Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Dragoslav Bokan: “Partizanska gerila” u Zagrebu

Datum objave: subota, 9 marta, 2019
Veličina slova: A- A+
Mnogo je pisano o “komunističkim ilegalcima” u ratnom Zagrebu pod ustaškom vlašću. Snimljeni su i filmovi i popularne TV serije na tu temu (od “Kapelskih kresova” do “Operacije stadion”). 
Dragoslav Bokan
Dragoslav Bokan
Ali, da li je sve bilo baš tako? Da li su zagrebački pripadnici pokreta otpora živeli u istom onom stanju stalne opasnosti kao i Srbi u to vreme, a usred pakla “Endehazije”?

Kada čitamo istorijske studije, prašnjave tekstove (što više nikog ne zanimaju), sećanja učesnika i knjige o “zagrebačkoj partizanskoj fronti” dolazimo (ko ime da čita između redova) do veoma zanimljivih, sasvim neočekivanih podataka.
Na naše iznenađenje, saznajemo da je stepen saradnje između visokih ustaških dužnosnika i Titovih “ilegalaca” bio izvanredno veliki i skoro pa prijateljski blizak.

Zagrebački ilegalci šetaju u mirisnim haljinama i elegantnim odelima, idu “u šumu” i nazad kao na korzou, opremljeni svim mogućim propusnicama, dozvolama, oružjem i bliskim kontaktima sa samim vrhom ustašije.

Nije mi cilj da raspirujem stare rane i večno tinjajuće ideološke strasti (između nekadašnjih gospodara naših sudbina i osvetničke mržnje ovdašnjih antikomunista), ali ne mogu da ne iskažem svoje čuđenje i (makar zakasneli) revolt zbog neprirodno bliske i česte saradnje do rata ujedinjenih (protiv “velikosrpske buržoazije”) ilegalnih pokreta ustaša i komunista. Saradnje koja se može videti i tokom čitavog rata, posebno u Zagrebu.

Ilegalci u domobranskim uniformama šetaju centrom grada, stanuju u luksuznim vilama (gde održavaju salonske razgovore o situaciji u svetu), uče francuski i nemački u sobicama sa radio stanicom, hladnokrvno odnose teške “ghštetnere” iz državnog Ministarstva promidžbe (propagande), hapse i puštaju ustaške ministre (bez ikakve odmazde), borave na tavanu nemačke intendature, primaju svoje drugove iz partizanakih odreda u kući u kojoj živi i Luburićeva doskorašnja kuvarica i istomišljenica, voze se  luksuznim limuzinama iz Pavelićevog voznog parka, opraštaju se od svojih ustaških kolega dok odlaze u partizane (elegantno, vozom, sa svim potrebnim papirima za ovakav čoporativni prelazak ogromnog dela HNK, najvećeg hrvatskog pozorišta)… ma milina jedna od ovvako ustrojenog “gerilskog pokreta”.

 

Učini se čoveku da su tu stradali najviše i jedino oni kojih se, cinkarenjem, oslobađao Tito u aktivnoj saradnji sa njihovim predratnim drugarima iz kraljevskih kaznionica.

Opisaću ovde samo jedan slučaj.
Vajar Antun Augustinčić je otišao iz Zagreba u partizane, zajedno sa svemoćnim i tajanstvenim Ivanom Krajačićem (“Stevom”) – službenim automobilom hrvatskog ministra javnih radova Bulića!
Za ne poverovati!

Augustinčić priča novinaru zagrebačkog “Vjesnika” (Darku Stupariću) kako je otišao u partizane.
Evo kako je ostareli vajar prepričao ovu svoju avanturu (za rubriku “Verovali ili ne”):

“Znao sam da je ustaški ministar javnih radova Bulić drukčiji od drugih ustaša. Saznao sam da on mjesečno dobija od ustaškog redarstva 15 bjanko propusnica za putovanje u Dalmaciju i Primorje…

Zato sam jednog dana zatražio da me primi. Ugovorio je sastanak za osam sati uvečer.
Stanovao sam mu preko puta, u Bosanskoj ulici.
Kada sam mu došao, bio je sam. Sve je otpustio.
REKAO SAM MU ODMAH DA TREBAM ČETIRI PROPUSNICE, NAPOMENUVŠI MU KAKO ZNAM DA IH IMA (za Ivana Krajačića, moju ženu, kćer i mene).

Upitao me zašto mi trebaju.
OTVORENO SAM MU ODGOVORIO DA IDEM U PARTIZANE.
Zinuo je, začuđeno pogledao, malo se smirio i onda rekao:
DOBRO, DOBIT ĆETE IH.

Iskoristio sam to i odmah rekao:
ALI TO NIJE SVE. JA TREBAM I VAŠA KOLA!
Problijedio je i zašutio.
Onda je ipak odgovorio:
NISAM SIGURAN ZA ŠOFERA.
Brzo odgovorih da ja garantiram za njega.

Gledao me dugo i onda zaključio:
DOBRO, ALI MI MORATE VRATITI KOLA.
Razgovarali smo to veče do jedan sat…

Takav je bio Bulić. Kasnije je morao pobeći pred Pavelićem, čini mi se da danas živi u Njemačkoj…”

Da li možete da verujete kako se išlo tada u partizane, sa ličnim vozačem (izvesnim Milanom Horvatom) ustaškog ministra Bulića.
Taj vozač je bio, po sopstvenom svedočenju, “šofer ustaškog ministra i suradnik Narodno-oslbodilačkog pokreta”, posle rata je postao član saveza komunista i ugledan član novog društvenog poretka…

U isto to vreme su Srbi satirani – muškarci, žene i deca – kao mravi ili insekti. Dok su se privilegovani partizani vozikali crnim limuzinama (sa sve šoferom) po pastoralnim krajolicima Nezavisne države Hrvatske.

P. S.
Kada se setimo da je upravo taj isti Ivan Krajačić, kao posleratni general i moćnik (jedini je s Titom bio uvek na ti i mogao bez zakazivanja da ulazi kod njega), sebi dozvolio luksuz da, svojim nekadašnjim ratnim drugovima Srbima, kaže, a nakon skupa posvećenom Jasenovcu: “Malo smo vas pobili!”, sve odjednom postaje jasno i nedvosmisleno.

Naša strašna, jeziva, tragična srpska priča.

Autor: DRAGOSLAV BOKAN , Fejzbuk stranica

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top