Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Почетком године, на православни Божић, навршило се тачно 78 година од смрти Николе Тесле. Велики научник отишао је у вечност онако како је и живео – скромно, на свој начин! Умро је у соби хотела „Њујоркер“ где је годинама усамљенички живео и стварао.

Иако се и око његове смрти и заоставштине већ деценијама „плету“ различите приче, развијају теорије завера и препричавају полуистине, много више страсти (посебно у последње три деценије) изазива његово рођење, тачније место где је рођен, а понајвише порекло и породица из које је потекао.

Никола се пре 165 година родио у малом личком селу. Смиљан, чије име они који су се родили у Лици акцентују другачије од свих осталих, тада је био у саставу Аустро-Угарске, а данас је део Хрватске. Ипак, до деведесетих година прошлог века, у њему је било и Срба, а управо Никола потиче из такве породице.

То што му је отац био православни свештеник, вероватно је пресудно утицало да не остане неписмени сељак или постане војник-граничар, као већина његових вршњака, али је било и повод за бројне расправе, свађе и српско – хрватска препуцавања која су уследила деценијама после његове смрти.

Захваљујући томе што сам се, додуше у другом веку и другој држави, родила само неколико километара даље од Смиљана (у Госпићу), верујем да имам бар мало права да пишем о Николи. Као и већина Личана поносна сам на чињеницу да смо земљаци па, баш као и они, понекад умем да се хвалим како смо „ми из тих крајева сви паметни као Тесла“.

То је, наравно претеривање које, бар у мом случају, може да се схвати и као шала на сопствени рачун пошто ми је физика била права ноћна мора током читавог школовања. Ипак, не желим ни да умањим утицај генетике, тачније сналажљивости, животне снаге и издржљивости које су морале да развију генерације Теслиних предака, у непрекидној борби за живот на суровој и шкртој земљи каква је била личка.

Није ово ипак прича о његовом генијалном уму и проналасцима који су променили свет јер о томе, једноставно, знам само основне ствари, већ о Тесли „из мог угла“, о томе како нас је спајао и раздвајао и колико су се за последњих тридесетак година мењали наши ставови о њему.

Прва сазнања о славном научнику повезујем са почетком основне школе. Посета његовој родној кући у Смиљану била је наш први школски излет. Сећам се неописивог узбуђења које је у мени изазвала вожња аутобусом од само неколико километара, а онда и обилазак скромне кућице у којој је Никола први пут угледао свет који ће годинама касније заувек променити. Нису наше радознале дечје главице схватале о каквом је генију реч, нису то вероватно најбоље знале ни учитељице које су нам књишки саопштавале најважније чињенице из његовог живота, али магична кутија је отворена.

Сазнали смо за једног од нас, најбољег међу нама, за човека који је „обасјао свет“!

У годинама које су уследиле, за моју генерацију „златним осамдесетим“, расли смо, учили и живели с Теслом. Како то обично бива, неко је био фасциниран генијалним открићима, а некога су много више интересовали необични детаљи из његовог живота, од нашег Смиљана и првих искустава са природним силама, преко школовања по европским метрополама до најзанимљивијег дела – одласка у Америку, сукоба с Едисоном, специфичног односа према женама…

Расли смо у градићу који је имао Улицу Николе Тесле, трг и фабрику батерија који су носили његово име, а с нестрпљењем, али и страхом чекали смо да једног дана постанемо ученици Гимназије која се, наравно, звала по нашем Николи!!! Тесла је био ту, међу нама, али некако ненаметљиво и скромно, баш онако како се и живело у то време. У његов родни Смиљан су повремено долазиле школске екскурзије, а сви који су случајно или намерно свраћали у наш град одлазили су из њега са фотографијом на којој насмејани седе у Теслиној књизи.

Споменик, истоветан ономе који данас стоји испред Електротехничког факултета у Београду, био је заштитни знак „личке метрополе“, а на једини градски трг постављен је почетком осамдесетих.

Крај тих истих осамдесетих променио је заувек наше животе, али и Теслину „судбину“. Од почетног буђења демократије и свести о националној припадности, брзо смо стигли до дистанце, „пребројавања“ крвних зрнаца, мржње и на крају, крвавог рата који нас је заувек раздвојио и променио.

Већина нас, Теслиних сународника, „ишчупана“ је из корена и силом прилика расејана по свету. Они који су остали, наше дојучерашње комшије и пријатељи, почели су да граде ново друштво, нову државу, у којој није било места за нас, али ни за Николу Теслу. Рушење споменика на тргу свакако није била најгора последица рата, али сећам се добро колико нас је погодила та вест.

У тренутку када смо покушавали да некако саставимо покидане делиће својих живота, минирање Теслиног споменика симболично је означило крај једне ере. Схватили смо да нема повратка, да никада више нећемо насмејани седети у његовој књизи и безбрижно шетати нашим улицама, окружени познатим лицима и ушушкани миром једног обичног градића у једној обичној земљи. Понор који се отворио пред нама, гутао је све добро што смо градили и у шта смо веровали.

Тесла више није био славни научник. Био је Србин, син православног свештеника и то је одједанпут било једино важно, и Србима и Хрватима. У Госпићу и његовом Смиљану поново су, као и 1941. године, људи страдали само зато што су Срби, његова родна кућа је уништена, а име уклоњено са улица, тргова, школа…

Неко је решио да избрише Теслине трагове и добро му је ишло. С друге стране, избегли Срби као да су тек тад схватили да је Никола био један од њих. Деценијама помало прећуткивану чињеницу да му је отац био свештеник, почели су да истичу као најважнији део његове биографије. Скоро да није било завичајног удружења, културно уметничког друштва или неке сличне избегличке „приче“ која није понела Теслино име.

Сви су све знали о њему, сви су имали заједничке претке, сви су били спремни да „руку у ватру“ ставе због њега. Наравно, ретко ко је ишта знао о његовом раду, проналасцима или животним ставовима којима је одавно показао да је изнад наших подела, мржње и учмалости. Да је Никола некако могао да нас види, вероватно бисмо му били смешни и жалосни, а много бољи утисак не би имао ни данас, готово тридесет година касније.

Хрвати су у међувремену схватили да је Тесла превелико име да би остао само Србин из Смиљана. Увидели су да је корист од истицања места где је рођен много већа од признања да баш и није хрватског рода. Додуше, то сад често и „заборављају“ па га свету представљају као хрватског научника.

Ипак, упркос званичним ставовима, у Госпићу и даље нема Теслиног споменика. Већ годинама спреман, у једној ливници у Загребу, чека зелено светло локалних власти да буде постављен на неку, „одговарајућу локацију“ у граду.

На главном тргу који сад носи име Стјепана Радића, за Теслу ипак више нема места.

Ми, Срби, и даље упорно покушавамо да докажемо да је Тесла само наш, проклињући чињеницу да је Смиљан 1856. године ипак био у Аустро-Угарској. Претерујући, као и обично, често преувеличавамо његов (а самим тим и наш) допринос науци, свету, будућности, а и даље многи од нас нису никада посетили његов музеј у Београду.

Српско-хрватско надмудривање кад је Тесла у питању вероватно никада неће престати, али надам се да ће бар будуће генерације, које не памте ни рат ни срећна времена пре њега, бити објективније.

Надам се да ће у њему препознавати оно што је заиста и био – генијални научник до краја посвећен свом раду!

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа