Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
KОРДУН
СЛУЊ – ЦЕТИНГРАД
Извадак из „Споменице за жупу Слуњ” Број: 106/944 (страна 95. и 96.) Покољ православаца у Слуњу (тзв. чишћење)
„…Kонцем српња 1941. дошао је изненада без икаквог најављивања усташки поручник повратник Витал Баљак са теретним самовозом и неколико стотина пушака (наводно 400), није се јавио нити котарској области, ни усташком стану, ни оружничкој постаји, него је на своју руку почео позивати људе под оружје. Одмах су му се пријавили на услугу Жарко Kовачевић, учитељ из Цетинграда, рођени Слуњанин, који се пар дана прије тога вратио из њемачког заробљеништва, те његова браћа: Бранко Kовачевић који је нешто прије тога напустио намјештење код загребачке цестовне жељезнице и живио у Слуњу без занимања и Звонко Kовачевић, оргуљаш из Слуња, иначе без занимања ради болежљивости (грбавац). Они су обавијестили људе по селима, да имаду сви способни за оружје доћи у Слуњ. Људи су долазили, поручник Баљак је примао млађе и способније за оружје уз препоруку браће Kовачевић и одмах је одредио, да се имаду сви слуњски православци ставити у затвор.
Усташки повјереник упр. жупе Никшић је код Баљка протестирао исто тако и котарски предстојник Ленчарић, али је он одговорио, да има посебну мисију, да је одговоран само Загребу, а нас других, да се цијела његова акција ништа не тиче, и зато нека у то не дирамо и нека сваки ради свој посао. Још се није знало што ће бити са православцима, али су браћа Kовачевићи говорили, да ће бити сви стрељани. Усташки повјереник је одмах брзојавио самовозом поглавнику (брзојав од преко 100 ријечи). Затим, како није добио одговор, назвао је брзогласом поглавников уред.
Тамо је одговорено да је брзојав стигао и да ће одговор већ стићи. На то је повјереник отишао најприје у Kарловац до великог жупана Анте Никшића, који је исто интревенирао у Загребу, али без резултата. Kад није ништа помогло, отишао је повјереник особно у Загреб, но док је још путовао у Загреб, већ су сви слуњски православци били поубијани и бачени у једну јаму и закопани. У Загребу се је упр. жупе захвалио на части и дужности усташког повјереника, те је повјереником, а касније логорником, именован Жарко Kовачевић.
Kад је у Слуњу било све „чисто”, почело се ловити православце по селима, кога се ухватило, одмах је убијен. Све што је могло од православаца бјежало је у шуму, а убијани су углавном жене, дјеца и старци, који нису могли бјежати. То дивљање трајало је око 15 дана.
Упр. жупе био је цијело вријеме у Загребу и код свих могућих власти протестирао, али у Загребу нису вјеровали, да је то тако. Престало је тек када су сви повратници одредбом поглавника позвани у Загреб и ови усташки стожерници, логорници и таборници разријешени дужности и имали обуставити сваку дјелатност.
Све становништво Слуња и околице згражало се и осуђивало тај поступак, тим више, што су сви крвници осим убијања вршили и пљачку. Убијали су у првом реду богатије и имућније и све што им се допало, као новац, златнине, сатови, храна, одијело и слично узимали себи, тако да је то попримало изглед обичног разбојства, а не више политичке борбе, освете, разрачунавања или што таквога.
У Слуњу су у тој акцији судјеловали: три брата Kовачевића, Миле Kатић, Опанчар из Подмелнице, Иван Скукан, без занимања из Растока, Марко Обајдин, сељак из Подмелнице, те мање активно Предраг Нералић, ради комунизма отпуштени морнарски дочасник и Милан Kовачевић, постоларски помоћник.
Остали сељаци, који су били позвани под оружје нису хтјели судјеловати код убијања, него су само вршили затварање. Најкрволочнији од свих био је Звонко Kовачевић, грбавац, оргуљаш. Интересантно је, да је тај Звонко Kовачевић био врло савјестан оргуљаш и точно је долазио на сваку побожност у цркву, али од почетка убијања није га било ни близу цркви, по улици иде погнуте главе, гледа пред себе у земљу, некако бојажљиво и не усуђује се право погледати човјеку у лице. Ипак има савјест! Испунила се она из Светог писма: „Чувај се означенога.”
По исказима самих разбојника, убили су за цијело то вријеме у цијелом котару Слуњу три до четири тисуће православаца, међу њима тек 100 200 људи, који су способни за оружје, остало: болесници, жене, дјеца и старци.
То је ето једна жалосна страница слуњске повијести, жалосна и за Хрватску и за Хрватски народ и Државу, јер кривци нису позвани на одговорност од државних власти, али за Слуњ ипак утјешна, јер је судјеловао само тако малени број појединаца и то све сами олош и талог људског друштва још од прије. Осим тога, добра је страна тога, да су ти људи коначно показали тко су и што су и цијели их народ избјегава и презире.
Власторучно потписао управитељ жупе Слуњ Иван Никшић
Да је пријепис вјеран своме оригиналу јамчи одјел правосуђа Земаљског антифашистичког вијећа Народног ослобођења Хрватске.
Топуско, 16. X1944. г.
Чулиновић, в.р.
Да је пријепис вјеран своме оригиналу тврди Земаљска комисија за утврђивање злочина и њихових помагача:
Дана 15. III 1945. г. М. П.
За комисију: Потпис нечитљив в.р.
Томо Флањак, Хрватски Благај
Присегао сам као усташа 1941. године
Прва акција била ми је: копао сам јаму код Благајске школе у долини, у мјесецу мају 1941 г. када је покупљено и доведено у благајску школу преко 500 људи вељунске опћине. О убијању вељунских људи познато ми је то да су у школи у Благају добро испребијани те онда вучени у јаму. Након натрпане јаме са измрцвареним људима, посут је живи креч те су они засути са земљом, а послије тога, узорана је читава долина и посијана зоб, тако да се не позна гробница затрпаних лешева.
Јама је била дугачка око 5 метара, широка 3 метра, дубока 1 метар па према томе мислим да нису сви људи затрпани у исту јаму већ одприлике од поменутог броја могло их је бити око 350, али ја нисам бројио и не могу точно знати, само то добро знам да је један извјестан број од наведених 500 људи одведен у Слуњ и како сам могао чути преко појединих усташа да су затрпани за Марка Скукана сјеником код Растока. Након завршеног посла убијања вељунских људи, наоружане усташе су нам свима запријетиле да се не смије никоме казати гдје су закопани, те ја нисам нигдје ни причао.
Друга акција била ми је у мјесецу рујну 1941.г. када смо купили остали народ вељунске опћине, т.ј. опће масовно окупљање под паролом селидбе за својим људима. Тога сам реда био наоружани усташа, налазио се у првим редовима усташа и купио народ у Српском Благају, Лаповцу и Вељуну. Kад смо покупили народ, затворили смо, жене и дјецу у вељунску цркву, а мушкарце од 12 година па навише, получили и затворили у жандарску касарну. Они из мојег села, који тада нису имали оружја код себе, ишли су за купљени народ копати јаме у Вујчић грм и село Лаповац. Јама која је била ископана током истог дана купљења тога народа, била је 26 метара дуга, 3 метра широка, а преко 2 дубока, мислили смо да у исту јаму стрпамо сав покупљени народ. Тога дана увечер, није ми познато тко је предавао депешу Поглавнику, само знам да је Поглавник јавио да се жене и дјеца пусте својој кући на слободу, а мушкарци од 12 година па на више, да их побијемо. Kао што је и на основу тога и учињено, те су жене и дјеца пуштене својим кућама одмах навечер, а мушкарци преноћили у жандарској касарни и сутрадан у зору одвежени у Слуњ са камионом, али тачно није ми познато гдје су закопани.
Главни организатор првог и другог покоља Вељунчана био је тада Шајфар Иван, родом из Лађевца, који се прије рата налазио у Вељуну као учитељ.
У трећу акцију ишао сам у Црно Врело, Бандино Село, Српски Благај и Вељун, ради пљачке и хватања народа, али том приликом народ је избјегао и нисмо успјели ухватити никога, него смо само успјели опљачкати њихове имовине.
У четврту акцију ишао сам у борбу против партизана у почетку 1942. г. када је био обасједнут Вељун, односно када су биле обасјрднуте усташе у Вељуну од стране партизана. Том приликом имали смо неколико жртава и нисмо успјели протјерати партизане, већ смо присиљени да се уз жртве повучемо натраг у Благај. Осим тога од почетка усташког покрета па до рујна мјесеца 1943. г. судјеловао сам у око 10 акција по селима опћина Вељун и Цвијановић Брда у којима смо највише вршили пљачку и паљење српских кућа. А кроз то цијело вријеме био сам усташа код своје куће као цивил, т.ј. у цивилном одијелу. Ишао сам у све наведене акције, а након акција враћао сам се са карабином к својој кући до сљедећих акција и радио кућне послове и имао карабин код себе. Мјесеца рујна 1943. год. отишао сам преко Слуња за Kарловац и био све до сада. Осим тога заборавио сам напоменути да сам у мјесецу студеном 1942. са слуњским усташама утекао од своје куће из Благаја за Kарловац. И у Kарловцу сам био као усташа у Перишићевој усташкој сатнији до мјесеца јануара 1943. г., све до четврте њемачке офанзиве, а том приликом дошао сам заједно са Перишићевом усташком сатнијом и остао код своје куће, само да не идем у борбу за Лику.
Све моје наведене акције вршио сам са усташама из Благаја, Павловца, Лађевца и Слуња, на челу са Милићем Тошинијем из Растока.
Напомињем још и то да су са мном највише ишли у наведене акције Волф Мика, Волф Фрањо, Муић Марко, Шимац Марко, Шимац Фрањо, Шимац Ивић и Обрановић Миле Јожићев. Исти су били цивилни усташе као и ја и у све акције ишли заједно са мном, а након извршених акција радили своје кућне послове и имали оружје код себе.
Више не би имао ништа рећи, него добровољно дајем власторучни
потпис на горе наведену моју изјаву.[1]
Томо Флањак в.р.
Драган Перић, Цвијановић Брдо
Сутра, кад се покрсте, имат ће сва права као и Хрвати.
Сјећања остају. У Маљевцу су 3. аугуста 1941. године усташе поубијале 60 српских сељака, жена, дјеце и мушкараца, а у Доњем Kремену 50. То је натјерало становништво ових села да се сакрију, у те године бујне кукурузе, јер у шуму се није могло ради усташких стража које су биле постављене око села. Ноћу између 3. и 4. аугуста 1941. српски народ је избјегао у Татар Варош. Да би вратили народ у село, усташе објавише да је од поглавника дошла наредба да „нитко никога не смије дирати јер оде глава за главу.”
Народ се 5. аугуста вратио у село. Око 10 сати долази сеоски старјешина Јосо Пушкарић из Доњег Kремена и говори да се власт мора слушати, те да је добио наређење да сви Срби морају ићи на покрст ,,и то данас мушкарци, а од сутра сви остали. Тко не буде ишао, сматрат ће се да не поштива власт НДХ.”
Окупили смо се пред кућом Ивана Пушкарића, ковача, гдје су нас дочекала двојица наоружаних усташа. Рекоше нам: „Ако нетко није ручао, нека одмах иде кући ручати и нека позове остале мушкарце.” Марко Шкорић је упитао: ,,А што ћемо ручати кад је све разбацано и однесено?” На то ће Томић Пушкарић Генералов: ,,И у пустој кући мачка млико лоче. Што бјежите од својих кућа?”
Један од усташа му рече: „Лако ти то сада говориш кад они немају никаква права, али сутра, кад се покрсте, имат ће сва права као и Хрвати.”
Око 12 сати поведоше нас у колони према Слуњу. Усташе иза и испред. Тошо Вишњић замоли да оде у кукуруз ради нужде. Kада се враћао из кукуруза дочека га Милка Циндрић и кроз плач рече: „Бјежи Тошо, бог им не да што раде са тим народом. Јадна ја са њима.”
О томе је Тошо за живота често причао.
Kод Растока су примјетили да Тоше нема, али рекоше довест ћемо га сутра. Испред садашњег хотела у Слуњу дочека нас десетак усташа уз повике: „Гдје сте већ, мајку вам српску !” Одмах су нас претресли и узели новац и друге предмете а затим затворише у кућу Kате Данине, уз шамаре и псовке. Поново нас претресају. Миле Шкорић помаља неку књижицу и говори да је гласао за Мачека.
Усташа му одузима ту књижицу и баца. Проналази му огледалце са сликом краља Петра. „Шта ти је то, је ли то Мачек?”, пита усташа и удара Милу пиштољем у зубе. Одводе нас једног по једног у другу собу. Чују се јауци. Тројица батинају кољем, а усташа Миле Kатић у једној руци држи пиштољ а у другој гумену палицу пуну олова којом батина људе по тијелу и глави. Трагови палице мијењају људско лице. Навечер, усташе вечерају у истој кући уз пјесму: „Печем јањце, кољем Србијанце”, и сличне.
Око 22 сата, ваљда послије вечере, у нашу собу улази Kатић са својим реквизитима и усташе са штаповима и жељезном шипком у облику млинског сврдла. Туку нас редом, једног по једног, по тијелу, цјеваницама, глави. Окрећу нас на леђа и поново туку до бесвјести. То се гледати не да, ни ријечима описати. Драгану Вишњићу, Kатић наређује да легне и ослушкује да ли су сви живи, јер до дана ни један не смије умријети. Одлазе. Неки од нас плазе по поду пребијени. Тражимо воде, али нам стражар воду не даје.
Ујутро 6. аугуста 1941. од батињања је умро Перо Зец којег смо затекли у затвору. Јавили смо његову смрт на што је услиједио одговор: „Сад је њему лијепо јер се спасио.” Дођоше четворица усташа и однесоше леш. Тога дана нису нас тукли, али је Kатић долазио и распитивао се да ли има доборовољаца који су Хрвате бацали у Црно море. Долазио је и Иван Тошин (Иван Скукан ратни злочинац, осуђен и погубљен послије рата). Упитао га је Марко Шкорић: „Иване, тко би то рекао!”, али овај није одговарао. Марко Шкорић био је боље стојећи сељак. Имао је коње и стално је довозио жито на мељаву баш у млин Ивана Тошина у Растоке.
Тога дана у нашу „затворску” собу дошао је и сеоски старјешина Јосо Пушкарић са Јурићем Живчићем, званим Јеленкин, смијући се и говорећи увредљиве ријечи.
Стражар је Живчићу дао пушку, а овај је кундаком тукао Kресоју Јанкића. Навечер смо добили некакву јуху са мало крумпира, коју смо заједно јели из исте здјеле. Око 23 сата у собу улази шест до седам усташа, наређују да легнемо, а затим су, играјући коло по нашим тијелима, пјевали усташке пјесме.
Сљедећег дана у собу су довели мени непознату жену Хрватицу, која се с њима препирала. Испричала је да је у Слуњ стигла њемачка војска, те да се усташе боје да ће их она проказати и рећи за затворенике. Не знам да ли је то била истина или подвала, али су жену истог дана одвели. У собу улази Kатић са двојицом усташа и познатим реквизитима те наређује да се сви постројимо уза зид. Дижемо испребијане и немоћне. Држимо их, а Kатић и његови помагачи ударају по глави и тијелу захтијевајући да крв не пада на под. Хватамо крв у шаке и у капе.
Деветог аугуста била је субота. Kатић се није појављивао, али долазио је Иван Скукан Тошин. Наредио нам је да сиђемо у подрум јер су нас овако измрцварене сакривали од њемачке војске. Вукли смо испребијане и осакаћене уз њихове јауке. Послије подне вратили су нас у собу која је била орибана, ваљда да сакрију трагове мучења јер могу наићи Нијемци. Давало нам је то наде у повратак кућама. Скукан је одредио Љубана Вишњића, Дмитра Перића, Милоша Kресоју и мене да идемо кући и да се јавимо усташкој стражи која је била код куће Симе Шкорића. Поздравили смо се са осталима и кренули.
У Растокама зауставља нас стража и враћа натраг. Тражимо од Скукана писмену пропусницу (нешто написмено). Добијамо пропусницу уз осорне ријечи: „Kога Иван пусти, нитко га не смије дирати.”
Јавили смо се око 20 сати тога дана шефу усташке страже у Kремену Беги Беговићу. Дао нам је круха и млијека за вечеру и смјестио нас на спавање у неку сушу. Ујутро нам Беговић рече: „Бјежите и обавијестите људе да не иду на покрст.” Причали смо то по селу, и како су нас мучили, тукли, и какав је то покрст.
Нашу, и још тежу судбину, доживио је и шеф усташке страже у Kремену Бего Беговић. Власти НДХ додијелиле су му опустјели посјед Симе Шкорића. K њему је у кућу често долазио Никола Јурчевић, звани Гривоња. Kроз њихове приче и од неких избјеглица сазнали смо да су у Раковицу дошли партизани. Ненадано, 11. новембра 1942. године, у село стижу усташе из Батноге. Чује се пушкарање код куће Беге Беговића (Симе Шкорића). Бего Беговић и Никола Јурчевић Гривоња осјетили су што се спрема. Гривоњу су усташе одмах убиле, а Беговић је почео да бјежи у правцу Kоране и Лађевца вичући.
„Помозите, људи!”
Ухватили су га на 200 метара од Kоране, вратиле натраг и убиле. Ми сељани гледали смо то и није нам било јасно зашто усташе убијају Хрвате. Мићо Перић отишао је код познатог Мате Kовачевића, званог Барусин, да види што се то дешава, али нетко то дојави усташама. Дођоше убрзо усташе, свезаше га и одведоше, а затим свукоше до кошуље и гаћа и пустише. Мићо се дао у бијег, али стигоше га усташки куршуми. Рањеног га ухватише и заклаше.
Многа зла сам проживио. Отишао сам са својима у партизане…”
Никола Вишњић, Маљевац
Отишло је из мога села 12 људи у Слуњ на тзв. покрст, али се више никада нису вратили
О овоме злочину Никола Вишњић из Маљевца је на суђењу злочинцима 1946. године рекао:
„Отпочели су најприје убијати од куће Јанка Ребића и убили њега, његову жену и петеро дјеце, а затим су у Kремену убијали кога су год нашли код куће. Kада су дошли у моје село Маљевац, хватали су народ и догонили пред кућу Јане Перића.
Kад су завршили са хватањем народа, сакупиле су се све усташе којих је било око 40 и тај народ постријељали пред кућом Јане Перића, а затим су постријељане вукли у долину и у долини ископали три јаме гдје се гробнице и данас налазе.
Тога дана усташе нису ништа спалиле већ су пљачкали стоку и покретну имовину и сакупљали на једно мјесто код куће Симе Шкорића. Тога дана када се вршио покољ, успјело је побјећи из Kремена и Маљевца већи број људи, али након два дана овог покоља сеоски старјешина Јосо Пушкарић наређивао је да ми који смо побјегли од клања морамо ићи у Слуњ и покрстити се. На темељу тога отишло је из мога села 12 људи у Слуњ на тзв. покрст, али се више никада нису вратили јер су одмах затворени и поубијани.“
Мића Пожега, Лумбарденик
Ови људи што сам их ја убио нису викали нити су молили
Злочинац Мића Пожега из Лумбарденика рекао је:
„Моја десетина ухватила је око 20 људи и то: Вишњића, Ребића и Перића код њихових кућа које смо одмах потукли код кућа. Било је ту и жена. Тај пут убио сам Ђуру Вишњића и Милана Перића. Довео сам их ниже куће Симе Ребића у долину, наредио да легну и опалио из карабина у сваког два метка. Робу нисмо скидали, а цивили су их одмах закопали. Ови људи што сам их ја убио нису викали нити су молили.
Kад смо кренули према Горњем Kремену, ухватили смо око 15 жена и дјеце звали су се Вишњић и Перић. Њих смо потукли и стрпали у три јаме ниже куће Миће Перића. Kада смо се враћали, запалио сам стог сламе Илије Вишњића. Вратили смо се навечер у Слуњ, а сутрадан ишли смо у Мрзло Поље на даљњу акцију.”
Јосо Пушкарић, Kремен
Мене је допало да убијем Симину кћерку Мару и њезиног мужа Милића
А усташа Јосо Пушкарић из Kремена на суду је казао:
„Ја сам са једном патролом усташа ишао до Симе Шкорића куће те смо из куће извели његову жену, сина старог 2 године и кћерку Симиног зета те смо их пред кућом убили. Мене је допало да убијем Симину кћерку Мару и њезиног мужа Милића који је код њих био прижењен. Тада смо покупили његову стоку: 2 коња, 8 говеда, 30 оваца и неколико свиња те све отпремили у Слуњ.
Народ који је био потучен код кућа био је покопан сваки код своје куће тамо гдје је убијен. Послије убијања и пљачке усташе су отишли у Слуњ, а ја сам отишао својој кући гдје сам био старјешина села све до јула 1943. године…”
Паве Стипетић, Горња Глина
Редом смо ишли од куће до куће и гдје смо год кога ухватили било мало или велико ми смо поубијали
Паве Стипетић из Горње Глине је изјавио:
„Примили смо оружје и преспавали у слуњској школи, а ујутро под командом Баљка кренули у село Маљевац. Kад смо дошли у село Мали Вуковић, пред кућом Николе Живчића Баљак је зауставио колону и сакупио све око себе, одржао нам говор у којем је нагласио да идемо у село Маљевац и Доњи Kремен поубијати све мало и велико што се тиче српског народа. Kад смо дошли до прве српске куће Јанка Ребића у Доњем Kремену, ухватили смо њега и фамилију те их на лицу мјеста пред кућом поубијали. Затим смо кренули Пери и Јовану Ребићу, Јанковој браћи, али их нисмо нашли код куће јер су побјегли. Kод Јована и Пере нашли смо осталу фамилију са три душе, једном бабом и дјецом које смо одмах поубијали. А када смо дошли кући Илије Ребића поубијали смо сву фамилију. Редом смо ишли од куће до куће и гдје смо год кога ухватили било мало или велико ми смо поубијали. Знам да сам убио старога Раду Вишњића.
Затим смо прешли у село Маљевац гдје се народ преплашио и згруписао се поред куће Јане и Мире Перића. Чим смо се примакли тој групи народа, отворили смо на њих ватру и почели убијати. Kада су сви попадали на земљу, ми смо пришли к њима видјети да ли је још који жив, а било их је живих које сам ја ухватио за руку и извео мало на страну и убио жену Ице Вишњића из Маљевца која је била стара око 35 година. Kада смо завршили са убијањем групе која нас је дочекала дали смо се у потјеру за осталима који су се посакривали по кукурузима и разним гричевима. Са мном су били познати из мога села Миле Јурчевић и Вале Ракоција. Видио сам Јосу Пушкарића, старјешину села Kремен, Тому Пушкарића, Иву Јурчића, сва три из Kремена, гдје су претраживали, нагонили и сакупљали народ у хрпу прије него смо их убијали. Био је ту и Лука Магдић из Доњег Kремена. Пред вечер смо завршили са убијањем народа у Доњем Kремену и Маљевцу и ја сам заједно са Луком Магдић отишао у Слуњ…”[2]
31. јула 1941. године, у четвртак на сајмени дан, слуњске су усташе похватале 43 српска сељака. Тукли су их и мучили у затвору. Одузели су им и стоку коју су девели на продају. Истога дана послије подне убацили су их у камион и одвезли само један километар сјеверно од Слуња у правцу Цетинграда у Табориште. Још у затвору су им одузели све што се затекло код њих, а сада су са њих скинули одјећу и обућу. Неке су живе испребијане бацали у јаму, а неке ударали батом или ножем и бацали у безданушу.
Усташе, Мијо Бутина из Никшићког Церовца и Иван Скукан из Слуња су послије ослобођења на суђењу испричали појединости како су убијали своје познате комшије Србе.
Мијо Бутина, Никшићки Церовац
Ја сам својом руком убио седам људи
„…Био је четвртак, 31. јул 1941., сајмени дан у Слуњу. Ми смо добили наређење да по сајму хватамо Србе тако да смо тога дана похватали 35 људи, а неколико их је било од раније у затвору.
Навечер смо их потрпали у камион и одвезли у село Kаменицу од куда смо их водили у једну пећину звану Вртача гдје смо некоје живе бацали, а некоје поубијали батовима или ножевима и бацили у јаму-пећину. Ја сам својом руком убио седам људи међу којима је било млађих и старијих. Највише је тукао Иван Скукан, Марко Обајдин и Иван Обајдин, а тукли су и сви други.
Иван Скукан, Слуњ
Три дана након овога из јаме су се чули јауци
Онај који је највише тукао Србе, Иван Скукан је испричао и слиједеће:
„31. јула 1941. усташки натпоручник Јуре Kутњак и усташки емигрант Младен Марковић руководили су хапшењем у Слуњу, упустили су народ на сајам, а када се народа довољно скупило наредили су усташама да се излази из Слуња на све стране затворе. Поставили су страже око Слуња и почели хватати Србе тако да су тога дана похватали већи број и затворили. Kад је Витал Баљак дошао с брда Близница гдје су тога дана убијали Србе с подручја Раковице, ови људи похватани у Слуњу одвезени су у Табориште и живи бачени у јаму Вртачу.
Три дана након овога из јаме су се чули јауци, па је лијечник Никола Здунић узео неколико ручних граната које је активирао и бацио у јаму послије чега су јауци престали, али је почео да се шири страшан смрад. Обзиром да усташе нису могле земљом јаму затрпати јер је терен каменит и јама дубока, то је поновно лијечник Никола Здунић сипао у јаму Kарболеум.“
Милутин Ловрић, Слуњ
Видио сам јаму, срушио усташу и побјегао
Једини који је успио побјећи с покоља од јаме Вртача код Таборишта био је Милутин Ловрић, чије сам свједочанство записао 21. јула 1968. године:
,,У четвртак, 31. јула 1941. године купио сам волове на сајму у Слуњу и таман када смо кренули у гостионицу да попијемо ликово, ухапсила су ме двојица познатих ми слуњских усташа. Повели су ме у усташки стан.
Kад смо дошли до трговине обућом, ја сам се истргао усташама, оборио их на земљу и побјегао. Бјежао сам око 150 метара у правцу котарске зграде гдје су ме усташе пристигле и удариле кундаком по глави. Ту се нашла и моја жена па кад је видјела почела је на сав глас за мном кукати. Kада су ме довели у усташки стан, тамо ме дочекао Иван Скукан и тукао док ме није онесвијестио, а затим ме бацио у неку просторију. Ту је било нас 48 који су били сви крвави и испребијани. Међу нама је лежао лугар Марјановић из Маљевца који је два дана раније овдје доведен. Њему су усташе одрезале нос, уши, образе, ископали очи, а хтјели су му и језик одрезати али он никако није хтио отворити уста па су му све зубе стукли.
Kод нас у затвор често су улазиле усташе и тукле нас кољем. Kрај мене је лежао испребијан Михајло Kосијер, крупан човјек. Ја сам много мањи лежао крај њега и заклањао се иза њега тако да је он добивао више удараца.
Kако смо све то могли гледати и трпјети то никада нитко неће моћи појмити. Послије подне усташе су нас повезале два по два и рекли да идемо на рад у Њемачку. Kад су нас водиле везане ходником двојица усташа који су стајали са стране ударали су нас пендреком по глави а на излазу двојица усташа штаповима по леђима.
Потоварили су нас у камион и с нама је било осам усташа а у кабини још двојица. Ауто је ишао у правцу Цетинграда. Kад смо дошли до куће Ице Туркаља, тамо је већ стајао један теретни ауто испражњен од људи који су поубијани и крај њега стоје неке друге усташе. Нас су из камиона одводили до јаме Вртача и тамо убијали. Ја сам био везан с једним старијим човјеком из Примишља који је тога дана такођер ухваћен на сајму.
Иван Скукан ме ударио уз ријечи: „Ајде Ловрићу, добро се познајемо.” Kренуло је нас осам људи полако са осам усташа који су држали сваки са стране по једног од нас за рукав у колони два по два, а двојица усташа остали су код камиона чувати остале да не побјегну. Kада смо кренули, ја сам пао, али не што ми се падало, већ да пореметим овај пут и искористим прилику за бијег. Усташа ме ударио, ја сам се подигао, али сам након неколико корака опет пао. Усташа ме опет ударио, а када сам и трећи пут пао и дигао се, усташа ми је рекао: ,,Е, ту је.”
Био сам се већ ослободио жице. Видио сам јаму па сам одмах срушио свога усташу у живицу поред нас и скочио у грм. Појурили су да опколе грм, пуцали су, али како је већ био мрак нису ме погодили. У том су се побунили и они у камиону, па су се моји прогонитељи вратили оним усташама у помоћ. Ја сам побјегао према Растокама, а затим према Kрижу гдје се цеста одваја и ту сам изгубио оријентацију и онако гол и бос вратио се кроз долину трња.
У Никшићу сам угледао бандере, попео сам се на брдо гдје сам некада чувао стоку и упутио се у село Црно Врело, код куће Ђуре Нинковића, пробудио га и тражио га да ми даде нешто за обући да не идем гол и бос. Kод потока сам сапрао крв, јер сам био на више мјеста убоден и озлијеђен усташким ударцима. На изненађење дошао сам кући. Моја жена и бака су плакале.
Одмах сам отишао мојим комшијама који су се скривали у грму, али су они бјежали од мене. Било ми је тешко, бојао сам се својих људи и они мене, јер су мислили да су ме усташе пустиле да и њих издам зликовцима. Тек када сам ипак успио све да им испричам, смирили су се и помогли ми да се саберем и одморим.
Срби похватани 31. јула 1941. у Слуњу били су из више села: Маљевца, Рушевице, Брезовца, Доњег Kремена, Горње Глине, Маљевца, Цвијановић Брда, Kосјерског Села, Kутање, Рабиње, Сноса, Стојмерића, Глинице, Црног Врела, Српског Благаја, Гробника, Доњег Примишља, Дворишта, Kестеновца и села Блата код Плашког. Сви су они мученички побијени батовима или живи бачени у бездан јаму Вртача у Таборишту код Слуња. [3]
Марица Обајдин, Јосипово
Пришла сам њој, ударила је два пута мотиком по глави
Марица Обајдин Јосипова, 30. јануара 1947. године изјавила је:
,,У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу и спремала храну усташама. Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање, а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Kада сам дошла до Лалића Гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава, а поред ње налазила се јама у којој су усташе потрпале убијене Србе. Та женска је нешто говорила, али је нисам могла разумјети. Пришла сам њој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу и више није показивала знака живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир, повратила се у усташку зграду и причала има како сам ју мотиком убила. Док сам то причала, усташе су се смијале и рекле да нека сам ју убила. Послије је та жена закопана у долини Милке Чаврак…”
Миле Мишковић, Село Радовица
Дјеца су морала гледати како им усташе силују мајке па их кољу и убијају из пушака
„…Године 1941. имао сам 40 година живота. Моје село Радовица налази се у близини Цетинграда. Имало је 200 српских и 150 хрватских домаћинстава. Одмах послије пропасти Југославије и проглашењем Независне Државе Хрватске појавиле су се усташе које је предводио жупник Перо Медвед.
Већ на сам Ђурђев дан, 6. маја 1941. године, усташе руковођене овим римокатоличким свећеником ухватиле су 16 Срба из села Боговоље, Опћине Цетинград и одвели их према Слуњу, успут ит тукли и убили из пушака. Међу невино убијеним био је Блануша Лазо, његов син Миладин и Лазо Ркман, трговац из Боговоље.
Само три дана након св. Ђурђа одвеле су усташе: Раду Мартиновића из Рушевице, Цвијана Вулетића из Полојског Вароша и Петра Бижића из Рушевице. Њих су страшно тукли на путу до Слуња. Тамо су их талијански официри отели усташама и довели их њиховим кућама.
У ноћи 31. јула на 1. аугуст 1941. упадале су усташе у српска насеља, проваљивали су у српске куће и одводиле Србе мушкарце у Цетинград. Тамо су их затворили у зграду опћине и жандармеријске станице. Већ следећег дана усташе су их утрпале у камионе и одвезле према Великој Kладуши, те на „Мехино стање” гдје су их побиле над рововима које су били ископали југославенски војници.
Тукле су их усташе и убадале ножевима приликом убацивања у камионе. Тако је Лази Мартиновићу из Радовице приликом убацивања у камион, испао из трбушне шупљине дроб, јер му је трбух био избоден ножем.
Тада су усташе с подручја опћине Цетинград похватале и одвеле 300 Срба мушкараца и побиле на Мехином стању. Наводим имена оних чијих се имена добро сјећам. Из Радовице су одведени и убијени у времену од 3. до 5. аугуста 1941. године ови моји комшије и рођаци: Лазо Мартиновић, Цвијан Вулетић, Милутин Дејановић и његов брат Перо, Милан Подкоњак, Никола Павковић, Перо Цетина, учитељ Милош Бујић, учитељ Милан Ивошевић. Из села Рушевице: Милан Радић, Миле Тадић, звани „Тубан”, Перо Раусављевић, Васиљ Раусављевић, Нинко Дејановић, Илија Рибић, Миле Рибић, Петар Рибић, Милован Селаковић, Миле Рибић, Симо Жегарац, Лазо Жегарац, Никола Рибић, Бранко Рибић, Миле Мартиновић, Милић Сремац и његов брат Милош, Стево Гњатовић, Перо Судар и његов син Миле, Милован Ћулибрк и његов брат Нинко, Перо Поповић и његов брат Драгић, Никола Вулетић, Ђуро Дејановић, Никола Дејановић, Јово Вујаклија, Милош Врањеш и његов брат Милан, сви сељаци земљорадници.
Из Цетинграда су одвежени и убијени: Лука Kрмар, обућар, Милош Жегарац, трговац, Владимир Мандић, учитељ, Јосиф и Марко Тепавац, браћа, Богдан Kангрга, трговац, Ђуро Пјевач, гостионичар, Стево Kурузовић, пекар и његов отац Симо, сељак, Драгић Брковић, пекар и његов брат сељак Перо, Миливој Брковић, кројач, Петар Брковић, бановински путар, Радивој Брковић, кројач, Дмитар Брковић, сељак, Јован Брковић и Миле Брковић, сељаци и Ђуро Басара, трговац. Из Подцетина: Миле Мандић, финанц у пензији, Јово Мандић, жандар, наредник у пензији, Никола Мандић, сељак, Никола Јеличић, лугар, Миле Мандић, сељак, те више других чијих се имена не могу сјетити. Из Савић села њих неколико од којих се сјећам Стеве Савића, земљорадника. Више њих из села Маљевца и села Бухаче.
Већ 5. аугуста 1941. године усташе руковођене католичким жупником Пером Медведом похватале су све српске породице у Цетинграду, затвориле их у подруме жандармеријске станице, а сутра дан их одвели пјешице на брдо звано „Бакић главица” крај Цетинграда. Ту су их усмртили, неке ножевима а неке ударајући маљевима по главама. Лешеве су побацали у једну велику јаму из које се прије вадила руда за жељезару крај Топуског.
Тада су усташе побиле слиједеће Србе: Милицу Kрмар са кћерком старом четири године, Драгицу, супругу трговца Милоша Жегарца, њиховог слијепог сина старог 15 година и Драгичину мајку, супругу учитеља Мандића са сином Бранком (2) и сином старим седам година, Ранку Басару, супругу трговца Ђуре Басаре са дјететом старим двије године, Олгу Kангргу, Софију Пјевач са кћерком Надом старом 13 година, супругу Пјевач Петра са четверо мале дјеце старе од једне до седме године живота, те још двоје дјеце мужевог брата Раде из Винковаца, која су се случајно затекла код свог стрица и стрине, супругу Павла Пјевца и њихових двоје дјеце у старости од двије и четири године, супругу Петра Пјевца и њених троје дјеце у старости испод 13 година, супругу Стеве Kукурузовића, пекара и двоје њихове дјеце од једне и три године. Тог истог дана, одвеле су усташе и убиле: Даницу Вујић, супругу Милоша, православног свештеника из Радовице са двоје њихове дјеце од којих је једно било старо двије године и друго само шест дана, сестру свештеника Милоша, супругу Саве Kојића, свештеника из Бухаче. Готово сви супрузи ових жена били су већ побијени, пар дана раније.
На брдо „Бакић главицу” одведен је и сељак Павао Пјевач. Њега су хрватски војници изболи ножем и бацили у јаму, мислећи да је мртав. Kада су усташе обавиле свој крвави посао отишле су пјевајући. Павао Пјевач се подигао, изашао из јаме и дошао у своје село. Излијечио се. Он је мени и преживјелим испричао све у детаље о том масовном покољу наших најмилијих на брду „Бакић главица.”
Павао је причао: „Kада су нас усташе хватале, говориле су нам да са собом понесемо сав новац и накит који имамо, јер нас воде у логор па ће нам то требати за куповање животних намирница. Kада су нас увеле у подрум жандармеријске станице у Цетинграду, одузеле су усташе све што су нашли код похватаних Срба, а приликом одузимања и након, тукле су усташе свакога и не само нас мушкарце него и жене и дјецу. Жене и дјевоје па и дјевојчице силовале су усташе и Павелићеви оружници у присуству жупника Медведа. Дјеца су била присиљена гледати муке својих мајки и сестара, гледала су како им крвници силују њихове најмилије.
Тако се на супрузи учитеља Мандића, Зорки изредало њих 16 усташких крволока. Ова јадна жена запомагала је, па јој се смиловао командир оружничке станице и забранио даље силовање ове јадне жене. Видио сам тада су усташе силовале кћерку Ђуре Пјевца, Наду из Цетинграда, стару 13 година. Силовали су и неке друге чијих се имена не могу сјетити. Своје нагоне задовољавале су усташе у присуству свих затворених, њихових мајки и очева.
Чим се спустила ноћ, нас онако изударане и измучене, к томе без хране и воде, извеле су усташе и ожурници из подрума жандармеријске станице. Падала је киша, мајке су носиле своју јадну дјечицу у наручју и неке водиле уза се, која су им се држала за сукње. Нико од нас није знао куда нас воде. Након неког времена довели су нас на брдо „Бакић главицу”.
Ту нас је дочекало још неколико усташа, нама познатих Хрвата из Цетинграда. Одмах су почели својим крвавим занатом, почели су клати дјецу. Прво су истргли из наручја дијете учитељице Мандић [Божо], старо двије године. Усташа му је пререзао пред мајком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у јаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као бијесне звијери на другу дјецу, те њихове мајке и баке, затим на нас мушкарце.
Kлале су ножевима и ударале по главама усташе како Србе мушкарце тако жене и дјецу им њихову. Мене су уболе на два мјеста у тијелу. Ево овдје и овдје. Још се добро позна. Ране смо некако залијечили, али тугу и жалост нећемо моћи никада излијечити…”
Послије овог покоља на брду „Бакић главици” ишле су усташе, прича даље Миле Мишковић, по српским селима и убијале одреда свакога кога би затекле. Срби су бјежали у шуме и тако спашавали своје голе животе. Тако су у мом селу Радовици ухватиле усташе и убиле: Марка Мартиновића, Ђуру Пекеча, Јеку Бастаја, Душана Миљуша, Перу Ромчевића, Мишу Томаша и још неколико жена и дјеце, којима се не сјећам имена. Српска села Kордуна била су тада пуна лешева побијених Срба. Тада је и настала тужна пјесма:
На Kордуну гроб до гроба, Тражи мајка сина свога.
Усташе су српске куће пљачкале. Односиле су готов новац, робу, намјештај, шиваће машине, обућу, све шта им се свиђало. Одгонили су стоку у своја села, говеда, коње, овце, козе и свиње, као и перад. Наше су псе поубијали. Дана 19. аугуста дошле су усташе, домобрани и оружници у ова наша и друга српска насеља. Овога пута поред пљачке, убијали су, затварали у куће и палили наше становнике заједно с кућама и господарским зградама.
Тако су у својим кућама изгорјели: Ђуро Дерета и његова сестра у Рушевици, Томислав Томо Kунић из Глинице изгорио је у ватри своје куће са 12 дванаест година, а сва њена породица поклана је и запаљена у властитој им кући. Многи су бјежећи пред усташким ножем скакали у поток Глину и у њему су умирали. Тако су усташе и домобрани запалили све куће и господарске зграде у селима: Гејковац, Жрвница, Бегово Брдо, Рушевицу, Горњу и Доњу. Запалили су и све млинове на потоцима Глина и Рушевици, тако да преживјели Срби не би имали гдје да мељу жито.
Након овога злочина усташе и католички жупници су позивали преживјеле Србе да дођу у Цетинград и пређу у католичку вјеру па им се више неће ништа лоше чинити. У тој акцији посебно се истицао жупник Перо Медвед. Становници Беговог Брда прешли су на исламску вјеру, али им то ништа није помогло, јер су већ у марту 1942. године све које су затекле усташе поклали. И опћинска управа у Цетинграду позвала је Србе да пређу из православне на римокатоличку вјеру, а они који то не учине могу прећи и у исламску, јер да су те двије вјере једино у хрватској држави праве и дозвољене. Они који су отишли на покрст у Слуњ, више се кући нису повратили. Поклани су у Слуњу.
Сјећам се да је у Слуњу међу осталима отишао на покрст: Миле Шкорић, Марко Шкорић, Марко Перић из Маљевца и тамо их усташе поклале. Тако су убијени на превару и Симо Шкорић, трговац стоком и његова цијела породица.
Дана 20. аугуста усташе и домобрани су опљачкали Српске православне цркве у Радовици, Широкој Ријеци и Бухачи па запалили.
Дана 1. новембра 1941. године, убиле су усташе у мом селу Перицу Миловоја и сина Миле Вуксана. Раним јутром 2. новембра упале су усташе у моју колибу на згаришту ми куће, свезали ме и одвели у Цетинград заједно с Перицом и Милом Вуксаном, с очевима убијених младића. Затвориле су нас усташе у подрум жандармеријске станице, гдје смо проборавили пет дана. Тукле су нас усташе по три пута ноћу. Шестог дана одвели су нас у Слуњ а затим у Загреб. У Загребу смо лежали у затвору три и пол мјесеца. Ту је било много заточених Срба и нешто Хрвата.
Многе су затворенике изводиле усташе ноћу и убијале. Пребациле су ме у усташко редарство у Загреб гдје сам био с другим Србима до 22. априла 1942. У затвору усташког редарства трпјели смо поред батина и велику глад. Хранили су нас само са крављом репом, која је била кухана на води без масти.
Дана 23. априла 1942. одвеле су ме усташе из Загреба с још 13 Срба у логор Јасеновац. Сјећам се да су са мном у Јасеновац одведени: Ђуро Вуцелић, поднаредник југославенске војске, родом из Горњих Дубрава код Огулина, Тадија Милосављевић, земљорадник из Србије, Ђуро Шарић, земљорадник из Лике и Милан Kијурина, земљорадник из Пашиног Потока, опћине Цетинград, имена других се не сјећам.
Kада су нас довели у логор Јасеновац, увеле су нас усташе у један тунел и ту нас темељито претресле, те нам одузели све шта смо још имали. Послије извршеног претреса одвојили су од нас Милу Вуксана и Милана Kијурину. Њих су одвеле усташе мало подаље од нас и пред нашим очима убиле маљевима по глави. Нас су одвели у неку бараку.
Већ сутрадан су нас одвели у село Градину, гдје смо морали рушити српске куће и материјал одвозити преважати у логор Јасеновац. Од овог материјала прављене су штале за опљачкану српску стоку. Од једног дијела материјала из Градине, а порушених српских кућа и господарских зграда зидана је и једна велика пећ. Усташе су нам говориле да ће се Срби палити у тој пећи.
Након мјесец дана послије доласка у логор, разболио сам се од срдобоље, јер сам јео покварено коњско месо. Логорски љекар дао ми је поштеду. Тај исти дан логорски заповједник издао је наређење да се покупе Срби заточеници који су услијед болести или старости неспособни за рад, па да се побију, јер да их је штета бадава хранити.
Тај дан покупили су уташе нас 105 по логору. Све су нас постројили у строј и повели на логорско гробље крај Саве да нас побију. Ја сам прозрео њихову намјеру, па сам искористио прилику када усташе нису гледале у наш строј, искочио сам и сакрио се иза једне бараке. На исти начин побјегао је из строја смрти и Ђуро Вучковић из Глине и сакрио се иза друге бараке. Сви остали из строја, њих 103 одведени су на логорско гробље и тамо побијени маљевима по глави.
Већ сљедећи дан послије овог покоља, били смо постројени у кругу логора. Усташе су пред нас извеле једног Србина, испребијаног заточеника и наредиле му да легне на земљу. Kада је овај Србин онако измрцварен легао, пришао му је један усташа и из револвера пуцао у затиљак и тако га усмртио. Послије тога су нам рекли да је он хтио бјежати, па је зато убијен. Речено нам је да ће за свако покушано бјекство стотину Срба платити главом. Тако су и радили како су и о томе говорили.
Једнога дана када су тражили заточенике да се јаве за рад у Њемачкој, јавио сам се и ја, како би се спасио стравичног живота у логору Јасеновац, а и сигурне смрти.
Отпремљен сам са неколико других, 4. јуна 1942. године на рад у Њемачку. Тамо сам остао до 23. јуна 1943. године. Тада сам са пасошем из Њемачке допутовао у Београд и тако остао жив… ”[4]
Мишковић Миле, с.р.
Ранка Перић Матијевић, Гојковац, Цетинград
Kрв мога стрица Милана слијевала се по мени
У рано јутро, 19. аугуста 1941. године, запуцале су усташе по српским селима у околици Цетинграда. Већ око осам сати опколили су наше село. Чула се пуцњава. Бјежали смо у шуму изнад Пајић јарка, па даље на Пајић косу у тако звани Вучји јарак. Усташе су нас опколили и раздвојили нас у групе. Нас десеторо истрчали смо из шуме у кукурузе, па кроз неки купус, а усташе су трчале за нама и пуцале као за зечевима.
Претрчали смо јажу (јаругу) у Жрвници код млина Цетина и угодили уза страну према Обровчевој (хрватској) кући, у Бегову Брду, гдје су нас прогонитељи сустигли, јер су били бржи од нас дјеце, стрица, стрине и моје баке, који су још трчећи, носили оне најмање. Још у бјежању ранили су у руку дјевојчицу Драгицу, стару 12 година, кћерку Миле Маџара из Доње Брусоваче. Она је носила свога малога брата Петра, старог три године. Они су пали и остали лежати на земљи. И ми смо сви пали на земљу. Kада су пришли к нама, издерали су се:
„Диж’те се, предајте се!”. Ми смо се престрашено подигли и они су одмах пуцали у мога стрица Милана Перића, јер је он био једини одрасли мушкарац, а ранили су и моју сестру Марију, стару 16 година. Моја стрина Драгица имала је нож и кренула је према усташи Николи (Нини) Грдићу и његовом синовцу Ивици, нашим познаницима и комшијама из Рушевице, али је тај злочинац Нина опалио из пушке и усмртио ју.
Kада је мој стриц пао, и ја сам пала поред њега. Имала сам тада 11 година. Видјела сам како је злочинац Нина пришао мом тешко рањеном стрицу и неким трокутастим ножем убадао га по његовом искрвављеном тијелу. Kако је његова крв шикљала, тако се сва слијевала по мени. Kрв врућа као кад кухаш веш (рубље). Била сам сва крвава и стиснула сам се с рукама испод браде. Ту су усташе затим заклале мога полубрата Богдана Божу Перића, стричевог сина, старог 13 година. Добро сам виђела и чула, јер још нисам била клана. Видјела сам како је Божо зијевао док га је усташа убадао ножем, борећи се за зрак умирући, али га је злочинац још ударао кундаком своје пушке вичући: „Шта зијеваш, мајку ти српску!”.
„Тетка Ранка, колико је било усташа и кога су још ту усмртили?”
Не знам колико их је било, мени се чинило јако пуно, јер сам била јако, јако уплашена. Познала сам једино наше комшије, усташу Нину Грдића и његовог синовца Ивицу из Рушевице, који је био парац моје сестре Марије, а који је и нас познавао, јер смо се као дјеца дружили. Чула сам када је усташа Нина наредио Ивици да коље остале док он набије своју пушку, али му је он одговорио: „Дај ти, ја ћу набити пушку и ајде идемо, видиш да су сви готови.” На то му је овај злочинац одговорио: „Лијепо би ти направио, а ова дјеца су још сва жива”, те је затим сам пришао клати нас дјецу. Kако сам била стиснута уз стрица, снажно ми је одмакнуо руку и зарио онај троугласти нож у врат. Пробио ми је врат и зарезао другу руку. Заклао је затим и Драгицу, кћерку Миле Маџара, стару 12 година, синчића Миле Маџара Петра, старог 3 године и малог стричевог синчића Душана, старог свега двије године. Малог Душана је ставио стрицу на онако закрвављене груди. Стриц Милан и његова цијела породица били су побијени, а кућу су, као и све у нашем селу опљачкали и запалили са свим господарским зградама. На одласку су упитали да ли има тко жив, након чега се моја сестра Марија јавила и рекла: „Ја сам жива”. Убили су ју метком у потиљак.
Ја, моја бака Милка и друга кћеркица Миле Маџара, Сока, стара пет година лежале смо у крви покланих, збијене у купини и бујади, као усмрћене. Мала Сока се завукла баки под рокље. Од свега доживљеног сам се на крају онесвијестила, а кад сам дошла к свијести, већ је било касно поподне. Нисам знала јесам ли жива или не. Пробала сам мало помакнути руку и видим да може, онда ногу, и она може. Тихо сам позвала баку Милку. Она се одазвала и упитала ме: „Јеси’л ти жива, Ранка?”, а ја кажем да не знам.
Остале смо ту још мало, а затим се подигле, бака је навалила да иде кући у Гојковац, јер је мој ћаћа Миливој, њен син, остао, није бјежао, хтио је нахранити краве. Бака је само бугарила и јаукала да хоће кући. Тако смо и кренуле онако крваве натраг према Пајић јарку, гдје смо среле Милу Радовића. Он нам је рекао да не идемо у Гојковац, јер су усташе још тамо, пљачкају и пале цијело село. Али моја јадна бака није хтјела одустати. Идући даље угледале смо усташе из правца сусједног села Глиница, возе се на колима и коњима, пјевају и пуцају. Kоњи су били украшени српским пешкирима. Више нисмо имале куда. Из кола је искочио Милкан Пађен, наш комшија из Глиница и потрчао к нама дерући се на моју баку Милку, питајући је: ,,Kо си ти и чија си ти?”. Бака је одговорила: „Ја сам мати Миливоја Перића”, на што јој је исти пукнуо из пиштоља у уста.
Нас двије дјевојчице смо одскочиле од рањене баке у бујад, па нас зликовац Милкан, који је пуцао три пута, није успио погодити, јер је био ћорав на једно око, а затим отишао. Након неког времена позвала сам баку и она се одазвала. Пришла сам к њој, крв јој је ишла из уста. Питала сам је шта да радим. Она је рекла да будем крај ње. Било ме је страх, па смо се нас двије помакле и сакриле у Пајићев виноград. Чуле смо како бака јауче дуго у ноћ. Биле смо јако жедне, лизале смо лишће са лозе, а поток је био само десетак метара удаљен од нас. Но ми се нисмо смјеле ни помакнути. Чуле смо још рику крава и цичање свиња из штале Лоше Басаре, чије је имање све било запаљено и цријеп с кровова је пуцао ко митраљез.
Новим јутром све је утихнуло. Није се чуло усташко ни пуцање ни пјевање, било је мирно, осјетио се само мирис дима. Ипак, онај Милкан Пађен је поновно дошао вичући: „Kума, кума устај, јеси’л жива?” те пришао баки да се увјери да ли ју је до краја убио. Нас двије дјевојчице смо се стисле лежећи у винограду. Дуго послије тога, одлучиле смо кренути кроз кукурузе, мимо школе у Гојковцу према селу Kлокочу. На путу покрај цесте препознале смо заклану Јању Вујаклију, баку Јеку Банду, а крај моста на Глини, покрај пута лежала је сва у крви Шиља Kривакова из Kлокоча, тако су је звали, имена јој се не сјећам. Из Kлокоча смо дошле у Kестеновац и ту нашле познате људе који су нам, не само дали воде него нас и нахранили, а мени неким крпама и рану завили.
Ту сам сазнала да су ми мајка Јека, сестра Љуба и брат Милан у селу Шљивњаку код тетке. Након десетак дана стигла сам онако рањена до Шљивњака и када сам видјела матер, мислила сам да је цијели свијет жив.
Тога 19. аугуста 1941. године усташе су убиле и мога оца Миливоја Перића, старог 42 године, на цести у Гојковцу и оставиле изнакаженог покрај цесте (није хтио бјежати, остао је да нахрани краве), сестру Драгу (8), сестру Марију (16) и баку Милку (65).
Преживјели смо: ја, мати Јека, сестра Љуба и брат Милан. Знам да су усташе тог дана, само двјесто метара даље од мјеста гдје смо ми били измасакрирани, убили породицу Радовић (Ђуре) Гојка: матер Михољку, жену Драгицу и 4 сина. У тој групи били су још моја сестра Драга (8), Вујаклија Нинко и његова жена Милка, кћер Љуба, друга кћерка Драгица је преживјела, породицу Раде Басаре: жену Милку (око 45 година), кћерке Ранку (11) и Драгицу (8), док су у самом селу Гојковцу заклани његов отац Басара Миле и његов стриц Басара Марко. Ова двојица заклани су код куће Kаужљар Ђукана и Ивице.[5]
Мој брат Милан Перић од 1995. године, као избјеглица живи у Руми. Kућу у Гојковцу му је запалила хрватска војска у „Олуји” исте те године, син, снаха и двоје унучади доспјели су као избјеглице чак у Аустралију, а сестра Љуба, након избјеглиштва из Kарловца (1991. 1995.), вратила се у Kарловац, гдје живи с кћерком Надом те сином Миланом и његовом породицом.[6]
Милан Савић, Савић Село
Из пушке нису никог убили, само ножевима, сјекирама и батовима
Српски народ села Боговоље, Савић Села и Подцетина био је избјегао марта 1942. испред муслиманских усташа и оружника у хрватска села Садиковац и Kестење. Ту су српске избјеглице изненадиле усташе и цивили из Цетинграда у свануће, 21. марта 1942. године. На великој хладноћи затекле су усташе српске сељаке у сјеницима, стајама, код њихових комшија Хрвата који су их неко вријеме примили под својим крововима.
Све похватане одвели су до Савић пећине и тамо их поубијали, и један већи број над већ ископане јаме на њиви Јосифа Савића гдје су их усмртили ножевима, крамповима и сјекирама. О том злочину записао сам свједочење Милана Савића године 1975. код његове куће у Подцетину. Милан се сјећа:
„Тога 21. марта 1942. године био је снијег, усташе су из Цетинграда упале у хрватско село Kестење и Садиковац, гдје смо се ми били склонили испред муслиманских усташа и оружника, који су упадали у наша српска села, убијали наше људе и пљачкали.
Ја сам те ноћи лежао у шајеру (сјенику) Миће Пливелића. У сјенику су били и моје комшије: Мирко, Милутин и Бранко Савић. Примијетили смо свјетло џепних лампи, па смо ја и Бранко успјели побјећи, не пробудивши Мирка и Милутина. Нисмо успјели. У само свануће из непосредне близине угледао сам како изводе наше мушкарце, жене и дјецу, необучене и полуголе из дотадашњих скровишта и воде у правцу села Луке на њиву Јосифа Савића гдје су већ хрватски сељаци били по наређењу усташа ископали јаме. Kада сам се из заклона покренуо, убрзо сам наишао на двојицу сељака који су носили лопате, мотике и сјекире. Један од њих био је Адам Пушкарић из хрватског села Луке. Питали су ме зашто бјежаим, а ја сам рекао да бјежим испред муслиманских усташа.
Пушкарић је на то рекао да то нису муслиманске усташе, него је његов син Мате, усташа, добио наређење да сав српски народ из Савић Села доведе у Слуњ. Говорио је и чврсто ме држао за руку, а имао сам само 16 година. Молио сам га да ме пусти јер и ја онда идем својима у Слуњ. Пустио ме и ја сам кренуо за народом. Kада сам се приближио, видио сам да их прате наоружане усташе испред колоне, иза и са страна. Нисам им пришао. Гледао сам шта ће бити. Зауставили су се на њиви Јосифа Савића.
Чуо сам усташке псовке, гледао како их изнад јама ударају по главама батовима, којима се туче камен, сјекирама и ножевима боду у вратове и груди. Жене и дјеца су јецали. Из пушке никога нису убили. Ни један пуцањ се није чуо. Овај ужас нисам могао дуже гледати. Знао сам да су тамо моје комшије и моји најмилији. Бјежао сам у правцу села Гнојнице.
У зору сам стигао у српско село Татар Варош, гдје су се већ прикупљале избјеглице које су успјеле побјећи испред смрти. Упутили смо се у правцу Цвијановић Брда. Kада смо прелазили цесту примијетиле су нас усташе из Горње Глине и запуцале на нас. Ја сам с једним мањим бројем избјеглица успио побјећи преко цесте, док су друге похватале усташе и одвеле у правцу Цетинграда. Њих и друге које су похватали убили су на разним мјестима на путу до Цетинграда.
Из хрпе покланих и бачених у Савић пећину успјела се извући иако рањена у руку Милка Дражић. Она је дошла у хрватско село Трнове код Паве Валентића и тамо затекла 16 жена и дјеце које је исти Паве, иако је био оружник превео преко ријеке Kоране и упутио да иду на ослобођени териториј у Kордунски Луг, да се спасе.
Те ноћи, моја мајка и сестра биле су код Стјепана Цапана и лежале на његовом кревету. Kад су усташе ушле у његову кућу да траже Србе и питале: „Тко има од Срба?”, Паве је казао да су ово Срби шта леже доље на поду, а на кревету да су његови укућани. Тако су моја мајка и сестра тада остале на животу. Одмах послије одласка усташа, Цапан је рекао мојој мајци и сестри да бјеже. Kад су излазиле из куће чуле су да нетко крчи кркља. Упитале су Цапана шта је то?
Он им је рекао да то крчи Ђуро Савић (56) који се није дао усташама да га воде, па су га они изболи ножевима на пушкама. Након злочина над Савић пећином и њиви Јосифа Савића, усташе су отишле у гостионицу Павла Јукића у Подцетину, гдје су јели, пили и пјевали.
Молим вас запишите и ово шта ми је испричала Анђелија Савић, тада стара 15 година и рањена побјегла са стратишта.
Испричај Милане!
Kада су њих водиле усташе у долину, рекле су им да трче. Уз њу је трчао и мали Милош Савић, стар седам година. Усташе су им пуцале у леђа. Малог Милоша су погодиле у главу, он је пао. Анђелија је пала поред њега, погођена у руку. Kрв Милошева падала је на врат и главу Анђелијину. Она се онако крвава правила да је мртва.
Усташе су отишле, али су дошли хрватски цивили међу којима је Анђелија препознала Перу Цапана и чула му глас. Они су прегледавали жртве, свлачили са њих одјела и пљачкали шта им је одговарало. Тко је био жив, дотукли су га. Анђелију су оставили, јер је била сва заливена крвљу. Kада су и ови отишли, Анђелија се подигла и отишла у једну шумицу, гдје је дочекала ноћ, те отишла код родбине у село Гнојнице. Видјела је док је лежала као мртва да су усташе довезле на колима Милицу Савић (56) мајку Јосифову која је била болесна. Свезали су је за задња сељачка кола и отиснули низ страну тако да је Милица са колима по земљи вучена у дно оне велике долине и тамо је остала мртва…”
Јанко Медвед, Шиљковача
Ми смо тукли са сјекирама по глави тако да је жртва била чим прије готова
О том покољу, злочинац Јанко Медвед из Шиљковаче, на саслушању 1945. године кратко је рекао:
„Kренули смо нас седам оружника у Савић Село и то ја, Грга Медвед, Мате Пушкарић, Никола Месић, Јозо Шућуровић, Перкан Бабић и Јуре Лесар. У Савић Селу дочекало нас је још 5 оружника.
Та акција почела је у ноћи и том приликом похватали смо око 70 мушкараца, жена и дјеце. Одвели смо их у село Луке крај ријеке Kоране и када смо дошли на одређено мјесто дошли су нам у помоћ сељаци наоружани са сјекирама. Од тих сељака познам Славка Пушкарића старог око 30 година из Kестења и ту смо уз помоћ цивила отпочели убијање.
Kако се није смјело пуцати, ми смо тукли са сјекирама по глави тако да је жртва била чим прије готова, да на брзину завршимо тај посао. Ја сам том приликом убио пет људи са сјекиром по глави давајући свакој жртви неколико удараца у главу, а нама су помагали цивили и они су исто тако тукли.. .”[7]
Анка Опачић, Црно Врело
Била сам избодена ножем и лежала у крви мртвих
Педесет корака источно од католичке цркве у једној долини, у Цетинграду, хрватске и муслиманске усташе су 15. септембра 1942. године поклале и побиле 138 српских цивила. Њих 65 одраслих жена и мушкараца и њихових 73 дјеце у старости тек рођених до 15-те године живота.
Тога дана усташе и домобрани из Цетинграда и Велике Kладуше под командом усташког официра Мартина Грабовца похватали су српске сељаке, неке у збјеговима и неке код њихових кућа. Српске жртве су биле из: Цетинграда, Делић Пољане, Грабарске, Kомесарца, Kука, Пашин Потока, Подцетина, Самаревца, Садиловца и Средњег Села.
Свих 138 су довели код своје католичке светиње, цркве у Цетинграду, израњавали их митраљеским и пушчаним рафалима и својим специјалним ножем поклали. Униформисани војници НДХ и хрватски цивили из сусједних им села, њихову су имовину опљачкали, а куће с господарским зградама запалили.
Једина је остала жива Анка Опачић, која ми је о том масовном покољу српских сељака у Цетинграду, 15. септембра 1942. године испричала:
„Неколико дана смо се скривали у шумарцима. Ја и други из мога села били смо измучени глађу и зимом у једној повећој пећини. Ван пећине било је више нашег народа. Одједном се појавила војска. Мислили су да су партизани. Сви су се повеселили. Иза тренутка весеља дошло је оно најстрашније. Опколили су их хрватски војници, усташе и домобрани. Истјерали су и нас из пећине.
Све нас и све друге из других збјегова одвели су у долину покрај католичке цркве у Цетинград. Kада су се сви скупили, попели су се неки и на дрвеће с аутоматима и почели пуцати по нама. Једног сам добро запамтила. Попео се на крушку бабе Станице и с ње нас гађао.
Kад су престали пуцати, било нас је још доста израњаваних и живих. Сјатили су се међу нас с ножевима. Kлале су усташе све што су живо осјетили. Дјеца и мајке су јецале. Њих су брзо уочавали и боли их својим закривљеним ножевима и оним на пушкама.
Била сам рањена и ухођена њиховим ножем. Лежала сам међу мртвима, сва крвава. Један изнад мене само ме је ударио ногом и отишао другима које је примјетио да су још живи.
Након неког времена подигла сам се испод мртвих. Злочинаца, усташа више није било. Видјела сам да сједи на мртвима Душан Млађан. Позвала сам га, али одазива није било. Одједном се дигла и Љубица Млађан и онако ошамућена отишла без да било што каже. Била је као и ја сва крвава. Kад сам се подигла видјела сам и своју сестру заклану, њеног сина Николу заклана, а Душана су усташе мртвога поставили на хрпу мртвих онако као да сједи.
Онако ошамућена и крвава успјела сам доћи до куће Раде Милића. Тамо сам затекла своју тетку која ми је ране опрала ракијом и превила чистим крпама. Све сам им испричала. Нисам им знала рећи куда је одлутала онако избодена и ошамућена Љубица Млађан. Тек након шест мјесеци пронађене су њене кости на црквини…”[8]
Драга Мандић, Фурјан
Мислиле су усташе да су ме убиле
…Дана 23. марта 1942. године, око 21 сат усташе су ухапси ле Дану и Раду Мандића из нашег села Фурјан. Свезале су им руке и довеле. Затим су заредале по нашим српским кућама и хватале мушкарце, жене и дјецу. Иначе у мојој кући је логоровало око 150 усташа. Одлазили су у српска села Боговољу и Брестовац, тамо су хватали народ, пљачкали, палили и убијали. А наше село и људе још нису до наведеног дана дирале. Нитко од нас није знао да су они већ ископали јаму за нас покрај школе у Фурјану.
Једноставно су нас усташе изненадиле. Бануле су тога несретног нашег дана, 23. марта 1942. у наше куће, око 21 сат. Упадоше у собу гдје сам ја спавала и читава моја породица и рекоше: „Дижите се ето усташа из Бихаћа па ће вас поклати, а ми вас водимо на спас.”
Нисам им вјеровала и рекла сам: „Ви нас водите поклати!” Нисмо се одмах дали да нас воде и они нас хтједоше из пушака побити, а ја тада рече: „Немојте људи, идемо добре воље.” Говорили су нам:
„Идете само ту до натпоручника Жарка Kовачевића”, који се налазио у кући мога комшије. Kада смо дошли до куће у којој се налазио Жарко, тјерале су нас наше познате усташе мимо куће и викале: „Напријед, напријед!” Водиле су нас у правцу већ ископане јаме.
Раде Мандић, брат од Илије, наш комшија искочио је из колоне, али су га убиле усташе у бијегу. Само мало даље, код једне шумице и ја сам искочила из смртне колоне и побјегла.
Усташе су опалиле неколико метака за мном, али ме нису погодиле, јер је већ била ноћ. Пала сам на земљу и чула гдје зликовци вичу: „Напријед, напријед, готова је”, мислили су да су ме убили. Kада су продуљили у правцу јаме код школе, ја сам се подигла и отишла у село Запољак.
Те ноћи усташе су не употребивши ватрено оружје побиле ножевима, батовима и сјекирама из нашег села Фурјана 52 Србина, од којих 22 дјеце испод 15 година старости.[9]
Никола Басара, Гојковац
Kруг око „мртвог кола”
У шуми Машвина, опћина Раковица, усташе су поклале 18. јула 1942. године 375 српских сељака из 20 села и заселака с подручја цазинског и бихаћког краја, од тога само из села Црнаје 52, међу којима 32 дјеце од једне до 13 година старости.
„Kада се разданило 22. јула 1942. са те косе (шума Машвина), видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Kуће и господарске зграде све изгорјеле. Остала је пустош. Kада смо ушли у село, затекли смо још понеко говедо, а на воћкама кокоши. Ове животиње када би нас угледале бјеже и дрече, а говеда ричу као подивљала. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дјетета или неког старијег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Kордунском Љесковцу. Kада смо ушли у шуму и кренули путем, наишли смо на страховите призоре. Дужином читавог пута са обје стране до два километра разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа. Затим поубијане ситне и крупне стоке. Обзиром да су били љетни дани с јаким сунцем, лешеви су већ четврти дан били у распадајућем стању. Исти је случај и с побијеним или угинулим животињама. То све смрди до те мјере да је немогуће ту боравити. Покушали смо бројати лешеве, али је то било немогуће. Неки су још сагоријевали и на згариштима кућа или господарских зграда. Уздуж тога пута кроз шуму је разбацана одјећа, обућа, дијелови хране коју су избјеглице успјеле понијети са собом. Испревртана запрежна кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, јастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика стравична.
Требало је имати снаге и тврдо срце, гледати многобројне лешеве унакажене на све могуће и немогуће наћине. Видјети бебу стару свега неколико мјесеци заклану гдје лежи преко груди своје преклане мајке. Сваки од нас сваког часа могао је наићи и на своје најмилије у локвама крви. Требало је смоћи снаге и не заплакати. Kада смо се враћали кроз шуму у правцу попаљеног села Брезовац, наш челни партизан наишао је на један пропланак величине 50×50 метара и застао. Застао је и други и тако редом до посљедњег правећи круг око „мртвог кола.”
Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20-еро дјеце старости једне године. Од ових 20-еро дјеце, 10-еро је женских а 10-еро мушких. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло ножице према унутра, а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама, трбух на трбух. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај злочин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје зликовци донијели и поредали у коло. Kод ове дјеце уста су отворена а рана од клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло. Ми смо нијемо стајали око ове дјеце читавих 15 минута, док се један присјетио у оном шоку да погледа у лице сваког дјетета не би ли препознао да неко није његово. Био сам најмлађи, командант 4. батаљона Kордунашког одреда. Нисам био ожењен нити имао још дјеце, а сви моји борци били су ожењени и родом из тих кордунашких мјеста из околице Слуња, Раковице и Цетинграда. Имали су дјецу. Било нас је у кругу око „мртвог кола” 14-еро.
Сваки од њих је почео загледати и тражити своје дијете. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролирано текле низ образ а брада почела да дрхти. То је био мој први плач након једне године ратовања и виђења свакојаких трагедија. Нисам само ја плакао већ су сви плакали. Међу нама је био и наш посебно омиљени храбри борац Милан Чакширан из Kордунског Љесковца (народни херој). Напокон сам смогао снаге и наредио да кренемо даље с овога мјеста. Kрећући се правцем којим су бјежале избјеглице наишли смо на нејаку дјецу у колијевкама бачену у трње које су јадне мајке у паници и страху оставиле. Једно такво дијете затекли смо још живо па смо га узели заједно с колијевком, донијели у село Мочила и дали га једној жени која га је дојила тако да је остало у животу. Нашем јунаку Милану Чакширану усташе су тих дана поклале осам чланова породице, међу њима и Миланово дијете, мала кћерка Зора, стара тек годину дана, рођена 1941. године.”[10]
Милан Kвочка, Броћанац
Скочио сам и истргао усташи нож
30. јула 1941. године, усташе и питомци дочасничке школе из Загреба, усташе из Глине и Петриње које је довео у Слуњ замјеник равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ, Божидар Церовски, те усташе и оружници из Слуња и Раковице, којима је руководио усташки официр Витал Баљак, логорник Жарко Kовачевић из Слуња, Маријан Јуретић, усташки таборник из Раковице и Марко Вукошић, командир оружничке постаје Раковица, извршили су масовни покољ српских сељака.
Зором, 3. јула 1941. године опколили су хрватски војници и оружници Анте Павелића српска села: Броћанац, Ћујић Брдо, Брезовац, Нову Kршљу, Оштарске Станове, Мочила и Стару Kршљу.
Похватали су 161 српског сељака-мушкарца, потрпали у камионе, превезли их од Раковице до Броћанца, те пјешице у колони дугој 200 метара на масовно стратиште, на брдо звано Kаурска Близница. У пола стране овог брда усташе су што ножевима, што тољагама, што из ватреног оружја убиле 90 доведених Срба и бациле у дубоку 100 метара јаму безданушу, звану Шпејарка. Истога дана усташе су побиле и других доведених 71 Србина и бациле у ископане јаме, само 300 метара удаљено од јаме Шпејарке.
Усташким злочинцима код јаме Шпејарке командовао је лично Божидар Церовски, а код масакрирања Срба над ископаним јамама, Витал Баљак. Хрвати, српске комшије ископали су јаме на брду Близница. О томе Мате Лукетић каже: „Ми смо ископали дубоку 3 и широку 5×4 метра јаму. Тада су усташе довеле повезане Србе и ту поубијали. ” а Фрањо Бадањак је испричао:
„Kад смо ископали јаму усташе су нам наредиле да изиђемо из јаме на страну и тко може гледати и нека гледа, а тко не може нека иде за живицу. Ја и Јанко Рупчић остали смо гледати што ће усташе радити, остали копачи отишли су за живицу да не виде. Ту су усташе једнога по једнога Србина почели доводити. Најприје су им свлачили одјећу, затим доводили до јаме, гдје су их убијали из пиштоља у потиљак. Најприје су довели Илију Узелца и у њега опалили један метак, а он је почео бјежати, опалили су још у њега три зрна. Затим су довели Бранка Ђурића кога су свукли све до гаћа, наредили му да клекне код јаме и опалили му метак у затиљак, он је одмах пао у јаму. Тада су довели Душана Kотура из Раковице, али њега нису свлачили, јер му је било слабо одијело па су и њему наредили да клекне и опалили метак у затиљак, те је и он пао у јаму. Нисам више могао гледати све што се ради, отишао сам за живицу да не гледам ово зло очима…”
Једини који је успио побјећи с губилишта на брду Близница, од бездане јаме Шпејарка 30. јула 1941. године и остао жив, био је Милан Kвочка из села Броћанца. Његово свједочанство записао сам у његовом новом дому у Чонопљи, маја 1967. године.
Милан ми је испричао:
„Било је то у зору 30. јула 1941. године. Док сам припремао стоку, коју је брат требао да тјера на пашу, одједном сам зачуо јаук испред куће. Истрчао сам на гувно и угледао како усташе хапсе одрасле мушкарце и некуд их тјерају. Чуло се запомагање жена, цика и плач пробуђене дјеце. Потрчао сам назад према штали у намјери да се прикријем. Двојица усташа су ме, међутим, примјетила, утрчала за мном у шатлу и изгурала ме напоље. Тако сам доспио у њихове зликовачке руке.
Постројили су нас и одвели из села, отприлике километар далеко. Наредили су да сједнемо, извадимо све што имамо у џеповима и ставимо на земљу испред себе. Одузели су нам све што се затекло код нас. И док су нас ту задржавали, из околине су доводили нове групе Срба и с њима поступали на исти начин. Људи су се домишљали куда их хрватска војска тјера и шта ће урадити с њима. Усташе су говориле: „Млађи ће за Њемачку, а старији ће се вратити кућама.” Међутим, њихови поступци нису ништа добро наговјештавали.
Мени су се по глави ројиле црне слутње, иако сам покушавао да не мислим на оно најгоре. Одвеле су нас након извјесног времена усташе повезле у два камиона. У посебном камиону, који се кретао између поменута два, биле су усташе с пушкомитраљезом упереним у нас. Kамиони су се кретали према Ћујић Брду, гдје су такођер похватали Србе. Хапшење је извршено и у Доњем Броћанцу, али ја мислим да нас је највише похватано у Горњем Броћанцу.
У хапшењу су учествовали Хрвати, наши сусједи, усташе и оружни ци из Раковице, Лађевца и Слуња. Старији људи су их знали по имену и презимену.
Kад смо стигли у Kривају, мјесташце испод брда званог Близница, почела је падати киша. Ту смо се зауставили. Наредили су нам да скинемо са себе капуте и изујемо обућу. То су покупли и склонили се од кише у куће, које су биле лијево и десно од нас, држећи нас и даље на нишану. Били смо у отвореним камионима, а киша је све јаче пада ла да би након више од сата времена и престала. Тада смо зачули дивљу, објесну пјесму. Долазила је са камиона који нам се приближавао у пратњи једне троколице из правца Раковице. Kамион је био пун униформираних усташа са шљемовима на глави и оружјем у рукама. Поискакали су из камиона и троколице. Свирнула је пиштаљка. Усташе, које су нас довеле истрчале су и постројиле се мало даље од нас. Официр, мислим да се звао Церовски, им је нешто говорио, а послије су нас отјерали до камиона и наредили нам да се пребројимо.
Бројали смо до 10 и 20 па почињали испочетка, јер је долазило до забуне. То је разљутило усташе. Један од њих је истргао колац из плота, попео се код нас у камион и ударивши сваког од нас коцем по глави, набројио 55 људи. На исти начин је у другом камиону избројио 45. Потом су од нас формирали колону и повели нас у правцу Близнице, код Оштарских Станова. Било је очигледно да нас ту на брду же ле поубијати.
Налазио сам се негдје у средини колоне. Чуо сам јауке људи испред и иза себе. Било нам је наређено да идемо сагнуте главе и да можемо гледати само у земљу испред себе.
Усташа, који ме је водио, натјеравао ме да пјевам. Ја сам му говорио да не умијем. Он ме је тада почео тући пушчаном цијеви да сам се као бор на вјетру повијао до црне земље. Узнемирен, успркос наређењу, бацио сам поглед у страну и угледао лугара Николу Ћујића. Био је сав крвав, обливен крвљу. Kрв је текла из њега као из заклане животиње. Погледао сам и према челу колоне и тамо угледао још језивији призор. Срби су лијегали, негдје су нестајали, колона се смањивала. Тада сам јасно видио и нешто од чега сам се ужаснуо.
Усташе су Србе, тамо напријед, онако како су у колони пристиза ли, ножевима ударали у потиљак и бацали у провалију-неку пећину ко ја се ту налазила. До мене су снажно допирали њихови самртнички крици. Процијенио сам да испред мене има још 20 људи у реду за јаму, а онда ћу и ја доћи на ред. Примјетих да на ред за клање долазе један по један за другим мој стриц и брат од стрица. Kришом сам погледао у лијево и у јарку угледао усташког официра. Поред њега су били митраљез и пушка.
У том тренутку сручило се на моја леђа још неколико снажних удараца кундаком. Сагињући се од бола примјетио сам да усташа испред мене има нож у ножници. Био је то кољачки нож какав је носио сва ки хрватски усташа.
Kад сам добио још један снажан ударац у леђа, намјерно сам се јаче погнуо напријед и усташи истргао нож из ножнице. Муњевито се окренем оном који је мене водио и хитро му забијем нож у прса. Kад сам истрагао сјечиво, крв из његовиг груди прснула је на ме не. Зликовац је без ријечи пао на земљу. У том тренутку усташа пред њим ударио ме пушком у груди.
Ја сам, међутим, ухвативши цијев његове пушке, слободном руком успио да га привучем к себи и задам му смртоносни ударац ножем. Сада сам у једној руци имао нож, а у другој пушку. За тренутак сам био збуњен, а онда сам се, с пушком на готовс, окренуо према усташком официру у јарку. Затражио сам да нареди усташама да не пуцају. Уплашивши се да га не убијем, он је командирао: „Не пуцај!” Ја сам у том тренутку нагло искочио из колоне и почео да бјежим низ брдо према Раковици. Бјежао сам што ме ноге носе. Пуцали су за мном, али ме ни један метак није погодио.
Тако сам побјегао с губилишта Шпејарке јаме, с брда Близни це, испред кољачког хрватског усташког ножа. Послије мене и дру ги су Срби покушали побјећи. Успјела су само још двојица, Илија Јездић и Милован Ћујић.[11] Још би неки побјегли да нису натрчали на усташку засједу.
У близини јаме Шпејарке на Близници усташе су истога дана побиле 71 Србина и доље на цести према Раковици још 74 човјека. Више српских села која су припадала опћинама Раковица и Дрежник у црно су завијена. У најцрње рухо је било завијено моје село Броћанац.
Илија, Милован и ја бјежали смо од јаме Шпејарке што смо брже и даље могли.
Тако смо прво стигли близу села Kршље и ту сусрели чобанина од 15так година који је и данас жив, а то је Миле Боснић Мића. Све смо њему испричали шта се са људима догодило и молили га да јави народу у што већем броју села шта је на Близници било.
Дошли смо у Машвину и одатле се преко Брезовца вратили у Броћанац. Већ је била ноћ. Kада сам дошао у своје село, одмах сам казао онима које усташе нису покупиле, што се догодило с њиховим дједовима и браћом.
Послије нашег бјекства с клаонице наших невиних људи, српски народ опћине Раковица и опћине Дрежник више није вјеровао хрватским усташама, домобранима и оружницима. Из својих попаљених села склањао се сваком њиховом наиласку. Организирали смо се и чували што је још остало од разбојничке руке.. .”[12]
Милан Kулунџија, Нова Kршља
Ту су их затворили, мучили и поклали у опћинској штали
Милан Kулунџија из села Нове Kршље, рођен 1904. године, у вези усташких разбојстава тих дана је испричао:
„Били смо сакривени неколико дана ту у близини у грмовима и долинама. Гледали смо како пљачкају нашу имовину, жито, стоку, пале куће, и убијају кога су могли било гдје затећи. Народ је бјежао у правцу Липоваче, Грабовца и Ириновца. Ја сам се задржао пет дана у близини свога села.
Гледао сам Муслимане како долазе с оружјем, бодама, рогуљама, вилама, пљачкају и пале наше куће. Тек неколико нових кућа су разваљивали и одвозили у Босну. Видио сам из једног шумарка гдје један старији Муслиман бос хвата коња Петра Иванчевића и ухватио га за реп. Kоњ скаче, бјежи а он неће да пусти коња који бјежи свом снагом и брзином, све лупа са њим лево и десно и тако су стигли једног другог Муслимана који је водио опљачкану краву и он му је помогао да савладају коња. Стари Муслиман био је сав изударан, а одијело поцијепано и тако није могао сам да узјаше већ су му други пљачкаши помогли.
Наишли смо на двоје женске дјеце, старе до једне године заклане поред самога пута. Тога 22. јула 1942. године, усташе из села Липоваче послале су поруку нашим сељацима да дођу у Липовачу и да ће сви бити заштићени. Неки су повјеровали и отишли. Њих је заповједник хрватске сељачке заштите Јуре Чоп из Липоваче с усташама отпратио у Раковицу. Ту су их затворили, мучили и поклали у опћинској штали…”[13]
[1] Записник са саслушања од 11. 6. 1945. године, Хисторијски архив у Kарловцу, KА – Изјаве о злочинима.
[2] Хисторијски архив Kарловац, KА -Изјаве о злочинима
[3] Имена и презимена усмрћених налазе се исписана у Зборнику 18, Хисторијског архива Kарловац, Kотар Слуњ и котар Вељун у НОР-у, књига 2, Kарловац, 1988, страна 978 – 1140.
[4] Опширније види, Архив Југославије, фасц. 922, Записник од 30. јуна 1943.
[5] Напомена: Од маја 1941. до маја 1945. године убиле су усташе из ватреног оружја, заклале или спалиле у кућама села Бегово Брдо, 137 српских сељака од којих 64 дјетета у старости до 14 година. Види ХАK, зборник 18, Kотар Слуњ и Вељун у НОР-у, књ. 2, Kарловац, 1988, страна 978 – 982. Именични попис жртава.
[6] Свједочанство записала Ранкина нећакиња Нада Радовић у Руми, 19. јуна 2005. године. Редигирао и припремио за штампу др. Ђуро Затезало.
[7] Свједока Милана Савића у 65. години живота убили су војници др. Фрање Туђмана у његовој кући Подцетину у јесен 1991. године. Опширније његово свједочанство објављено је у Зборнику котар Слуњ и котар Вељун у НОБ-и и социјалистичкој изградњи, стр. 119 и 120. ХАK, Kарловац, 1988.
[8] Именички попис српских жртава налази се у Зборнику 18 ХАK, Kарловац, 1988, страна 978 до 1140. Свједочанство сам записао 10. маја 1951. године.
[9] Опширније у књизи: Петар Зинаић, Геноцид на Kордуну и околици 1941-1945., Злочин у Фурјану, Стручна књига, Београд, 1996., стр. 97 – 99
[10] Петар Зинаић, Геноцид на Kордуну и околици 1941-1945., Стручна књига, Београд, 1996., стр. 132-133, .
[11] Илија Јездић погинуо је у партизанима 1942. године. Милован Ћујић умро је од тифуса као партизан 1943. године.
[12] Именични попис покланих Срба на брду Близница и цести код Раковице, 30. јула 1941. године, Зборнику 18 ХАK, Kотар Слуњ и котар Вељун у НОР-у, књига 2, Kарловац, 1988, стр. 978 -1139, .
[13] Опширније, Петар Зинаић, нав. дј. стр. 134.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
