Ђурђица Драгаш: ЛИЧКА ТОРБА

У торбу стаде комад крува и слутња црна, од чоје црња.

Ткале су је руке младе.

Нити сунца у њу сплеле.

Црвеном оживеле,

зеленом окадиле.

Ткале су је руке девојачке.

У ресе јој песму скриле.

Црвеном се ружом радовале,

жутим класјем к небу виле.

Изаткале руке младе,

торба личку,

наду девојачку.

У мираз је из куће понеле.

Накићену, опевану,

сузом испраћену.

Замирисала торба на јабуку зрелу.

На дечје руке и косу плаву.

Руже се црвене животу радовале,

зелена трава табане миловала.

Расла је торба к’о кућа пуна.

Житом се китила,

Ињем соколила.

Потоком бистрим умивала.

Ал’ свану јутро несвануло.

Разли се мрак по земљи личкој.

У торбу стаде комад крува

и слутња црна,

од чоје црња.

Оцрвени,

озелени,

зацрни земљу црну торба личка.

Заплетоше се ресе у корење,

разбише се руже о камен велебитски.

Очи дечје таму осветлише.

На дну јаме комад крува и јабука.

И торба ткана,

сунцем обасјана.

---

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш