Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној пустињи велебитској.
Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало.
Грлимо плаво небо,
удишемо ваздух пун мириса мора и соли.
Купамо се у јутарњој роси,
трљамо образе првим мразом
и, опчињени, гледамо пламене боје јесени.
Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној пустињи велебитској.
Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало.
У оној јами су наше кости, наша крв уткана у сурови камен, у земљу што прекри јауке и бол.
Али нисмо ми мртви…
Рађамо се изнова сваког пролећа,
растемо с травама,
с нежним висибабама и јаглацима,
бујамо као планински поток осокољен растопљеним снегом.
Миришемо на лето и сено,
на скривене шумске јагоде и ћудљиве купине.
Сунчамо се са змијама…
Оне једине знају нашу тајну.
Само оне залазе у наш мрак и спавају међу нашим костима.
Чувамо невидљива стада,
наше благо које међ’ роговима носи огњиште, комад земље с кућног прага и белину нетакнуте девојачке спреме…
И онда, неприметно, попут лопова, привуче нам се јесен.
Пламена, велебитска јесен.
Прелепа, заводљива, претећа…
И док лутамо по врховима окупаним сунцем и радујемо се новој снази планинских извора, знамо да нас, омађијане, води ка још једном крају.
Осећамо већ у ваздуху хладне ударе буре, тугу кише и немир дрвећа.
И знамо да ће нас поново прекрити снегови, да ћемо ослушкивати дах изгладњелих звери и у мраку наше јаме чекати нову зору, ново пролеће…
И сањаћемо ваше кораке, жељно ишчекивати ваше руке, молитву што осветљава наш мрак.
Сањаћемо ваше очи и радовати се свом одразу у њима!
Јер…. ми нисмо мртви…. ми живимо заувек… у вама!!
Од истог аутора:
КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ