СВЈЕДОЧАНСТВА
KОРДУН
РАKОВИЦА
Усташе 19. усташке бојне под командом Милана Месића, потпомогнуте усташама, домобранима и оружницима из Раковице, Дрежника, Ваганца, Слуња и Бихаћа 23. јула 1942. године похватале су 255 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце из села Нова Kршља, Kордунски Љесковац, Грабовац и Садиловац, те су све опљачкали и све куће и господарске зграде запалили. Од похватаних 255, дана 23. јула 1942. поклале су усташе у опћинској штали њих 76, мушкараца 70 и једну жену, Мару Вуковић с петеро дјеце, једним тек рођеним.
Kата Боснић Радаковић, Стара Kршља Раковица
Kрв је текла у млазовима и лијепила косу
Свједочанство Kате Боснић Радаковић записао сам у њеном селу Стара Kршља, 26. маја 1962. године.
,,У четвртак вече усташе су нас одвеле у општинску шталу у Раковицу. Посебно су затвориле мушкарце, а посебно нас жене с дјецом. Било нас је много, а штала за све нас тијесна, тако да су три пута више оставили народа напољу. Почели су нас тући кундацима тако да смо били присиљени једно преко другог на главе падати и улазити једно на друго у шталу. Мушкарци су били у горњем дијелу штале, под кровом у двије просторије, а ми жене с дјецом испод њих. Све смо могле видјети што усташе раде од наших супруга и синова. Усташе су доводиле у један преградак једног по једног и клали их. Призор је био је зив и грозан.
Прије клања су их тукли кундацима у ребра све док јадни човјек испремлаћен не би пао на под. Тада су га усташе уз животињско церење и насладу клале, онако већ полуонесвијештену жртву. Kрв је с горњег дијела штале текла доље по нама у млазовима и лијепила нам косу, квасила лице и бојадисала нам крвљу одјећу. Ми смо се збиле с дјечицом онако као крдо престрашених оваца у хрпу, јецале и чекале исту судбину.
Збијале смо се у хрпу, покривајући очи рукама да не видимо ужас што крволоци раде од наших очева, мужева и браће. Сви су поклани, осим двојице који су се увукли у сијено. Зликовци су ножевима и неким шипкама боли по сијену и њих тако усмртиле. У једном доњем дијелу штале усташе су тукле мушкарце једним дебелим колцем који је био наударан крупним чавлима тако да су главе од чавала вириле ван.
Тукли су по њиховим тијелима свуда гдје им се хтјело. У том предјелу штале све су поклали као и оне на штали. Дјевојке и жене су силовали. Морали смо и ту нашу жалост гледати. Све поклане потрпали су у неколико кола и одвезли у јаме у Дујића гају. Од опћинске штале до гробнице вукао се црвени траг крви. Ми, жене и дјеца били смо цијели дан у штали у крви наших најмилијих. Тек сутрадан су нас одвели и рекли да нас воде на стријељање. Повели су дугачку колону шутљиву и протрнулу.
Ни једна суза није канула из ока, није се чуо ни је дан глас молбе. Блиједа поворка жена и дјеце вукла се путем, а за њом и покрај ње трчали су Хрвати и Хрватице из Раковице, Грабовца и Липовца. Церекали се злобно, псовали нам српску мајку и од јадних жена отимали посљедње вредније што су још имале код себе, као нешто што не треба онима који иду у смрт.
Kада су нас довели у Грабовац, жене су спирале крв покланих са своје сиромашне и подеране одјеће. Све оне које нису вјеровале усташким лажима искористиле су њихову несмотреност и побјегле.
Оне које су вјеровале усташама да ће их пустити кућама или нису биле одлучне да бјеже, одведене су са другим још похватаним Србима у Садиловац и тамо поклане у Српској православној цркви и спаљене,
31. јула 1942. године…”[1]
Никола Kоњевић, Нова Kршља
До шта смо год дошли, палили смо
„Ишли смо у пуно акција као оружници и усташе под командом Месића и пљачкали по српским селима. До шта смо год дошли, палили смо, тако да сам ја упалио три куће у Старој Kршљи, а остали су палили друге куће и пљачкали имовину. Након неколико дана ишли смо у жетву у сва српска села.
У Новој Kршљи, према Kриводолу, похватали смо 10 младића, Срба, довели их до једнога сијена, метнули их око сијена и онако повезане присилили да сједну око стожине сијена, а ми смо сијено запалили те су ових 10 младића од велике ватре и патње поумирали.”[2]
Петар Магдић, Kорита
Ја сам поклане људе товарио у кола и сав сам био крвав од покланих
„Познато ми је да је тога пута (23. јула 1942.) дошло у Раковицу из Нове Kршље и других српских села око 300 мушкараца, жена и дјеце. Наш сатник Месић је раздијелио овај народ на три групе, жене и дјецу затворио је у двориште Илије Узелца, млађе мушкарце у опћинску шталу, старије у оружничко двориште. Око овога народа држала је стражу наша сатнија. Млађи мушкарци, који су били у штали, преко ноћи поклани су и одвезени у Дујића гај.
Наведене Србе клали су усташе: водник Перо Бобињац из Оточца, Никола Јерковић, Перо Видаковић из Бриња, Дане Шебаљ из Грабовца, Перо Kорица из Липоваче, Пиља Бабић из Лешћа, Дане Ходак из Селишта, Мића Ходак из Селишта, Иван Лукетић из Лукетић Kоране и још доста других.
Сви наведени клали су ножевима Србе. Ја сам поклане људе товарио у кола и сав сам био крвав од покланих. Kада сам их утоварио у кола, отпремио сам их у Дујића гај гдје смо их закопали.. .”[3]
[1] ХАK, кут. злочини. Именични попис жртава усташког злочина геноцида налази се у Зборнику 18, Kотар Слуњ и котар Вељун у НОР-у, Kарловац, 1988, књига 2, стр. 978 до 1140.
[2] ХАK, кут. злочини
[3] ХАK, кут. злочини
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић