Драгослав Бокан: „Партизанска герила“ у Загребу

Када читамо историјске студије, прашњаве текстове (што више никог не занимају), сећања учесника и књиге о „загребачкој партизанској фронти“ долазимо (ко име да чита између редова) до веома занимљивих, сасвим неочекиваних података.
На наше изненађење, сазнајемо да је степен сарадње између високих усташких дужносника и Титових „илегалаца“ био изванредно велики и скоро па пријатељски близак.

Загребачки илегалци шетају у мирисним хаљинама и елегантним оделима, иду „у шуму“ и назад као на корзоу, опремљени свим могућим пропусницама, дозволама, оружјем и блиским контактима са самим врхом усташије.

Није ми циљ да распирујем старе ране и вечно тињајуће идеолошке страсти (између некадашњих господара наших судбина и осветничке мржње овдашњих антикомуниста), али не могу да не искажем своје чуђење и (макар закаснели) револт због неприродно блиске и честе сарадње до рата уједињених (против „великосрпске буржоазије“) илегалних покрета усташа и комуниста. Сарадње која се може видети и током читавог рата, посебно у Загребу.

Илегалци у домобранским униформама шетају центром града, станују у луксузним вилама (где одржавају салонске разговоре о ситуацији у свету), уче француски и немачки у собицама са радио станицом, хладнокрвно односе тешке „гхштетнере“ из државног Министарства промиџбе (пропаганде), хапсе и пуштају усташке министре (без икакве одмазде), бораве на тавану немачке интендатуре, примају своје другове из партизанаких одреда у кући у којој живи и Лубурићева доскорашња куварица и истомишљеница, возе се  луксузним лимузинама из Павелићевог возног парка, опраштају се од својих усташких колега док одлазе у партизане (елегантно, возом, са свим потребним папирима за овакав чопоративни прелазак огромног дела ХНК, највећег хрватског позоришта)… ма милина једна од оввако устројеног „герилског покрета“.

Учини се човеку да су ту страдали највише и једино они којих се, цинкарењем, ослобађао Тито у активној сарадњи са њиховим предратним другарима из краљевских казнионица.

Описаћу овде само један случај.
Вајар Антун Аугустинчић је отишао из Загреба у партизане, заједно са свемоћним и тајанственим Иваном Крајачићем („Стевом“) – службеним аутомобилом хрватског министра јавних радова Булића!
За не поверовати!

Аугустинчић прича новинару загребачког „Вјесника“ (Дарку Ступарићу) како је отишао у партизане.
Ево како је остарели вајар препричао ову своју авантуру (за рубрику „Веровали или не“):

„Знао сам да је усташки министар јавних радова Булић друкчији од других усташа. Сазнао сам да он мјесечно добија од усташког редарства 15 бјанко пропусница за путовање у Далмацију и Приморје…

Зато сам једног дана затражио да ме прими. Уговорио је састанак за осам сати увечер.
Становао сам му преко пута, у Босанској улици.
Када сам му дошао, био је сам. Све је отпустио.
РЕКАО САМ МУ ОДМАХ ДА ТРЕБАМ ЧЕТИРИ ПРОПУСНИЦЕ, НАПОМЕНУВШИ МУ КАКО ЗНАМ ДА ИХ ИМА (за Ивана Крајачића, моју жену, кћер и мене).

Упитао ме зашто ми требају.
ОТВОРЕНО САМ МУ ОДГОВОРИО ДА ИДЕМ У ПАРТИЗАНЕ.
Зинуо је, зачуђено погледао, мало се смирио и онда рекао:
ДОБРО, ДОБИТ ЋЕТЕ ИХ.

Искористио сам то и одмах рекао:
АЛИ ТО НИЈЕ СВЕ. ЈА ТРЕБАМ И ВАША КОЛА!
Проблиједио је и зашутио.
Онда је ипак одговорио:
НИСАМ СИГУРАН ЗА ШОФЕРА.
Брзо одговорих да ја гарантирам за њега.

Гледао ме дуго и онда закључио:
ДОБРО, АЛИ МИ МОРАТЕ ВРАТИТИ КОЛА.
Разговарали смо то вече до један сат…

Такав је био Булић. Касније је морао побећи пред Павелићем, чини ми се да данас живи у Њемачкој…“

Да ли можете да верујете како се ишло тада у партизане, са личним возачем (извесним Миланом Хорватом) усташког министра Булића.
Тај возач је био, по сопственом сведочењу, „шофер усташког министра и сурадник Народно-ослбодилачког покрета“, после рата је постао члан савеза комуниста и угледан члан новог друштвеног поретка…

У исто то време су Срби сатирани – мушкарци, жене и деца – као мрави или инсекти. Док су се привилеговани партизани возикали црним лимузинама (са све шофером) по пасторалним крајолицима Независне државе Хрватске.

P. S.
Када се сетимо да је управо тај исти Иван Крајачић, као послератни генерал и моћник (једини је с Титом био увек на ти и могао без заказивања да улази код њега), себи дозволио луксуз да, својим некадашњим ратним друговима Србима, каже, а након скупа посвећеном Јасеновцу: „Мало смо вас побили!“, све одједном постаје јасно и недвосмислено.

Наша страшна, језива, трагична српска прича.

Аутор: ДРАГОСЛАВ БОКАН , Фејзбук страница