Đurđica Dragaš: Jama

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!!

Gole grane  miluju teški oblaci.
Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.
Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.
Samuje Velebit!

Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.
Otkrila je jesen.

Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.
Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…
Gledam u njeno crno, bezdano oko.

Nema sam,
nema ni glasa, ni suze.
Samo zube stežem…. prokleta da si…

Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.
Oči ne vide, al’ srce  čuje.
Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.
Čuje vrisak,  jauke, nevini dečji plač i nečiju molitvu.

Oči ne vide, al’ ruke osete,
krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi.
Prokleta da si… jamo!!!

Plačem i tražim oproštaj, i za nju i za sebe.
A ona ćuti, mračna i okrvavljena…

Prolete ptica, razbi tišinu svojim krilima.
Pogledah za njom i negde tamo, iznad golih grana,  videh trag sunca.
Obrisah suzu, pomilovah zemlju i poljubih crno oko velebitskog bezdana.

---

Stihove govori autor pjesme Đurđica Dragaš

---

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELJI: ĐURĐICA DRAGAŠ

---

Đurđica Dragaš: Jesen na Velebitu