Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Др Ђуро Затезало: Покољ на Кордуну у селу Бегово брдо

Датум објаве: среда, 18 новембра, 2020
Величина слова: A- A+

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

БЕГОВО БРДО

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на најокрутнији начин убиле 137 српских сељака, највише дјеце у старости од 15 година.

Највећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када је овим крајем пролазила Павелићева тјелесна бојна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дјеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу.

Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружја тако ножевима, батовима и крамповима.

Овим усташама Павелићеве тјелесне бојне које су слабије познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатније с подручја Цетинграда и Слуња, који су добро знали за свако српско насеље, познавали путеве, па и своје комшије Србе.


Село Бегово брдо, Кордун, Р. Хрватска.

Марко Хрвојевић, Лађевачко Селиште

Немој брате, бог ти давао!   

Усташа Марко Хрвојевић из Лађевачког Селишта каже:

„Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Мијо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двије жене и четверо дјеце. Kада сам улазио у кућу жене и дјеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо је: „Удри их, мајку им српску!”

Најприје сам убио те двије жене, а затим четверо дјеце на тај начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе. Жене и дјеца су плакали и молили ме говорећи: „Немој брате, бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…”


Милица Пекеч-Врањеш, Бегово Брдо

Сједила сам сва у крви на хрпи мртвих      

Свједочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићка код села Батнога, 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина које је преживјела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дјевојчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала је снаге и испричала:

„Сјећам се добро раног јутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дјеца су још спавала. Цијелу ноћ ја нисам могла спавати, била сам јако плашљива, јер смо увијек морали бјежати. У мојој кући било је тога јутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Kалића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села које су усташе успјеле ухватити. Ту су се договарали гдје да нас кољу.

Нису се могли сложити јер смо били близу врела. Покрај врела. Нашао се Хрват Јуре Kрунић који је чувао краве, био је без десне руке у сељачкој одјећи. Он је рекао усташама да нас не кољу покрај врела, да он има за нас одређено мјесто у шуми. Моја баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убију. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдје су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на јаму ишао је Јуре Kрунић.

Млада жена Јека Пекеч (30) имала је троје дјеце, а четврто је требало сваког дана угледати свијет. Старија дјевојчица ишла је покрај ње, најмлађу је носила у наручју, а треће дијете било је тако малено да ходати само није могло, а носити га није могла. Ријешио ју је бриге овај споменути Јуре Kрунић који је застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио је на један равни камен, те узео мотику и ушицама ударио дијете по трбуху које је на мјесту остало мртво. Мајка Јека је тог момента рекла старијој кћери: „Драго, оста нам Сока.” Јуре је кренуо даље на челу колоне према шуми.

Тада су нам наредили да сједнемо на земљу у једној долини. Неки су изјављивали усташама да су прешли са православне на католичку вјеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: „Оставите ви те потврде, то ће вам ваљати.”

Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им је показао мјесто. Подијелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртој групи. Одредили су двије дјевојке, Љубу Kресојевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоје покрај јаме и гледају што се ради од жена и дјеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двије усташе заклале. Моја старија сестра Боја од 14 година била је у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости којега је она носила, а брат Драган од шест година био је са мном. Ових двоје браће дошли су под усташки нож прије мене, а ја и мали брат Драган одмах иза њих.

Kада смо дошли покрај јаме, рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада је ишао онај наш комшија-усташа са једном руком и још један непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се није чуо глас иако је крв кркљала. Вјероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт, претрнух од страха и патње.

Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио је да бјежи, али на позив злочинаца „Стој, врати се”, дошао је и легао покрај јаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у јаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мјеста иза врата и на два мјеста у подлактицу.

Ево погледајте, професоре Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда је прошло 19 година. Познат ће се до моје смрти.

Милица Врањеш показује гдје ју је пробола бајонета

Иза мене набацано је још неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми је кркљала на уста и нос. Међутим увијек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели, размишљала сам да ме заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док је крв текла ја сам размишљала да ћу побјећи. Kада су нас све поклали, па и оне двије дјевојке, Љубу и Мацу, тада су још ножем боцкали све оне који су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свијести, нисам се мицала.

Чула сам како говоре: „Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двије дјевојке у јаму, запјевале и отишле. Тада сам се ја дигла и сједила сва у крви на хрпи мртвих и видјела свога брата Драгана покрај себе. Био је још жив. Имао је у устима лишћа и био је сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: „Би ли могао ићи са мном?”, а он је дао знак главом да не може.

Видјела сам Љубомира Бастају како се подигао и из џепа своје заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли ја идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама је дотрчао мој кум Владо Бастаја, имао је девет година, био је избоден по врату и ребрима. Kада смо кренули, чули су се гласови живих из јаме. Kасније смо дознали од неких преживјелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убијале онако испаћене, израњаване и крваве.

Прича се да је из јаме изашла баба Сока Бастаја, мајка од преживјелог Владе, била је избодена и пребијене ноге и није могла ићи. Зна се да је мој мали брат Драган изашао из јаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гнојницу.

Нас троје смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Kосу на корито с водом гдје смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучији Јарак. Kод моје куће усташе су нас примијетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бјежали кроз шуму и стигли у село Гојковац, а затим у Kлокоч. Тамо сам нашла мајку и брата Милана који су успјели избјећи усташким разбојницима. У Kлокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсјекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бјежати од усташког ножа.”

„Милица, какво је сада ваше здравље?”

„Видите, није тако лоше што сам све доживјела. Понекад када се вријеме мијења мало ме жига и теже говорим, спорије и једем, ваљда ми нешто запиње у грлу. Боја гласа је мало другачија. За вријеме ове трагедије имала сам девет, а сада имам 28 година.”

(Бака Милица и њено право)


Педесетих година 20. вијека у Цетинграду је подигнут споменик борцима НОР-а и жртвама усташког терора, гдје су уклесана и имена мјештана Бегова Брда.
Споменик је уништен средином 1990-их година.

Душан Бастаја, Бегово Брдо

Усташе у селу. Нешто у мени рече: „Сакриј се, Душане!”

„Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу.

Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: „Дјецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!” Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Одједном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: „Сакриј се, Душане!” Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од шест и моју љубимицу Станку од двије године. Боже, лијепог и паметног дјетета, ћаћа Раде је изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села.

Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће били зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Бегова Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами за рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке…

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука у раку.

Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било… Боже зла и несреће… Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Kад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје.

Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Kад сам онако занесен, лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају?

Kада се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља, Титу, а они са мном у ћузу. Не знају јадници да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Kарталија. Пресвукла ме и нахранила.

Има и још нешто: Испарила ракија, па смирено пребирем своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим. Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу.

Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство-јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Kупу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана, постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутим у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Kао да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана.

Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је и на мене ред. Устанем и кажем:

„Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје. Извадио сам из футроле свога „гарова“ и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: „Осветио сам и оживио своје! Чујте народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их.“

Вјерујте, људи, видио сам их живе и здраве!” Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: „Сада судите мени!”

Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли. Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати.

Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петровог Села, други пут на Дреновачи и трећи код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст.. .”[1]

Душан Бастаја умро је у једном сјенику у селу Утиња 21. јануара 2004. године. Све је његово уништено. Био је без куће и било каквог свога очинског кровишта. Након свега што је дао за своју домовину Хрватску, сиротиња, ишао је Војнићем и околним селима, био је сретан ако би му ко подарио комадић круха.

У шуми Латићка код села Батнога усташе су поклале и бациле у јаму српске цивиле села Бегово Брдо 3. априла 1942. године:

1.       Бастаја Миле Анка, 10 год.

2.      Бастаја Миле Богдан, 5 год.

3.      Бастаја Миле Босиљка, 1 год.

4.      Бастаја Цвијета, 55 год.

5.      Бастаја Миле Драга, 9 год.

6.      Бастаја Петра Драгица, 6 год.

7.      Бастаја Миле Душан, 11 год.

8.      Бастаја Петра Душан, 5 год.

9.      Бастаја Миле Љуба, 3 год.

10.    Бастаја Петра Мира, 1 год.

11.     Бастаја Миће Мица, 15 год.

12.     Бастаја Петра Мица, 10 год.

13.     Бастаја Раде Мићо, 43 год.

14.     Бастаја Мика, 42 год.

15.     Бастаја Петра Милан, 4 год.

16.     Бастаја Јанка Миле, 40 год.

17.     Бастаја Лазе Миле, 16 год.

18.     Бастаја Миће Миле, 15 год.

19.     Бастаја Раде Милица, 37 год.

20.    Бастаја Јанка Милка, 35 год.

21.     Бастаја Миће Петар, 39 год.

22.    Бастаја Миће Петар, 2 год.

23.    Бастаја Лазе Раде, 19 год.

24.    Бастаја Милутина Софија, 43 год.

25.    Бастаја Тодора Софија, 50 год.

26.    Бастаја Миће Сока, 17 год.

27.    Бастаја Стојана Станка, 42 год.

28.    Kресоја Марка Босиљка, 15 год.

29.    Kресоја Марка Даринка, 17 год.

30.    Kресоја Марка Драгица, 17 год.

31.     Kресоја Марка Душан, 11 год.

32.    Kресоја Марка Љуба, 17 год.

33.    Kресоја Стојана Марко, 36 год.

34.    Kресоја Марка Мица, 14 год.

35.    Kресоја Марка Мила, 9 год.

36.    Kресоја Марка Милан, 12 год.

37.    Kресоја Марка Милица, 13 год.

38.    Kресоја Николе Милка, 38 год.

39.    Kресоја Марка Милутин, 5 год.

40.    Kресоја Марка Мира, 5 год.

41.     Kресоја Марка Нада, 2 год.

42.    Kресоја Марка Ненадка, 1 год.

43.    Kресоја Марка Ранка, 12 год.

44.    Kресоја Марка Станко, 3 год.

45.    Пекеч Ана, 58 год.

46.    Пекеч Ђуре Босиљка, 14 год,

47.    Пекеч Николе Босиљка, 3 год.

48.    Пекеч Ђуре Драган, 6 год.

49.    Пекеч Миле Драгица, 20 год.

50.    Пекеч Николе Драгица, 8 год.

51.     Пекеч Ђуре Душан, 6 год.

52.    Пекеч Николе Игњатија, 1 год.

53.    Пекеч Јека, 24 год.

54.    Пекеч Лазе Миле, 16 год.

55.    Пекеч Лазе Милка, 13 год.

56.    Пекеч Стојана Милка, 44 год.

57.    Пекеч Лаже Никола, 18 год.

58.    Пекеч Сара, 60 год.

59.    Пекеч Сока, 3 год.

60.    Смрзлић Милан, 2 год.

61.     Мркобрад Мица, 19 год.

62.    Мркобрад Мила, 46 год.

63.    Мркобрад Никола, 44 год.

64.    Павковић Драган, 4 год.

65.    Павковић Драгица, 15 год.

66.    Павковић Душан, 4 год.

67.    Павковић Ђуро, 6 год.

68.    Павковић Петар, 6 год.

69.    Вулетић Аница, 66 год.

70.    Дејановић Милан, 2 год.

71.     Банда Сара, 21 год.

72.    Мазињанин Драгица, 34 год.

73.    Пекеч Ђуро, 40 год.

Напомена: Од броја 60 до броја 73 су жртве, српски сељаци из села: Делић Пољане, Горње Жрвнице, Полојског Вароша, Рушевице и Сноса. Њих су усташе похватале у доласку до шуме, поклали их и бацили у масовну гробницу Латићкама, гдје и данас почивају 73 жртве усташког геноцида.

Истога дана тј. 3. априла 1942. усташе су из ватреног оружја, ножевима и крамповима усмртиле код њихових кућа у истом селу Бегово Брдо:

1.       Бастаја Михајла Босиљка, 34 год.

2.      Бастаја Раде Босиљка, 16 год.

3.      Бастаја Раде Драган, 4 год.

4.      Бастаја Миће Љуба, 22 год.

5.      Бастаја Раде Љуба, 2 год.

6.      Бастаја Цвијана Мара, 15 год.

7.      Бастаја Раде Михајло, 64 год.

8.      Бастаја Михајла Миле, 45 год.

9.      Бастаја Раде Никола, 10 год.

10.    Бастаја Раде Петар, 20 год.

11.     Бастаја Раде, 45 год.

12.     Бастаја Илије Раде, 39 год.

13.     Бастаја Петра Стана, 45 год.

14.     Бастаја Стеван, 60 год.

15.     Мазињанин Мила, 44 год.

16.     Мазињанин Раде, 50 год.

17.     Пекеч Драгана Богдан, 2 год.

18.     Пекеч Раде Цвијан, 60 год.

19.     Пекеч Миливоја Гојко, 3 год.

20.    Пекеч Симе Мићо, 31 год.

21.     Пекеч Раде Мила, 44 год.

22.    Пекеч Симе Миливој, 11 год.

23.    Пекеч Николе Милка, 23 год.

24.    Пекеч Васе Милка, 35 год.

25.    Пекеч Николе Мира, 9 год.

26.    Пекеч Раде Никола, 42 год.

27.    Пекеч Раде Никола, 7 год.

28.    Пекеч Петра Раде, 41 год.

29.    Пекеч Софренија Раде, 50 год.

30.    Пекеч Симе Ранка, 17 год.

31.     Пекеч Никола Сара, 40 год.

32.    Пекеч Васиља Саво, 60 год.

33.    Пекеч Лазе Симо, 50 год.

34.    Пекеч Ане Душан, 16 год.

35.    Пекеч Раде Ђуро, 40 год.

36.    Пекеч Николе Сока, 5 год.

37.    Пекеч Раде Станка, 45 год.

38.    Пекеч Васиља Василија, 52 год.

39.    Пекеч Јанка Драгић, 38 год.

40.    Пекеч Николе Бранко, 4 год.

41.     Вукелић Миладина Даница, 13 год.

42.    Вукелић Радована Драгић, 9 год.

43.    Вукелић Миливоја Јека, 20 год.

44.    Вукелић Драгића Милан, 50 год.

45.    Вукелић Јанка Милка, 3 год.

46.    Вукелић Радована Сара, 2 год.

47.    Вукелић Радована Спасоја, 10 год.

48.    Вукелић Раде Стоја, 5 год.

Дакле, у једном дану хрватске су усташе на најстравичнији начин поклале 65 жена и 56 мушкараца, 121 српског сељака Беговог Села, недалеко од Цетинграда, од којих 61 дијете у старости до 15 година живота.


[1] Kраће свједочење Душана Бастаје узео аутор 15. аугуста 2003. године. Опширније свједочење Душана Бастаје објавио Миле Дакић, Судбине, Бастаја, у Српској речи, Београд, број 212, 1. октобар 1998, стр. 42-43.


Везани чланци:

Бака Милица и њено право

Порекло презимена, село Бегово Брдо (Цетинград)


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало
Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top