Драгослав Бокан: СРПЧАД, ОКАЧЕНА НОГИЦАМА ЗА ГРАЊЕ ШЉИВА

На данашњи јулски дан у Велици и Горњој Рженици су у Другом светском рату, 1944. године, побијени скоро сви становници – међу којима највише девојака, жена и дечице. 

Пише: Драгослав Бокан

Локални муслимани из Рожаја и околине су, уз подршку Шиптара са Косова и других окупаторских оружаних трупа (из у борбама претходно разбијених СС јединица „Скендер бег“ и „Принц Еуген“) а под идеолошким  вођством Сахит Хоџе и Османа Растодера (предратног матичара и исламског вероучитеља) тада направили застрашујући покољ, гори, црњи и крвавији него ма где другде по окупираним деловима ондашње Европе.

Девојке, жене и девојчице су силоване, бебе бацане на нож, људи живи спаљивани, само зато што су православни Срби (иако им је пре тога дата часна реч ове злосутне војске у пролазу) да их нико неће дирати.

Али, две су ствари ту оне које, мислим, ваља да заувек запамтимо – да се тиме изнутра ојачамо кад антисрби разних фела крену да нас исцрпљују и оптужују за сва зла овог света.

Прва је – језиви ритуал ДЕРАЊА КОЖЕ НАЖИВО, посебно српске дечице. Па су им муслимански људождери са нацистичким симболима на униформи дерали комплетну кожу лица (рецимо, дечаку Томи Вучетићу), са све скалпом, а многима и читаву кожу са маленог тела, као зечевима, у овом јулском паклу за који ће, након рата, ретко ко одговарати (а читав овај покољ ће се налогом одозго заборавити, да се не би кварило оно наметнуто, вештачко „братство и јединство“ између муслиманских џелата и српских жртава).

Какви су то болови и крици били, не можемо ни да замислимо, јер ни у најгорим ноћним морама нисмо доживели ништа слично сасвим конкретним страдањима ове несрећне дечице са огуљеном и оструганом кожом, чија је дуго и споро, ритуално умирање личило на најмрачније сцене из Дантеовог „Пакла“.

А друга ствар коју треба заувек запамтити као иконичку слику овог ужасног масакра је ВЕШАЊЕ НАШЕ ДЕЧИЦЕ ЗА НОГЕ ЗА ГРАНЕ ТАМОШЊИХ ШЉИВИКА!
Ово дрвеће са којих наглавачке висе српска дечица и сабласно се њишу, након клања и умирања у неописивим боловима, представља страшну и свету слику за незаборав читавом нашем народу, колико год да нас има и где год живели.
А многи међу овим малишанима су живи одерани управо овако закачени конопцем за шљивове гране. Само би их од садистичке сласти зајапурени Шиптари и муслимани гулили, месарски вешто вукући њихову нежну кожицу на доле, док је потпуно не свуку са меса и не оставе за собом језиви траг нељудске суровости И апсолутне МРЖЊЕ ПРЕМА СВЕМУ СРПСКОМ.

Ти огољени трупови, та наша жива запаљена, преклана и силована дечица, ШТО ВИСЕ СА ШЉИВА уз пут демонских легија наше разбраће (која су онако уверљиво глумила да су нормални – и пре и после Другог светског рата, некажњени и непокајани), то су призори које не смемо никад, али никад заборавити. Да не бисмо (тим кукавичким заборавом и срамним непомињањем) изгубили своју душу и спасење, јер га свакако, овакви, не бисмо ничим заслужили.

Страшна је Књига Страдања српског народа, а нарочито наше дечице у писледњим ратовима, а од руке оних које смо, као неодговорни идиоти, прихватали за тобожњу „браћу“.

А велички страдалници су канонизовани и Српска Православна Црква их прославља као мученике.

Извор: Фејсбук страница – Драгослав Бокан