Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Đurđica Dragaš: Amsterdam u Beogradu

Zašto nas više bole tuđe nego vlastite rane ili kakva je razlika između “Majinog” i “Darinog” naroda.
Snimak ekrana sa internet stranice Atelje 212. – Predstava Amsterdam

Sinoć je u beogradskom pozorištu “Atelje 212” održana premijera predstave Amsterdam. Danima je najavljivana i isticano je da je reč o “prvom izvođenju tog komada na srpsko-hrvatskom govornom području” kao i prvom “izvođenju teksta renomirane izraelske autorke Maje Arad Jasur na ovim prostorima”.

Reklo bi se da Beograd, kao i obično, prednjači!!!

Uz ogradu da predstavu nisam još odgledala pa zato ne mogu ni da ulazim u njene detalje, razmišljam ipak, od trenutka kad sam pročitala o čemu se u njoj radi, o tome kako bi bila primljena u beogradskoj i “regionalnoj” javnosti da je samo jedan detalj drugačiji, odnosno da je  glavna  junakinja Srpkinja, a ne Jevrejka.
Za one koji nisu imali priliku da pročitaju o čemu se radi, evo kratkog objašnjenja, preuzetog iz beogradskih medija.

“U centru zbivanja je glavna junakinja, izraelska violinistkinja koja stanuje u Amsterdamu i u poodmakloj je trudnoći. Jednog dana misteriozni račun za gas datiran još od 1944. godine stiže na njenu adresu na naplatu. Ovaj događaj pokreće niz uznemirujućih osećanja i pitanja kolektivnog identiteta, osećanja izopštenosti, otuđenosti, neprilagođenosti. Autorka komada sučeljava traumatično nasleđe iz prošlosti sa situacijama iz sadašnjosti kreirajući specifičan novi kontekst u kome se odvija radnja.

Pokrećući pitanja odgovornosti, sećanja, identitetske nestabilnosti, sentimenta i traume, autorka vešto kreira specifičan dramski predložak za igru koji u formalnom smislu korespondira sa savremenim praksama dramskog pisma.”

Dakle, shvatili ste kakve bi to  muke mogle da muče ovu mladu Jevrejku.

80 godina i nekoliko generacija koje su se u međuvremenu rađale, stasavale i umirale, nisu izbrisali i izlečili traume koje je Jevrejski narod doživeo u Drugom svetskom ratu. Jedna mlada žena, u potpuno drugačijem svetu i okruženju, preživljava ih iznova. Možda bi to moglo da iznenadi nekoga ko u porodičnoj i kolektivnoj  istoriji ne beleži takvo stradanje, ali nas, Srbe ne bi smelo.

I zaista, moglo bi se zaključiti da to potvrđuje i činjenica da se komad “na srpsko-hrvatskom govornom području” prvi put izvodi baš u Beogradu. Osetljiva je beogradska i srpska  publika na  te teme, otvorena i spremna da ožali, razume i podrži svaku žrtvu, osudi svako stradanje i pruži utehu.

Spremna je da to pruži svakome osim  sopstvenom narodu!!!

Zamislite samo komad u kojem bi radnja bila potpuno ista, ali bi, umesto Jevrejke, u glavnoj ulozi bila Srpkinja, a mesto na kojem bi se “suočavala sa duhovima prošlosti” ne bi bio  Amsterdam već Zagreb.

Aha, šta mislite o tome?!

Pitala sam to juče,  jasno i glasno, moje kolege na poslu. Gledali su me u čudu, ne verujući šta mi je palo na pamet. Niko nije izustio ni reč. Pitala sam ipak ponovo kako bi na beogradsku publiku delovao malo drugačiji, ali suštinski isti zaplet. Zaplet u kojem bi, umesto ovog “zaostalog” amsterdamskog računa za gas, na adresu jednog nesrećne porodice iz Like stigao poziv za vojsku. Poziv u kojem piše ime njihovog sina koga su,  kao dete od četiri godine, zaklale ustaše. Plava koverta koju s čućenjem gleda njihov mali sin, dečak koji nosi ime ubijenog brata. Da li bi to bilo zanimljivo, potresno, otrežnjujuće?!

Nisam dobila odgovor, al’ nije mi bio ni potreban. Znam ga i bez reči, bez objašnjenja. Nije to tema koja bi se dobro “provela” u beogradskoj čaršiji. Previše je naša, previše je mala, previše je optužujuća!!!

Priča o Srpkinji koja u Zagrebu  “preispituje prošlost, razmišlja o gubicima i traumama, o  odgovornosti i nasleđu” mogla bi da se uvrsti u jedan drugi žanr…naučnu fantastiku, a verovatno bi i tad bila osuđena na propast i izložena salvama kritika. Ona druga mogućnost, priča o porodici koja je samo jedna od hiljada stradalih u NDH, bila bi previše “seljačka”, prizemna, huškačka.

Pitali bi se kritičari zašto sad “potezati” te teme kad ima mnogo “strašnijih i zanimljivijih” u bližoj prošlosti. Pitali bi se zašto kvariti odnose sa komšijama, zašto uopšte pominjati nešto čega se više niko i ne seća.

Odgovorila bih im – e baš zato – al’ ne verujem da ću ikada i imati priliku za to.

I tako… dok se u Ateljeu 212 igra predstava Amsterdam i publika promišlja o mračnim temama iz tuđe  prošlosti,  samo par ulica dalje, ispred zgrade Vlade Srbije, šačica ljudi uzalud traži da sami sebi priznamo da je nad nama počinjen genocid.

Verovatno publici Amsterdama ni na kraj pameti neće pasti, kad ravnodušni prođu kraj njih, da samo  traže da Skupština Srbije usvoji Rezoluciju o ustaškom genocidu počinjenom nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH!

I dodala bih na kraju još jedan važan detalj.

Za komad Amsterdam, autorka je dobila prestižnu nagradu za dramski tekst Theatertreffen’s Stückemarkt prize u Berlinu 2018. godine.

Mislite o tome!!!


Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: