Đurđica Dragaš: Ratni doboši velikih najavljuju stradanje malih, ali obični smrtnici treba da postave jedno pitanje

Ne znam čega se današnja deca najviše plaše. Roditelji bi možda, malo u šali, malo u zbilji, rekli da je oduzimanje telefona „bauk“ od kojeg zaziru, ali ko će znati šta je zaista u njihovim glavicama.

Verovatno ni moji roditelji nisu mogli da pretpostave da sam se ja, posle onog najranijeg, „babaroga“ perioda, ustvari najviše plašila rata. Vrlo dobro se sećam s kojim sam strahom gledala Dnevnik i zatvarala uši da ne čujem vesti s dalekog ratišta na kojem su snagu odmeravale dve države sličnih imena.

Nije moja dečja logika mogla da „dokuči“ šta je to nateralo Irak i Iran da ratuju kad se već gotovo isto zovu. Sećam se i jednog jutra (zarekla bih se da je bilo nedeljno) kad se u vestima pojavio proćelavi, uniformisani čovek sa neobičnim imenom i prezimenom. Čitao je nešto s papira i delovao jako ozbiljno i zabrinuto.

Bio je to poljski general Vojćek Jaruzelski, a ono što je pročitao bila je objava vanrednog stanja. Bila sam previše mala da bih išta znala o Poljskoj i njenim problemima, ali scena koju sam tog jutra videla dugo mi je bila prva asocijacija na rat i nevolju.

Razmišljala sam mnogo godina kasnije zašto me je rat toliko plašio, iako sam odrasla u zemlji koja se klela u mir i bila predvodnik pokreta koji je, u blokovski podeljenom svetu, zagovarao „aktivnu miroljubivu koegzistenciju“.

Zaključila sam da je, osim u mojoj prirodi (pošto sam više volela da gledam Dnevnik nego da se igram s lutkama), razlog ležao baš u mestu i vremenu u kojima sam odrastala.

Rasla sam slušajući priče o Drugom svetskom ratu, zbegovima, paljenju kuća i strašnim stradanjima u kojima ni deca nisu bila pošteđena. I nisu te priče pričali istoričari, neki bezlični, strani ljudi već moji baba i deda, bliski rođaci i komšije. Ljudi koji su preživeli rat ili su se u njemu borili, tada su imali 60-ak godina i njihova sećanja su još bila vrlo „živa“.

Slušala sam te priče, bez glasa, potpuno opčinjena i prilično prestravljena. Sećam se vrlo dobro i žena koje nikada nisu skinule crninu i koje su u očima nosile neku neizrecivu tugu i prazninu. Bile su to udovice, majke koje su ostale bez dece, braće, roditelja.

I moja porodica, s očeve strane, je pretepela velike gubitke i taj osećaj, iako skrivan i potiskivan, lebdeo je nad nam. Čini mi se da sam ga instinktivno osećala i da sam ga, iako nesvesna, nosila svuda sa sobom. Verovatno je tu i bio koren mog straha koji se, početkom devedesetih, nažalost pretvorio u stvarnost.

Sve priče koje sam slušala kao dete postale su moguće. Desilo mi se baš ono čega sam se plašila. Desio mi se rat, gubici, izbeglištvo, strah za svoj i živote najbližih.

I desilo mi se još nešto! Shvatila sam koliko je život „jeftin“ u takvim okolnostima i koliko ste ustvari sami u toj nevolji iako vam se u prvi mah ne čini tako.

Svaki rat počinje slično. Velike reči, veliki ideali, emotivni govori i zaklinjanja! Ponese vas ta uzavrela atmosfera, pomislite da ste deo nečega velikog i mnogo važnijeg od vašeg malog života i poverujete…

Poverujete da će sve biti uzvišeno i herojski, da će biti solidarnosti i zajedništva. Al’ ne bude tako!

Shvatite to vrlo brzo, u redu za izbeglički paket, u tuđoj kući koja vam je privremeni dom, u strahu s kojim očekujete vesti „s fronta“.

Padnu u vodu sve velike reči i ideali u trenutku kad čujete da vam je poginuo neko blizak. Zapitate se – zašto, dok gledate oko sebe ljude potpuno nesvesne vaše nesreće.

U onoj nepregledoj koloni 1995. godine, dok sam se skrivala od radoznalih novinarskih ekipa, znala sam da će naša nesreća biti tek vest u njihovim informativnim emisijama.

Neki bezbrižni ljudi, negde daleko odgledali su par kadrova, sažalili su se možda nad uplakanim licima ili su rekli – neka, šta su tražili, to su i dobili.

Njihovo interesovanje trajalo je koliko i tih par kadrova, a naše rane doveka.

Sličan osećaj usamljenosti i izopštenosti imala sam i 1999. godine, dok su na nas padale NATO bombe, a vlastito „ratno iskustvo“ oblikuje i moj stav o tuđoj muci.

Kad god čujem „ratne doboše“, bilo gde u svetu, razmišljam o onima koji će ostati bez doma i dragih ljudi. Teško mi padaju krupne reči velikih, zato što znam da će ponovo stradati mali, baš ovakvi kao ja i mi.

Ali, veliki su veliki i na njihove odluke najčešće ne možemo da utičemo.

Ono što možemo mi, obični smrtnici, je da se, pre nego što se ostrašćeno svrstamo na jednu ili drugu stranu, zapitamo bar na trenutak koliko će smrti i zla doneti još jedan rat.

Možemo da stanemo i razmislimo koliko se dece, baš kao ja nekad, plaši rata i vredi li išta više od njihove sreće i osmeha.

Pogledajte svoje dete i zapitajte se isto. Da, uradite baš to pre nego što sledeći put, sa bezbedne udaljenosti, iz sigurnosti svog doma, iz mraka interneta ne pozovete na rat, mržnju i zlo.

I ne mogu da ovde, na kraju, kao neku vrstu zaključka ne citiram moju babu koja je znala da kaže- kom’ je rat mio, u kući mu bio!

Izvor: RTS

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ