ЕКСХУМАЦИЈА САХРАЊЕНЕ ИСТИНЕ

БИЈЕЉИНА, 3. ФЕБРУАРА (СРНА) – Велики руски књижевник Гогољ написао jе чувене „Мртве душе“, црну критику друштва у коме ништа ниjе свето, па ни трговање мртвим људима – након што се упореди броj страдалих у протеклом рату до кога jе дошао Истраживачко-документациони центар БиХ /ИДЦ/ са оним коjи егзистира као вишегодишњи медиjским
стереотип, постаjе jасно да jе пропаганда далеко надмашила (сурову)
реалност са jасним циљем: представити jедну страну као апсолутну жртву, а
противника као (геноцидног) агресора.

Броjка од 300 000 убиjених припадника само jедног народа (Бошњака) годинама jе озбиљно
цитирана у водећим западним медиjима без изузетка, да би своj
фалсификовани живот наставила у европским и свjетским интитуциjама и
„добацила“ до глобално наjjаче пропагандне творнице – Холивуда.

Истраживачко-документациони центар БиХ /ИДЦ/ до сада jе
регистровао око 98 000 жртава страдалих у протеклом рату, од коjих су 55
одсто воjници, а 45 одсто цивилно становништво – међу убиjенима jе око
64 000 Бошњака, 24 900 Срба, 7 700 Хрвата и око 500 „осталих“.

Дректор ИДЦ-а Мирсад Токача каже да оваj броj jош ниjе
дефинитиван, jер се истраживање наставља, али тврди да он неће прећи 100
000 убиjених, укључуjући и око 500 грађана БиХ коjи су страдали 1991.
године на ратиштима у Хрватскоj и Словениjи.

Код Бошњака jе страдало више од 33 000 цивила и 30 000 воjника, код Срба нешто више
од 4 000 цивила и скоро 21 000 воjника, а код Хрвата 2 100 цивила и 5
600 воjника. Међу припадницима осталих народа страдало jе 370 цивила и
нешто више од 100 воjника – стоjи у документу.

Оваj црни списак од готово стотину хиљада мртвих у рату БиХ сам по себи jе
ужасан. Он, ипак, на срећу, износи мање од трећине жртва коjе су
пропагандни политички центри (посебно ратне и поратне власти у Сараjеву)
свакодневно понављали с намjером да само себи прибаве ореол жртве.

За jасниjу слику о овом истраживању потребно jе напоменути да
jе по посљедњем попису у БиХ из 1991. године у њоj живjело 44 одсто
муслимана, 31 одсто Срба, око 17 одсто Хрвата итд…

Занимљиви су подаци из Сараjева, града коjи jе осjетио све ужасе рата и коjи jе
био у центру не само ратних операциjа свих страна, већ и велике медиjске
игре. Према тврдњам ратних власти у Сараjеву, током рата и након
сукоба, „српски агресори“ убили су више хиљада махом муслиманског
становништва и мањи броj припадника свог и других народа.

Страдалима у српском диjелу Сараjева нико озбиљно ниjе ни бавио.
Можда зато да би се оджала велика лаж о томе да су Срби имали положаjе
само по планинама и тако у обручу држали град и уништавали га.

Међутим, сараjевске општине Ново Сараjево, са централним
градским насељем попут Грбавице или Нови Град са великим урбаним
насељима попут Добриње или општина Илиџа тешко би се могли назвати
планинама и брдима око Сараjева.

У први мах помињана jе ужасна цифра од неколико хиљада убиjене дjеце те десет, петнаест и више хиљада страдалих у диjелу града коjи jе био изложен Воjсци Републике
Српске. Подаци ИДЦ-а третираjу укупне жртве у оба диjела ратом
подиjељеног града – већински муслиманског и српског – и поприлично
одудараjу од медиjског стереотипа.

„У Сараjеву (у оба диjела града) страдало jе 8 400 воjника и 5 600 цивила. Међу страдалима
jе 9 499 Бошњака, 3 597 Срба, 749 Хрвата и 166 припадника других
народа.        У Сараjеву jе наjвише страдало бошњачких цивила – 69,58
одсто од 5 600 укупно регистрованих. Слиjеде жртве српске националности:
20,22 одсто, те 7,83 одсто Хрвата и 2,37 осталих.

Наjвише укупно страдалих воjника и цивила регистровано jе у сараjевским
општинама Нови Град – 3 151, Ново Сараjево – 1 924, непознатоj општини у
Сараjеву – 1 877, Илиџи – 1 554, општини Центар – 1 551, општини Стари
Град – 1 152, Вогошћи 711, Хаџићима – 635, Илиjашу 530, Палама 474, те
Трнову 352…“

Према попису из 1991. године,
муслиманског, а касниjе бошњачког становништва приjе рата у Сараjеву
било jе око педесет одсто (49,23), Срба нешто око тридесет одсто (29,81
одсто), а Хрвата седам процената.. Југословена jе било око десет одсто

Треба рећи да су неки извори након рата, попут „Википедиjе“,
позиваjући се на домаће податке, наводили да у Сараjеву (мисли се на
федерални дио града коjи обухвата наjброjниjе општине) живи 77 одсто
Бошњака. Међутим, броj осталих грађана свих националности константно се
из године у годину смањуjе и сада jе већ ова цифра превазиђена.

Али, ова анализа броjа погинулих по општинама, сем што даjе увид
у црну статистику, показуjе колико jе пропаганда извитоперила слику о
дешавањима у Сараjеву, вишеструко увећаваjући броj страдалих на jедноj и
потпуно занемаруjући страдале на другим странама. Теза о граду у коме
су jедни „урнисали друге са безбjедне даљине“ опстаjала jе годинама, као
што ће и лажна слика етничких помjерања, коjа су наводно наjвише
изражена у Републици Српскоj, опстати само до пописа наредне године.

Мирсад Токача, коjи jе на челу ИДЦ-а, jавно каже да су имали
великих проблема са броjем жртава, jер многи користе потпуно
неаргументоване и неутемељене броjеве страдалих. „Као да имате неку
врсту такмичења ко ће обjавити већи броj жртава и тиме потврдити да jе
злочин био већи, што jе апсурдно. Тиме се само узнемирава jавност“,
казао jе он.

Токача тврди да jе низ такозваних
организациjа жртава, коjе су нериjетко под покровитељством власти и у
њиховим рукама, лансираjу неистине и неутемељене податке о броjу
страдалих.

Нажалост, таj прљави посао jе рађен
систематски годинама, без икаквог пиjетета према страдалима, с jедном
jедином намjером: доказати да jе „моj народ“ наjвише страдао – да би се
добили политички, а нериjетко и економски бенефити из циjеле ствари.

Приче о „jединоj жртви“, о „геноцидноj Републици Српскоj“, о
етничким чишћењима у коjима су „предњачили Срби“ биле би тешко изводиве
без монструозно увећаних броjки страдалих и често фалсификовања њихове
националне, воjне и сваке друге припадности.

Нико у овоj причи ниjе невин, ни jедна од некада зараћених страна, али се мора рећи
су муслиманске, а данас бошњачке власти, наjвише и систематски
фалсификовале броjке страдалих и у циjелоj БиХ и у Сараjеву – као
симболу крвавог рата. Довољно jе прелистати вишегодишње изjаве водећих
бошњачких политичара, дате у рату и након сукоба пред наjвишим
међународним инстанцама и глобалним медиjима.

Не треба сумњати да ће ове, jедине релевантне податке о страдалима сви они
прећутати. Једни – задовољни бенефитима коjе су стекли на рачун
преувеличавања страдалих у свом народу, а други већ познатом опаском да
БиХ и териториjа бивше Југославиjе „ниjе више од стратешког интереса“
међународне заjеднице (читаj: наjjачих западних сила).

Нико се неће бавити настрашниjом посљедицом пропаганде: почетком
ексхумациjе сахрањене истине!         Јер, они коjи су ионако тешке
посљедице рата описивали jош горим (идући до монструозних измишљотина)
понизили су мртве и посвађали живе, учинивши да (су)живот у БиХ личи на
свакодневни мучни наставак рата мирним средствима.

Каква jе будућност земље у коjоj су жртве (уз сав пиjетет према њиховом
страшном страдању) постале њен наjаважниjи „бренд“ и jедини „производ“
коjи jе имао пролаз широм свjетског (медиjског и политичког) тржишта?

Пише: Ненад ТАДИЋ

Извор: