Ђурђица Драгаш: Југославије више нема и нико је не жели… осим вас!!!

Пробудите се!

Зна се ко, по оној народној, учи на туђим, а ко на својим грешкама. Не бих да користим тешке речи одмах на почетку, али баш о тој пословици сам размишљала гледајући објаве и честитке које су по друштвеним мрежама, поводом „Дана Републике“, делили моји земљаци, сапатници, Крајишници.

Оно што су раном зором започели осведочени и задрти комунисти и југоносталгичари, током дана и вечери (у складу с временским зонама у којима се налазе) наставили су земљаци расути по свету, избеглице, људи које је на тај пут без повратка одвела управо идеологија и систем којима су се тог дана клањали.

Кап која је прелила чашу био је прилог у РТС-овом Дневнику у којем су се, као „дежурни“ слављеници, појавили средовечни људи с личким капама. Колико сам у оном бесу могла да видим, реч је о становницима Бачког Грачаца. Иако свој завичај и земљаке волим безрезервно и често затварам очи пред нашим манама, признајем да ме је, вероватно први пут у животу, било срамота што с њима делим исто порекло и ону црвену капу с ресама. Осетила сам потребу да им је стргнем с главе, да их питам знају ли шта симболизује њена црвена боја и девет црних реса.

Е моји Личани, е моји наивни, тврдоглави, луди земљаци! Смем тако да вам кажем зато што сам ваша и зато што вас волим!

Да ли је могуће да, после свега што нам се десило, славите празник државе које нема 30 година, државе која је настала и нестала проливањем ваше крви?!

Док је се гнушају они којима је обрисала и опростила грехове, дала име, нацију и идентитет, славите је ви који сте изгубили све. Величате је ви који сте зарад ње опростили невину дечју крв и одрекли се своје вере.

Шта да кажем осим да цитирам ону Чорбину песму – Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он хоће опет!!!

Размишљам данима о нама, о том рефрену, о оним личким капама што се нађоше тамо где им место није.

Размишљам и сећам се!

Волела сам и ја тај „Дан Републике“, с поносом носила пионирску капу и мараму, рецитовала на школским приредбама и побеђивала на такмичењима „Тито-револуција-мир“!

Радовала сам се слетовима и штафети, веровала да су се једино партизани борили против фашизма, „трпала“ све домаће издајнике у један кош и заклињала се у братство и јединство.

Ишла сам сваког лета на море у Карлобаг, гледала сурову, камениту обалу острва Пага не слутећи шта се на њој дешавало тек 40-ак година раније. Радовала сам се чувеним палачинкама с орасима у хотелу Велебно потпуно несвесна какво се крвопролиће одиграло свега неколико километара даље, над велебитским безданим јамама.

Никад ме нико није одвео на Јадовно или Крушковаче у којима сам изгубила скоро читаву породицу с татине стране.

Нико ме није учио да памтим, да не заборављам, да не опраштам!

Иако ми је сваки дан почињао погледом на тужну куполу православне цркве у Госпићу, први пут сам у њу ушла тек 1990.године. Крштена сам десетак година касније, у Србији!

Једноставно, тако је било! Тако смо живели ми, Срби из Хрватске! Прво су наши очеви и дедови тако морали, а онда смо ми тако хтели!

А онда је дошла 1991!

И једино што је постало важно било је то да смо Срби! Да смо оно од чега смо бежали пола века!

Није мојим родитељима, ни већини наших сународника, помогло то што су гласали за Рачана, што су писали латиницом, што нису славили славе и ишли у цркву! Били су (били смо) Срби и то је била коначна и сурова пресуда!

Пало је у воду све у шта смо веровали! Срушио се наш сулуди сан да ћемо заборавом, опростом и самоуништењем, заувек растерати авети прошлости. Веровали смо да је било доста крви, злочина и рата, али преварили смо се! О, како смо само били у заблуди!

И ређале су се те несрећне године…’91, ’93, ’95. Будили смо се споро, и даље наивни, растрзани, подељени.

Оно што неки „поетично“ и славодобитно назваше Олујом, ставило је тачку на наше судбине.

Постали смо људи без завичаја, обележени несрећници расути по свету. И склапали смо годинама расуте коцкице својих живота, трпели, плакали, поносно се дизали и уверавали и себе и друге да је добро, да је важно да смо живи, да је завичај тамо где је породица!

И ако је ишта добро могло да произађе из те муке и јада онда би то требало да буде наше коначно освешћивање. Верујем да је тај трновити пут прешла већина. Схватили смо ваљда своје заблуде и постали свесни с каквим смо мрачним тајнама расли. Вратили смо се својој вери, открили под којом иконом су наши преци палили славске свеће. Крстимо своју децу, слободно и с вером да их тако чувамо и припремамо за неки бољи свет.

Завичаја немамо, али поново имамо себе!!!

А онда дође „Дан Републике“ и запитам се… да ли смо стварно ишта научили и колико нам је крвавих грешака за то потребно!

Немам одговор, али имам поруку за оне што још увек сањају!

Пробудите се! Југославије више нема и нико је не жели… осим вас!!!

Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ