Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо.

Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише….

Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на исто…?!

Тебе памти, сигурна сам. Само си му ти почетак и крај могао да видиш. Само си ти могао да додирнеш небо са његових врхова и продреш у таму његових јама. Само ти, што си дошао у олујној ноћи, могао си да укротиш муње које су се о његов камен разбијале. Само ти… најбољи од нас, изабрани, белегом вечности означени.

Јавили смо ти се, Ниџо, звоном са цркве у којој ти је отац веру православну проповедао. И теби и Велебиту, мајци нашој, земљи личкој. Појало се и молитвом ка небу уздизало. Веровало се и надало, од зле стварности љубављу бранило.

А зла је много Ниџо… Народ твој страда и никад краја мукама нашим. Расејани смо као оне ситне, паперјасте латице маслачка. Лутамо, тражимо место да корен поново пустимо, ал’ нема земље попут личке. Свака је само утеха лажна.

Заборављен је твој народ. Ничији… И кад се тебе сећају, заборављају чији си, ко ти је живот дао, ко те је свету поклонио.

Чувај се Ниџо, зла су времена! Чувај и нас и опрости што бољи нисмо! Кад се завичају вратимо, поново ћемо ти се звоном јавити.

Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш