Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак  “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским  жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага,  Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине  страдалих  у својим пјесмама Ђурђица поручује  – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година.

Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због  промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања.

Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што би правилно требало назвати културом памћења. Култура сјећања коју ми упражњавамо у посљедњих тридесетак година јесте везана за параде, манифестације, спектакле, а таквим догађајима ми скрнавимо спомен на жртве, стављамо себе у први план, а не оне чијих невино одузетих живота се сјећамо.

По тону ове поезије , из пјесама које сам ја прочитао, ово јесте заправо та аутентична култура памћења, а када памтимо ми наше умрле, а неумрле заправо, призивамо и они живо постоје у нашем сјећању што одговара и наслову ове пјесничке збирке -рекао је Певуља.

“Крик над Крушковачама” прва је пјесма коју је Ђурђица написала са само 13 година, у спомен на   907 невино страдалих мјештана Дивосела,Читлука и Орница које су у збјегу, у ноћи између 4 и 5 августа 1941. напале усташе, не штедећи ни дјецу, жене, старце. Када је са овом пјесмом освојила прво мјесто на литерарном конкурсу 1987, добивши награду, збирку Лоркине поезије у Спомен дому у Дивоселу, надомак Госпића, ни слутила  није да ће са породицом и осталим Србима избјећи са кућног прага и да јој се неће испунити дјечија жеља да се злочин из Другог свјетског рата никада не понови.

Џелати и жртве били су исти у Дивоселу и у јесен1991, а живот у њему поптуно је угашен у септембру 1993 . Тада је на најмонструозније начине  убијено 88 људи, а село потпуно уништено.

Ђурђица је први пут посјетила Крушковаче са 48 година. На промоцији је приказан видео запис њене посјете овом мјесту са члановима Удружења “Јадовно 1941’’,14. маја 2022. када су пронашли  остатке споменика невино страдалим Србима, који је подигнут 1956. године на Крушковачама. Међу 907 жртава које су убијене само зато што су били Срби била је скоро цијела породица Драгаш – Ђурђичин стриц и тетка који су имали само 4 и 5 година, баба и дјед Ђурђичиног оца, стриц и стрина и њихова дјеца.

Свјетлост дана ,Ђурђичина збирка пјесама, која овјековјечује невино страдале  Србе из Лике , угледала је захваљујући Удружењу “Јадовно 1941.’’ из Београда и Бањалуке које окупља потомке жртава комплекса усташких логора Госпић -Јадовно – Паг. На промоцији су говорили Момчило Мирић и Душан Басташић .

Са Ђурђицом су се, кажу, упознали  2021.  и врло брзо доживјели њен таленат за зборење ,писање и почели да објављују њене пјесме на  сајту “Јадовно 1941”.

„Увек је лијепо кад сте у могућности да објавите прву књигу, а кад знате како је до пјесама дошло онда је задовољство још веће јер то је управо и циљ нашег удружења – подизање свијести у нашем народу о злу које га је погодило на цијелој територији НДХ током Другог свјетског рата, подизање свијести о Покољу.

Ђурђичина пјесма је  снажна, јасна и директна.

Поезија јесте метафизика и у свакој њеној пјесми јасно можете видјети наше и њене мученике како  говоре и дозивају, стварајући заједно са њом сваки стих. Нека Свети Вукашин, новомученик  јасеновачки и клепачки, слава нашег удружења “Јадовно ‘41’’, молитвама Пресветој Богородици помогне да се ова књига умножи и да је сваки Србин  прочита“ – поручио је Момчило Мирић.

Ђурђичине стихове, на промоцији је говорила Љиљана Чекић, глумица Народног позоришта Р. Српске.

Душан Басташић је рекао да Ђурђа и он имају сличан историјски запис  који носе у души.

„У њему је исписана наша побједничка, али и наша страдалничка историја. Тај историјски запис је запис у нашем генетском коду. Научници за епигенетику кажу да сви стресни, преломни догађаји у нашем животу једноставно буду уткани у наш генетски систем и преносе се са генерације на генерацију.

Многи од нас, поготово овдје,  носе у себи  тај историјски запис. Он нам је дубоко у души, а посебно код оних који се баве овом темом, који настоје бројним  активностима да се изборе и побиједе политику  заборава којој  свједочимо. Пошто се са овим интензивно бавим протеклих 15 година онда ћу рећи да је и ово што радимо наша идентитетска категорија“  – нагласио је Басташић.

Говорећи о Ђурђичиним стиховима који су изговорени изнад многих крашких јама, Басташић је  препоручио свима да набаве  књигу не само, како је рекао, да би прочитали дивне стихове, већ и због тога што ће сав приход од продаје бити усмјерен за штампање сљедећег тиража и за пројекте у Дивоселу које је Ђурђица покренула. „Захваљујући томе, уређено је зарасло  сеоско гробље, а у плану је и уређење мјеста некадашње цркве у Дивоселу која је потпуно срушена.

То мјесто смо у току експедиције 2022. успјели да нађемо и жеља нам је да се тамо постави Часни крст као над десет јама на Велебиту, у Личком пољу и острву Пагу. Ђурђа пише све више и више и сигуран сам да тај извор неће тако лако пресахнути, да ћемо се ускоро видјети на промоцији њене  друге књиге пјесама“ – истакао је Бастасић.

О значају међусобне помоћи оних чија је мисија чување сјећања на жртве Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, говорио је Драган Радовић, директор и оснивач Фондације “Заборављени коријени’’ који је дошао са Сокоца да пружи Ђурђици подршку.

„Ниједан филм, играни, документарни, или било која књига, било које дјело, колико год квалитетно направљено не може да буде довољно. Врло често се на ауторе ставља терет да у том дјелу испричају све, а то је немогуће, поготово када се након 80 година по први пут отвори нека тема на тај начин. Управо сам тим ријечима у завршном дијелу документарног филма Гаравице и рекао да молитвама и сјећањем, поезијом, културом и писаном рјечју  подигнемо храм својим новомученицима који ће се уздићи до небеса и нико никада неће моћи да га сруши . 

Сви можемо да допринесемо у проналажењу стратишта. На преко 50 пројекција документарног филма сваки пут сам у обраћању “провоцирао“ публику истичући да сам многа стратишта  пронашао сам . Очекивао сам да бар једном  неко устане и каже да то није истина, али не само да нису знали гдје су стратишта, него никада за њих нису ни чули и зато ми је било драго што је Ђурђица на свој начин описала страдања српских жртава. Зато сам дошао овдје и свима препоручујем да подрже овакве пројекте и позивам да свако од вас купи књигу и да на тај начин подржимо Ђурђицу“ – рекао је у свом обраћању  Радовић.

Наташа Дракулић, сценаристкиња филма “Дара из Јасеновца’, ауторка многих драмских и документарних серија, иначе Ђурђичина земљакиња Личанка, рекла је да је плакала када је прочитала њену књигу.

„Ја то не бих могла да напишем боље. Свако од нас има неког свог кога нема. Ко зна какви би наши животи били, колико би Ђурђицу тетка вољела, колико би учила о свом животу по њој јер знамо колико тетке воле. Можда би била другачија  да је стриц остао жив… 

Ти Ђурђице мораш да наставиш да пишеш  јер нестаћемо, али твоја поезија ће остати. Ова књига мора да се дели,  да допре до што више људи, а посебно због будућих генерација“-  поручила је Наташа. 

Своје обраћање Ђурђица је почела пјесмом “Шест гробаља” које нема у овој збирци, а која је посвећена Дивоселу, селу које је опустошено два пута, 1941 и  1993.

У Другом свјетском рату Дивосело је  изгубило 1300 становника, али упркос свему поново је оживјело. Међутим, након минулог одбрамбено – отаџбинског до данас, једини свједок  некадашњег живота Срба у овом селу су гробља.

Нема живих, али чувају га мртви, каже Ђурђица у стиховима које је писала плачући, али како је рекла, осјећајући истовремено спокој.

„Размишљала сам шта дугујемо немим, али постојаним чуварима наших села. Дугујемо им оно једино што можемо у овом тренутку да им дамо, а то је незаборав.  Дугујемо им да, док смо живи, говоримо о њима, да их се сећамо, да молимо Бога да подари мир њиховим напаћеним душама, али исто тако дугујемо и да својој деци, својим унуцима, свима који ће доћи после нас оставимо тај аманет.

Дугујемо им да пишемо, певамо, снимамо филмове, проналазимо и осветљавамо сва ова места на којима су страдали.  Једну важну ствар не смемо да заборавимо, а то је да, пре него што погледамо у друге, пре него што од  других било шта затражимо, треба да се запитамо – а шта сам то ја учинио.  И мислим да је то јако важно,  да свако да  максимум од себе, јер ако тако будемо размишљали, нећемо понављати оне грешке из прошлости, неће нам преци бити безимене и заборављене жртве. 

Једино је то начин да се избегне заборав и да урадимо оно што нисмо радили до сада, а ви сви овде добро знате, посебно из ових крајева, колико је опасан заборав, колико је опасно то што смо заборављали многе ствари“- истакла је Ђурђица.

Она је додала да је сигурна да се многе лоше ствари које су се дешавале 90-их не би десиле  да  нисмо тако лако заборављали и праштали. „Исто као што су урадили, нажалост,  Дивосељани, који су упркос томе што су опростили и заборавили, поново доживели оно исто што су доживели и 1941. И чини ми се овај пут  још теже, зато што сад  заиста тамо више нема никога, нема живота, једино има  гробаља.

Ми морамо чувати успомену на своје претке јер они немају никога осим нас, осим нас који смо њихова крв. Надам се да је моја збирка допринос том великом светом циљу. Надам се да ће моја борба да једно од гробаља у Дивоселу остане чисто допринети и да имамо место на које можемо да одемо да упалимо свећу“ -рекла је Ђурђица.

Колико год тешке и потресне, њене пјесме које, каже, не пише већ их записује док јој жртве говоре, оне нису трагичне, нису песимистичне јер се у свакој налази оно најважније – љубав, вјера и нада.

“У њима ћете наћи оно због чега, како ја кажем, не могу да нас униште, колико год покушавали. Јер, као што кажем у једној од пјесама – шта је њихова тама наспрам светлости наше“ – рекла је Ђурђица.

Предсједник Удружења „Јадовно 1941.’’ из Бање Луке Душан Басташић, захвалио се проф. др Душку Певуљи што је прихватио приједлог да се у Кући Милановића одржи промоција, као и Ђурђици, те  Момчилу Мирићу великом добротвору, без којег ни овај и неки други пројекти не би били остварени, Гордани Достанић предсједници Управног одбора Удружења „Огњена Марија Ливањска“ с којом имају дугогодишњу плодотворну сарадњу, Наташи Дракулић, оцу Драгану Михајловићу који је за ову пригоду дошао из Смиљана и на подручју чије парохије се налази свих седам логора, комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг, укључујући и сјеверни дио острва Пага, на којем се налази и Метајна и рт Слана гдје су била три логора НДХ, проф. др Ненаду Танасковићу пријатељу удружења и великом добротвору,  Драгану Радовићу и свима који су својим присуством и ангажовањем подржали овај пројекат .