Đurđica Dragaš: Jesen na Velebitu

Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.
Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo.

Grlimo plavo nebo,
udišemo vazduh pun mirisa mora i soli.
Kupamo se u jutarnjoj rosi,
trljamo obraze prvim mrazom
i, opčinjeni, gledamo plamene boje jeseni.

Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.
Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo.

U onoj jami su naše kosti, naša krv utkana u surovi kamen, u zemlju što prekri jauke i bol.

Ali nismo mi mrtvi…

Rađamo se iznova svakog proleća,
rastemo s travama,
s nežnim visibabama i jaglacima,
bujamo kao planinski potok osokoljen rastopljenim snegom.

Mirišemo na leto i seno,
na skrivene  šumske jagode i ćudljive  kupine.
Sunčamo se sa zmijama…
One jedine znaju našu tajnu.
Samo one zalaze u naš mrak i spavaju među našim kostima.
Čuvamo nevidljiva stada,
naše blago koje međ’ rogovima nosi ognjište, komad zemlje s kućnog praga i belinu netaknute  devojačke spreme…

I onda, neprimetno, poput lopova, privuče nam se jesen.
Plamena, velebitska jesen.
Prelepa, zavodljiva, preteća…

I dok lutamo po vrhovima okupanim suncem i radujemo se novoj snazi planinskih izvora, znamo da nas, omađijane, vodi ka još jednom kraju.

Osećamo  već u vazduhu hladne udare bure, tugu kiše i nemir drveća.
I znamo da će nas ponovo prekriti snegovi,  da ćemo osluškivati dah izgladnjelih zveri i u mraku naše jame čekati novu zoru, novo proleće…

I sanjaćemo vaše korake, željno iščekivati vaše ruke, molitvu što osvetljava naš  mrak.
Sanjaćemo vaše oči i radovati se  svom odrazu u njima!
Jer…. mi nismo mrtvi…. mi živimo zauvek… u vama!!

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ