fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона „баук“ од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама.
Ђурђица Драгаш; Лична архива

Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, „бабарога“ периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена.

Није моја дечја логика могла да „докучи“ шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се и једног јутра (зарекла бих се да је било недељно) кад се у вестима појавио проћелави, униформисани човек са необичним именом и презименом. Читао је нешто с папира и деловао јако озбиљно и забринуто.

Био је то пољски генерал Војћек Јарузелски, а оно што је прочитао била је објава ванредног стања. Била сам превише мала да бих ишта знала о Пољској и њеним проблемима, али сцена коју сам тог јутра видела дуго ми је била прва асоцијација на рат и невољу.

Размишљала сам много година касније зашто ме је рат толико плашио, иако сам одрасла у земљи која се клела у мир и била предводник покрета који је, у блоковски подељеном свету, заговарао „активну мирољубиву коегзистенцију“.

Закључила сам да је, осим у мојој природи (пошто сам више волела да гледам Дневник него да се играм с луткама), разлог лежао баш у месту и времену у којима сам одрастала.

Расла сам слушајући приче о Другом светском рату, збеговима, паљењу кућа и страшним страдањима у којима ни деца нису била поштеђена. И нису те приче причали историчари, неки безлични, страни људи већ моји баба и деда, блиски рођаци и комшије. Људи који су преживели рат или су се у њему борили, тада су имали 60-ак година и њихова сећања су још била врло „жива“.

Слушала сам те приче, без гласа, потпуно опчињена и прилично престрављена. Сећам се врло добро и жена које никада нису скинуле црнину и које су у очима носиле неку неизрециву тугу и празнину. Биле су то удовице, мајке које су остале без деце, браће, родитеља.

И моја породица, с очеве стране, је претепела велике губитке и тај осећај, иако скриван и потискиван, лебдео је над нам. Чини ми се да сам га инстинктивно осећала и да сам га, иако несвесна, носила свуда са собом. Вероватно је ту и био корен мог страха који се, почетком деведесетих, нажалост претворио у стварност.

Све приче које сам слушала као дете постале су могуће. Десило ми се баш оно чега сам се плашила. Десио ми се рат, губици, избеглиштво, страх за свој и животе најближих.

И десило ми се још нешто! Схватила сам колико је живот „јефтин“ у таквим околностима и колико сте уствари сами у тој невољи иако вам се у први мах не чини тако.

Сваки рат почиње слично. Велике речи, велики идеали, емотивни говори и заклињања! Понесе вас та узаврела атмосфера, помислите да сте део нечега великог и много важнијег од вашег малог живота и поверујете…

Поверујете да ће све бити узвишено и херојски, да ће бити солидарности и заједништва. Ал’ не буде тако!

Схватите то врло брзо, у реду за избеглички пакет, у туђој кући која вам је привремени дом, у страху с којим очекујете вести „с фронта“.

Падну у воду све велике речи и идеали у тренутку кад чујете да вам је погинуо неко близак. Запитате се – зашто, док гледате око себе људе потпуно несвесне ваше несреће.

У оној непрегледој колони 1995. године, док сам се скривала од радозналих новинарских екипа, знала сам да ће наша несрећа бити тек вест у њиховим информативним емисијама.

Неки безбрижни људи, негде далеко одгледали су пар кадрова, сажалили су се можда над уплаканим лицима или су рекли – нека, шта су тражили, то су и добили.

Њихово интересовање трајало је колико и тих пар кадрова, а наше ране довека.

Сличан осећај усамљености и изопштености имала сам и 1999. године, док су на нас падале НАТО бомбе, а властито „ратно искуство“ обликује и мој став о туђој муци.

Кад год чујем „ратне добоше“, било где у свету, размишљам о онима који ће остати без дома и драгих људи. Тешко ми падају крупне речи великих, зато што знам да ће поново страдати мали, баш овакви као ја и ми.

Али, велики су велики и на њихове одлуке најчешће не можемо да утичемо.

Оно што можемо ми, обични смртници, је да се, пре него што се острашћено сврстамо на једну или другу страну, запитамо бар на тренутак колико ће смрти и зла донети још један рат.

Можемо да станемо и размислимо колико се деце, баш као ја некад, плаши рата и вреди ли ишта више од њихове среће и осмеха.

Погледајте своје дете и запитајте се исто. Да, урадите баш то пре него што следећи пут, са безбедне удаљености, из сигурности свог дома, из мрака интернета не позовете на рат, мржњу и зло.

И не могу да овде, на крају, као неку врсту закључка не цитирам моју бабу која је знала да каже- ком’ је рат мио, у кући му био!

Извор: РТС


Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: