикривеним интересима владајућих или њихових домаћих или иностраних ментора.

Вјерујем да је и сам Девић у много случајева и сам, радећи на историји ЈВуО и поратним злочинима комуниста наилазио на радове старијих колега који су конформизам претпоставили савјести, науци и историјској истини.

Може се примјетити да је у посљедње вријеме, у српској историографији све више научних радова, приказа и текстова на сајтовима научних институција, којима се раскринкавају или барем доводе у питање, давно увријежене и усвојене истине о појединим историјским догађајима, исписане од стране старијих српских, често већ упокојених историчара, некадашњих учитеља и професора многих данас активних историчара.

И не би то требало бити ништа чудно да се у протеклих пет – шест година баш учестало не ради на томе.

Поучени историјском „истином“ коју смо учили у вријеме Брозовог режима а коју су исписали школовани историчари тог времена, многи од нас, поготово потомци жртава Покоља, геноцида почињеног над Србима од стране НДХ, историјске истине, везане за ту тему а које се пишу данас, примамо са великом резервом.

Повјерење је дефинитивно, у најмању руку пољуљано.

Својим досадашњим радом, временски кратким али дјелима богатим и часним, Немања Девић је код многих Срба заслужио титулу драгуља младе српске историографије.

Нема разлога да се Немањи Девићу не повјерује да се поменути кадар у филму никада у стварности није догодио као ни онај када њемачки војник одбија команду да пуца у невине Србе цивиле па га његов препостављени ликвидира на лицу мјеста.

Како ће се са овим сазнањима носити они који су се до данас са сузама у очима дивили херојству малих чистача ципела, остављали цвијеће под споменик који им је подигнут у Крагујевцу или шта ће да уради аутор књиге о јунаштву њемачког војника када чује да је „промашио цео фудбал“, сада није тема.

Тема је ипак нешто друго.

У пост скриптуму свог записа, Девић пише слиједеће:

„Српски народ је један од најстрадалнијих народа на свету у 20. веку. Толико смо преживели злочина и толико дали жртава, да нам не треба никакав мит нити пропагандно средство не би ли ту патњу приказали. Истина – и ништа друго. То је наше оружје. Напротив, свако увећавање жртава и карикирање злочина само ствара контраефекат и, претварајући идентитете у хладну статистику, вређа успомену на њих“.

Додаје још да се чудимо што су нам родитељи и дједови слијепо вјеровали у Титове митове а да му се чини да упркос свим знањима, свим дипломама и толикој доступности информација, у здравом критичком размишљању и даље нисмо много одмакли.

Свједоци смо, да је протеклих недеља српски јавни простор, више него икада засићен темом ревидирања, тачније речено вишеструким умањивањем броја јасеновачких жртава, посебно од стране директора Музеја жртава геноцида у Београду, предсједника Одбора за Јасеновац САС СПЦ и неких од њихових запослених радника и секретара.

На ову нечасну аутошовинистичку работу, из Брозовог времена добро познатог „посипања пепелом“, „чишћења властитог дворишта“ и „обрачуна са српским национализмом“, овај пут историографским, реаговало је недавно Апелом упућеном Светом Синоду СПЦ, више од педесет српских интелектуалаца.

Чини се да се „мит и увећавање броја жртава“ које Девић помиње у своме пост скриптум несрећно одабраном контексту и поређењу са измишљеним разлогом страдања малих Рома у Крагујевцу, односи на Јасеновац.

Својим досадашњим радом, временски кратким али дјелима богатим и часним, Немања Девић је код многих Срба заслужио титулу драгуља младе српске историографије.

Не би било добро, шта више било би разочаравајуће да га из било којих разлога понесе плима оних који на заласку каријере остављају нечист траг, како у српској историографији тако и у историјском памћењу код Срба.

Аутор: Душан Ј. Басташић

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

3 komentara za Душан Ј. Басташић: О једном несрећно одабраном поређењу и контексту

  1. Dejan Tosic je napisao:

    Devic je bio segrt kod Vuka Draskovica. Svako ko je bio blizak SPO-u zna da se vec 1991 dobro znalo ko su Vuk i Danica Draskovic.
    Toliko o inteligenciji doticnog istoricara.
    Nagradice ga oni radnim mestom u nekoj od institucija okupirane nam Srbije. Bilo bi steta da se za dzabe posipa pepelom, jer kako kazu ljudi pepeo se tesko cisti…

    • Марко je napisao:

      Ђаволов шегрт. Иначе, ром по националности.

      • Dejan Tosic je napisao:

        Iskreno se nadam da ce ga ovaj tekst malo trgnuti i baciti u razmisljanje. Romi su nasa sabraca i stradali su kao i mi. Mada, to uopste nije sada bitno da li je decko Rom ili ne. Ovde se radi o reviziji istorije na stetu srpskog naroda. Kako rece Dragoslav Bokan, zavladalo je bezumlje. I to se najbolje vidi po onome sto rade vladika culibrk, misina i ostali sizofrenicari.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top