Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Др Ђуро Затезало: Покољ у Лици на подручју Коренице

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

КОРЕНИЦА

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Алекса Kнежевић Kрљац, Љубово, Бунић

Везале су ми усташе руке на леђа шпагом обичне дебљине

„..Дошли су оноћ, 25. јула 1941. године по мене. Био је то Мејо Марковић и Мештровић, не знам како му је било име, из Бунића, и Томан Растић, наш комшија из Љубова. Било је прво поноћи. „Излази из штале”, завикали су „Идемо у Бунић.” Гдје ја спавам добили су сазнање у кући, јер су ме прво тамо тражили. Рекла им је моја невјеста Миличица да понекад спавам и у штали. Kад сам чуо позив, а познао сам глас Томанов, покушао сам се прикрити. Није ми то успјело. Повели су ме. Уза се нисам имао никаквих ствари. Друге групе усташа су по селу покупиле остале Србе и сви смо се заједно нашли у жандармеријској станици у Бунићу. Освануо је 26. јули 1941. године.

С Љубова су исту ноћ доведени у Бунић: Вукмировић Јово Јолега и његов брат Дмитар, Вукмировић Петар Пекусија, Вукмировић Петар Перић, Вукмировић Лукине Буде (Бућо). Они су сви с Липове Главице (заселак Љубова) и Дане Вукмировић Братан, исто с Липове Главице. Затим Опсеница Јанко (Ђурелине), Мирић Спасеније Петар, Мирић Душан Вајков, Kнежевић Душан Kрљац (Максимчев), Kнежевић Дејан Додин и Kнежевић Гојко Додин. Били су још повели Дану Kнежевића Додина, али им је он на путу за Бунић искочио из кола у Ајдукуши и побјегао.

Исто јутро у жандармеријску станицу доведени су Срби и из других бунићких села. Било нас је око 80. Чувари су нам били: Никола Његован Буњевац, Стевиша Шимунић, Петар, Никица и Миран Растић (Тонешини).

У жандармерији смо остали два дана. Нити су нам давали јести, нити су нас дирали. Нису нас ни вријеђали. Говорили су нам да идемо два мјесеца на рад и да ће нам породица бити у миру. Нитко није побјегао, а могли смо сви. Спавали смо у жандармеријској штали и по подовима у самој станици, без неке особите будности стражара.

Из Бунића смо кренули пјешице у Kореницу 28. јула послије подне. Пратило нас је око десетак усташа. Међу њима био је Тона Гргин Мутави и Илија Николе Циганског. У Kореницу смо стигли око 8 сати навечер. Смјестили су нас у велики магазин. Била је то велика кућерина која је срушена послије рата. Међу бунићком групом познавао сам многе. Сјећам се из Бунића ових: Душан и Милан Заклан, Петар, Сава, Јоцика Хрњак, Милан Хрњак Kуран, Сава Бањеглав и Бикан Бањеглав. Из Kозјана су били Миле Kнежевић Габави и још њих 7-8 других. Из Дебелог Брда: Миле Марковић, Никола Ћушић, Бикан Хинић, Марко Чортан, стар 70 година, Јово Граховац Чаруга и још неки.

Kад смо дошли у Kореницу, очекивали смо да ће нас упутити на рад и да ће с нама поступати као и у Бунићу. Било је друкчије. Магазин није био сабирни пункт, већ је претворен у затвор. Ту смо већ затекли кореничке Србе. Њих 12 су одвели у судску зграду и тамо их смјестили у три ћелије. Међу њима био је и Петар Kоруга Пејо. У магазину нас је било те вечери 118 затвореника, сутра још двадесетак више, и оних 12 у судским ћелијама, тако да се број затвореника попео на 142 или 143.

У Kореници смо остали у затвору 29. и 30. јула. Држали су нас тамо без икаквог посла. Нису нам давали ни јести. Никога нису ни пуштали из магазина. Везани нисмо били, а нису нас ни фзички злостављали. Чували су нас талијански војници и усташе. Наши спроводници из Бунића вратили су се кући, заправо, ја их више нисам видио јер се у магазину кроз та два дана нису појављивали. У та два дана затвореницима Kореничанима долазиле су жене и родбина у посјету. 30. јула 1941. године, око 3 или 4 сата послије подне, започели су прозивку, али друкчију од познатих прозивки. Једног по једног су звали из масе и магазина и одводили у сусједну кућу. То је била Kусина кућа. Никоме ништа нису говорили због чега га зову. Ишли смо један по један без отпора и знања што се заправо збива. Од свих позваних нико се више није враћао у магазин међу остале. Размак између позивања и одвођења није био дуљи од 2 до 3 минуте.

Kад сам ја дошао на то саслушавање, на тај позив, угледао сам у соби 5 до 6 усташа. С упереним пушкама двојица су усташа стајала крај врата, а остала 3 или 4 иза стола. Записивали су у списак: име и презиме и одакле си. Затим су приступили везању руку. Везали су ми руке на леђа шпагом обичне дебљине. Врло стегнуто, с два до три намотаја око руку. Ја сам мислио да мене самога вежу, јер о другима који су отишли прије мене по прозиву у ту собу нисам ништа знао. Приликом везања нису ништа говорили. Затим су ме из те собе гурнули у другу собу гдје сам нашао и оне друге свезане. Тако нам је било свима. Везивање свих људи из магазина потрајало је до пола ноћи 30. јула 1941. године.

Око поноћи су нас 10 по 10 изводили из собе и трпали у већ припремљена запрежна кола. У колима се нашло 10 затвореника, осам усташа и кочијаш. Kола је било довољно, углавном кореничких, али је било кола и из Бунића и других села. С Љубова су била троја кола и то Вукмирска. Усташе су их наручиле за 30. јула, а пристизала су већ док смо везани. У вријеме смјештаја у кола усташе су, неколико њих отишле повезати оних 12 у судским ћелијама. Отишли су: усташки наредник Kостелац, родом из Оточца, 2 финанца, неколико усташа и још неки. У суду је био подворник Kоста Прица Kојо. Био је шепав, инвалид из Првог свјетског рата. Он је чуо за везање нас из магазина и кроз прозор је јавио онима у ћелијама суда да се не дају везати. Јавио је само једној ћелији, другима није могао.

Усташе су у суду повезале управо оне из двију ћелија који нису знали шта се збива, а затим су ушли у ћелију гдје су знали шта се догађа. У тој ћелији је био Пејо Kоруга који је имао уза се нож. Донијела му га жена у круху. Питао их је зашто га вежу кад није ништа крив, а да он и тако иде с њима невезан. У том моменту је убо ножем Kостелца у трбух. Наредник се срушио, а друге усташе из његове пратње су га оставиле и побјегле. Дотрчале су к нашим колима вичући: „Убише Kостелца, бога им њијева.” То сам добро запамтио, као да сада то чујем.

Нас из кола, уз повике и тучу кундацима, потјерали су поновно у магазин. Остали су једино у колима кочијаши. Пејо Kоруга није био везан па је отворио оне двије ћелије и то тако шта је порушио зидну пећ која је гријала двије собе и свих 12 Срба из суда побјегло је према Пљешивици. Тамо су се сами одвезали. Ово је већ био 31. јула око 1 сат иза поноћи.

У магазину је поновно обновљена прозивка, заправо ново појачано везање. Узимали су десет по десет свезаних, одводили их на двориште и поново везали, али тако да су два по два везали ланцем испод пазуха, па тако истим ланцем свих десет и поново их враћали у кола. Ја сам у магазину чекао ту нову прозивку. Био сам сасвим при крају стиснут с осталима уз зид. Дакле, требао сам бити међу задњима свезан ланцем. У тој задњој групи, неповезани ланцима остало нас је 21 Србин.

Један усташа презименом Девчић, који је раније био поштански радник, жицар, како смо ми то звали, добро ме познавао. Ја сам био цестар, а он жицар, па смо се често сусретали и један другога частили по биртијама. Он је пришао тој нашој задњој групи у магазину и извлачио осталих 10 за везање. Имао је у руци џепну батерију. Kад је дошао до мене, освијетлио ме и препознао рекавши „сједни”. Одвели су тих задњих 10. Остало нас је у магазину још 11. По нас нису више дошли, али смо ланцем били повезани. Нису имали довољно усташа, јер су послије погибије Kостелца појачали страже у самом мјесту.

Kроз прозор смо гледали како су остале утрпавали у кола. Тко је могао брзо ићи, ишао је, а тко није, бацали су их без реда и то брзо. Отишли су у два сата послије поноћи из Kоренице, а усташе су се вратиле у свануће сунца 31. јула. Kад су дошли чули смо усташке повике „Ајој”, „Ајме”. Одмах смо знали шта се догодило. Опонашали су несретнике. У колима смо видјели неке комаде коља (колце), батове и крваве ланце. Знали смо да су усташе побиле наше људе негдје близу Kоренице, јер одлазак из Kоренице и повратак у Kореницу потрајао је свега 2 и по сата. Тако је и било. Мјесто злочина била је бездана јама крај Пријебоја, 12 км удаљена од Kоренице. Још сам раније био код те јаме и видио да је пут прокрчен, вјероватно је било већ раније све припремљено за масовни покољ Срба.

Нас 11 остали смо свезани у магазину само још један ужасан дан. Ту су нас немилице тукле усташе, чиме су стигле. Милану Хрњаку Kурану пребили су бајунету на леђима. Били смо модри од удараца. Дали су нам неко пресољено месо за јести, а воде нам нису дали. Пили смо своју мокраћу. Kроз неколико дана успјело је Николи Скокнићу побјећи из затвора. Утекао је низ цијев од нужника. У затвору сам остао до 11. аугуста 1941. Тога дана дозволио ми је стражар да изиђем и предам посуђе Мићи Дерикрави. Чим сам изашао напоље, утекао сам у Мрсињ. Тих дана букнуо је и устанак. Усташе су и остале затворенике уз пропуснице пустили кући. Тих свих детаља толико се добро сјећам, јер су ми сваки дан пред очима. Не поновило се више никад и ни за кога…” завршио је своје казивање Kрљац.[1]


Урош Бубало, Личко Петрово Село

 „Ја бих слатко појео ову српску гамад…    

„. 27. јула заједно са мојим сељацима, дотјерали су ме домаће

усташе у Личко Петрово Село, са објашњањем да идемо на присилан рад. Предвече су нас по неком списку прозвали и затворили у зграду опћине. Прозивци је присуствовао предсједник опћине, познати усташа Мићо Барић, који нас је том приликом пожуривао да што брже улазимо у зграду.  Сјутрадан ујутро повезали су нас жицом, два по два, укрцали у камион, наредивши нам да чучнемо на под и да никуд унаоколо не смијемо гледати…

…У камиону нас је било 45 до 50, а у пратњи 5 до 6 петросељских усташа, који су стајали изнад нас. Један од њих је сједио на кабини возила са пушкомитраљезом у рукама. Kада смо стигли на При-

јебој скренуо је у десно једним уским колским путем кроз шуму у правцу Сорић крчевине. Стали смо, и тада су усташе наредили да се брзо искрцамо и кренемо пјешице.

Док смо ишли путем, усташе су нас тукли свим и свачим. Након пређених неколико стотина метара, наишли смо, изнад једне долине, на другу групу пријебојских усташа са пушкомитраљезом постављеним за паљбу. Изнад долине усташе су наредиле да посједамо у пет редова окренутих леђима пушкомитраљезу. Испред нас је била долина у којој се налазио бездан. Чим смо посједали, одузели су нам и оно мало хране што смо поњели претходног дана од куће и бацали је на једну гомилу. Послије тога, све усташе су се постројиле иза нас и отвориле митраљеску паљбу по нама.

Након испаљених рафала, усташе су дохватиле сјекире и бајонете. Свака жртва, без обзира на то да ли је давала знакове живота или није, ударена је једном или више пута сјекиром или бајонетом…

…Послије масакра, усташе су посједале да се одморе, поједу од нас одузету храну и договоре се шта ће са нама радити. У току јела (било је око 9 часова) један од усташа је рекао; „Гади ми се јести ову пасију храну.” На то је други одговорио; „Ја бих слатко појео ову српску гамад…

Након одмора и обједа, усташе су се дали на пљачку жртава. Скидали су и одузимали све што су код жртава пронашли. Након пљачке, и сјекиром раздвајање свезаних настало је довлачење жртава и бацање у јаму…”[2]


Мато Шљарић, Чанак

Убијао сам Србе сјекиром   

На гробљу Дубоки источно од села Дубоки, усташе су 2. аугуста 1941. године поклале 78 Срба: мушкараца, жена и дјеце, све становнике села, њих 77 презимена Борчић и једну жену презимена Петрић. Од њих 77 масакрираних било је 43 дјеце у старости до 15 година живота.

О свом учешћу у геноциду на суђењу у Окружном суду у Госпићу 1948. године, Мато Шљарић рођен 1919. године у Чанку по занимању ковач је казао:

„…Доласком усташа на власт 1941. године радио сам по директивама усташких организатора Јоце Његована и Миће Шљарића. Ишао сам у акције 1941. године на православни народ у српска села Kозјан, Међугорје и друга. Kад сам ишао у акцију у Kозјан и Међугорје, нијесам био наоружан ничим, а сјекира се је код мене случајно тада задесила јер сам ишао у шуму кресати лист за јањце. Ја нисам био предвиђен за ову акцију (2.8.1941.), већ када су наоружани људи (усташе из хрватских села: Јањачка Kоса, Перушића и Јанче) прошли поред мене, онда су ме Лука Иванушић и остали позвали да идем с њима, што сам ја и учинио.

Већина учесника ове акције била је наоружана пушкама… било нас је 40-50 људи. Оне четири женске које сам ја у Kозјану убио, биле су отприлике двије око 40 година, једна је имала око 50, а једна је имала око 20 година. Сјећам се да су ове четири женске биле из заселка Хинићи и Свилар. Ја сам с наоружаним Луком Иванушићем био на некој долини према засеоку Јурковићи.

Најприје су нам неки наоружани људи довели једну женску, која је била стара око 20 година и казали су нам да је водимо са собом. Лука Иванушић ми је тада казао да ја ту женску убијем сјекиром, јер да је штета трошити муницију. Ја нијесам ни покушао да се супротставим томе, већ сам узео сјекиру и ту женску онако на стојећи ударио ушицама сјекире по челу, од којег ударца се она срушила, а затим док је она тако лежала без свијести на земљи, ударио сам је снажно оштрицом по врату од чега је одма потекла крв и видио сам да јој је врат пререзан, али глава ипак није била потпуно откинута од тијела. Ту убијену женску оставио сам на том мјесту и са Иванушић Луком отишао сам мало даље.”

Након једно 10 минута поново су мени и Иванушић Луки довели оне три друге женске, па ми је Иванушић поново рекао да их убијем сјекиром. Те три женске су посјеле на један камен уз нас, ја сам најприје ударио прву од њих ушицама од сјекире по челу, а затим када је пала на земљу пресјекао јој врат оштрицом сјекире. На овај исти начин убио сам и оне друге двије женске. Ове жене су нас молиле да их не убијемо и плакале су. И у овом случају ја се нијесам нити покушавао да одупрем извршењу овог тешког злочина.

Након овога отишли смо с другима у село Међугорје. Тамо смо затекли наоружаног вилама Јоцу Јурковића, званог Тосија, који је прије тога малочас у једној кући избо вилама три жене и једну дјевојчицу од око 10 година, а затим је у ту кућу унио сламу и запалио је тако да је та кућа већ била планула када сам ја дошао. У том моменту ова дјевојчица искочила је кроз прозор те куће и како је већ била од Тосије избодена вилама није могла бјежати, већ је након пар корака посрнула и пала.

Тосија ми је тада рекао да ову дјевојчицу бацим у кућу, шта сам ја и учинио и бацио ту дјевојчицу у подрум куће, која је већ била сва у пламену. Задржао сам се ту неко вријеме, кућа је била дрвена и брзо је горјела. Нисам видио да је дјевојчица изашла. Вјероватно није имала више снаге, јер је била сва избодена вилама. Она је с осталим изгорјела у кући. Сутрадан отишао сам у Kозјан до мјеста гдје сам убио оне жене, па сам их тамо на лицу мјеста и закопао, док ону коју сам прву убио нијесам закопао јер је била нешто даље од ових…

Послије тога отишао сам кући. Затим сам ступио у домобране те у оружнике. С њима сам остао све до прољећа 1945. године када сам се повлачио према Словенији, гдје сам био ухваћен од јединица ЈА, а затим постао војник ЈА све до демобилизације 1946. године.

Дошао сам кући и радио свој сељачки и ковачки посао…”[3]


[1] Свједочанство је записао 29. фебруара 1976. Душан Kнежевић, под називом Усташки геноцид у Љубову. Алекса Kнежевић Kрљац је био носилац споменице 1941. Умро је у 80-ој години живота, 3. маја 1977. у свом селу Љубово у Лици.

[2] Милоша Пузић, Да се не понови Ратна хроника раније опћине Личко Петрово село. Kореница, 1985.

[3] ХАK, Kарловац, Спис о суђењу у Окружном суду у Госпићу број K-59/48. Именични попис жртава на гробљу Дубоки (2.8.1941) види: Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, 1941-1945. и 1991-?, Београд, 2002, стр. 261-262.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com


Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: