Đurđica Dragaš: Znam da sam ponosna što si bio moj đido

E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano…

I kako da te ne boli, kako da zaboraviš i zatvoriš ta vrata?! Gledam ove slike već danima….i razmišljam …

Deda je bio stvaralac, majstor, stolar koji je svojim rukama gradio život i školovao decu. Svi prozori, vrata, sve drveno što je postojalo u ovoj kući i dvorištu, njegovo su delo, njegova muka i znoj.

I ne samo to!

Ostavio je moj vredni đido svoj pošteni i stvaralački trag i u selu… na kućama, štalama, u podrumima, na kacama (drvenim buradima) koje je majstorski pravio. I danas se sećam tog jednoličnog i upornog zvuka uz koji sam kao devojčica cupkala dok je on učvršćivao metalne obruče. U jednu takvu, veliku, me je baba nakratko ostavljala dok na brzinu obavi neki posao.

Nisam se plašila, bio mi je zanimljiv taj moj privremeni boravak u dedinoj kaci, na kožunu koji je baba obavezno stavljala na pod … da se Dunja ne prehladi…

Nađosmo ja i sestra trag dedinih ruku i kod rođaka koji su nam velikodušno otvorili vrata svoje kuće. Lamperija koju je pre skoro četiri decenije postavio, još odoleva vremenu. Nema reči kojima bih opisala sreću, ponos i neku beskrajnu setu koju sam osetila kad sam je ugledala. Setih se našeg hodnika sa istom takvom lamperijom, žaluzina na prozorima i vratima kojima se ponosio, onih kaca, njegove radionice u podrumu koja je mirisala na drvo i sadolin.

Setih se i njegove ljutnje kad posao nije išao kako treba, ali i blagosti kojom je prihvatao život koji ga nikad nije mazio. Setih se kako ide „za kravama“, nosi komad hleba i iz džepa vadi šljive, kao „prilog“!

E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano… razočaran, tužan i slomljen, posle prve posleratne posete imanju koje si svojim rukama stvorio.

Ne znam šta bih ti rekla, kako bih utešila i tebe i sebe…ali znam da sam ponosna što si bio moj đido!!!

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš