Đurđica Dragaš: Priča o Desi iz Divosela

Došla si mi noćas u snu… prvi put.

Došla si mi noćas u snu…prvi put…

U šuštavoj beloj haljinici, s dečjim rukama, s očima punim neba.

Smešile smo se jedna drugoj jer… mi smo ista krv!

Pričala si mi o tom danu, o jutarnjoj rosi i požutelom, ustalasanom klasju.

Mirisale smo zajedno sveže skuvano mleko i jele tvrdi hleb.

Šaputala si mi o majčinom skutu i dedinom brku, o rumenom dečaku Jovanu.

Jurile smo za šarenim teletom, milovale zvezdu na konjskom čelu, slušale ptice i šumu…

Prepoznavale smo jedna drugu, bez dodira i pogleda jer… mi smo ista krv!

Pričala si mi o strahu, o očevoj bori na čelu,

o zavežljaju koji je spremala majka.

Zatvarala si preda mnom vrata kuće na “brdu Dragaškom”,opraštala se od malenog psa koji ti se vrteo oko nogu.

Vodila si me kroz mrak, gonjena strahom i glasovima ljudi s bezdanom u očima.

Bežale smo zajedno jer… mi smo ista krv!

Slušale smo lavež besnih pasa, zatomljene jauke prestravljenih žena i dečje suze.

Molile smo šumu da nas sakrije, sačuva, spasi, ali… predala se pred zlom.

Našli su nas besni psi. Ljudi bez očiju… bezdušnici…

Čvrsto smo se držale za ruke jer… mi smo ista krv!

Osećala sam tvoj strah, taj poslednji udah ovozemaljski, tvoje malene dlanove koji su poslednji put dodirnuli majčin obraz.

Dok si odlazila, videla sam nebo u tvojim očima, videla sam sebe, videla sam svog oca, sve nas koji smo… tvoja krv!

Kad sam jednog juna, mnogo godina kasnije, prvi put ugledala ovaj svet, ta krv je oživela, ustalasala se, osvetlila radošću tvoj bezdani grob.

Možda ličim na tebe, možda imam tvoj osmeh, oči, ruke…

Neću nikada saznati, ali mi ćemo se uvek prepoznavati, osećati, pronalaziti u svakom jutru, cvetu, mirisu kiše jer… mi smo ista krv!!!

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Đurđica Dragaš: Jama