Dević: Avgust: mesec srpskog raspeća. I vaskrsa?

Srpska istorija 20. veka toliko je stradalna da gotovo da nema meseca a da nije zabeležen primer gotovo biblijskog stradanja i satiranja našeg naroda.

Mnogo toga je i izbledelo u kolektivnom pamćenju, ali sećanje na avgust 1914. u Mačvi ostalo je duboko urezano u srpskoj duši – delom zato što je te zločine potresno opisao Arčibald Rajs, a delom i zato što su ih počinili “Švabe što govore naški“, kako je govorio Milutin, književni junak Danka Popovića. A i zbog razmera: mesta poput mačvanskog Prnjavora u tom ratu izgubila su i trećinu svog stanovništva.

Sećanje na genocidne zločine Bugara u Surdulici (1915) i Toplici (1917) takođe nadilaze lokalna sećanja.

Kada je reč o Drugom svetskom ratu, u centralnoj Srbiji su posebno izražena sećanja na zločine Nemaca u Kraljevu i Kragujevcu iz 1941. koja se dostojanstveno obeležavaju u oktobru, dok je nešto manje u javnosti prisutna priča o zulumima u Mačvi (drugi put za malo više od četvrt veka), koje je okupator počinio i pre nego u ovim gradovima, i gde je krvava žetva bila još intenzivnija.

U Beogradu se sa pijetetom za nevinima obeležavaju i datumi masovnih streljanja u Jajincima, te uspostavljanja logora na Banjici i Sajmištu.

Nišlije se sećaju junačke i stradalne borbe svojih predaka, prilikom proboja logoraša iza žica Crvenog krsta koje se odigralo u februaru 1942. godine.

U javnom sećanju odjekuju i pojedine godišnjice vezane za stradanje civila u NATO bombardovanju 1999, još uvek postoji jedinstvo u osudi i poštovanju prema žrtvama pogroma 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji.

U Republici Srpskoj i Hrvatskoj ne obeležava se toliko datuma vezanih za pogrome Srba u Velikom ratu, ali se zato komemoracije i molitveni skupovi vezani za genocid u NDH 1941-1945. i masovne zločine u poslednjem, Odbrambeno-otadžbinskom ratu 1991-1995, mogu održavati svakog meseca.

Januar (1942) je bio mesec masovnog umorstva Srba u slavonskom Voćinu, a nedoklani iz ovog sela dotučeni su u decembru 1991. godine.

Za januar 1942. vezan je i pokolj Srba u crkvi u Drakseniću na Kozari (“Krvava liturgija“), kao i genocidni zločini mađarskog okupatora nad Srbima u Bačkoj (tzv. Racija).

U januaru 1943. započela je nemačko-ustaška operacija “Vajs“, koju su pratili i masovni zločini nad Srbima u Krajini.

A u januaru 1993. Srbi su masovno postradali, kako od Hrvata u Ravnim Kotarima, tako i od Muslimana u Kravici.

U februaru 1942. odigrao se pokolj Srba u Drakuliću, Motikama i Šargovcu (ustaše su tada u ovim selima pokraj Banja Luke poklale više dece no što ih je streljao nemački okupator u Šumaricama), a u martu iste godine na drugom kraju današnje Srpske, u Starom Brodu, gde je Crna legija sustigla deo srpskog zbega kraj Drine i bezmalo sve zarobljenike bacila pod nož.

April je, 1941, vezan za niz zločina nad Srbima u NDH i širom mađarske okupacione zone u Bačkoj; prvi masovni zločini bili su vezani za lokacije Gudovca i Siriga. U srpskoj duši, ipak, prva asocijacija na stradanje 1945. jeste proboj logoraša iz Jasenovca i pokolj svih onih koji nisu uspeli da preskoče žice.

Za maj su karakteristični ustaški zločini u Veljunu i Glini (1941), a onda i u Bradini, sarajevskoj Dobrovoljačkoj i u Tuzli (1992). Tada je započelo i formiranje kompleksa logora Jadovno.

Još uvek tragično odjekuje i “Zadarska kristalna noć“ iz maja 1991. i zloglasna operacija “Bljesak“ uz pogrom slavonskih Srba iz maja 1995. godine.

U junu (1941) odigrali su se zločini u Hercegovini: Korićka jama, vidovdanski pokolj Srba oko Stoca i drugi. Pola veka kasnije, u junu 1992, okončana je i hrvatska operacija “Čagalj“ u kojoj je završeno etničko čišćenje srpskog naroda u dolini Neretve. I 1993. je počinjen masakr nad zlosrećnicima – civilima i ratnim zarobljenicima na Miljevačkom platou u severnoj Dalmaciji.

A jul – e on je bio vreme masovnih pokolja livanjskih Srba 1941. (za Ognjenu Mariju), kao i naših sunarodnika u Glini i u Rašića Gaju kod Vlasenice, kao i 1942. u Sadilovcu, pa na čitavoj Kozari. Tada je uspostavljen i ustaški logor za decu u Jastrebarskom.

I u julu, samo 1992, ponajviše su od Orićevih legija smrti, postradali Srbi Srebrenice i Bratunca. Dodajmo ovim mučenicima iz ’90-ih i sećanje na Srbe iz Starog Gracka kod Lipljana, one žeteoce koje su pobili Šiptari na Kosovu u julu 1999. godine.

Septembar je vreme kada su 1993-1995. nastali ožiljci po imenu Vozuća, Medački Džep i Mrkonjić Grad; novembar mesec masovnog stradanja Srba u istočnoj i zapadnoj Slavoniji, a decembar, pored ostalog, mesec kada se desio i pokolj (danas retko pominjani) u Trnjaku i Donjoj Dubici kraj Odžaka – pred sam kraj Drugog svetskog rata ustaše su ovde gotovo u celosti satrle lokalno srpsko stanovništvo.

Na svaki od pobrojanih pogroma mogu se staviti tri tačke, a i navedeni su samo oni najzvučniji, o kojima u javnosti i lokalnoj zajednici koliko-toliko postoji svest, ili u kojima na višem nivou postoji memorijalizacija, institucionalizovano sećanje.

Ali, uzimajući u obzir sve rane srpskog, roda, moglo bi se reći da je avgust mesec najvećih srpskih stradanja u 20. veku. Tako ga nekako i možemo zvati, uprkos navici da se baš tada ponajpre opustimo, zapevamo i nazdravljamo: mesecom genocida nad srpskim narodom.

Jer, za sam početak ovog meseca 1941. vezani su ilindanski pokolji Srba oko Prijedora i Sanskog Mosta, čiji su bilans bile hiljade pobijenih civila, bez obzira na uzrast, pol, politička ubeđenja. Za ustaške zločince dovoljno je bilo to što su pravoslavni Srbi.

Isto se ponovilo i na drugom kraju okupiranog srpstva, u Prebilovcima kod Čapljine, koji sa 80% u ratu ubijenih žitelja do danas slovi za najstradalnije srpsko selo, ali i jedno od najstradalnijih naselja u čitavoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.

Avgust je i vreme uspostavljanja najstrašnijeg ustaškog kompleksa logora, “balkanskog Aušvica“ Jasenovca. Zatim, u avgustu 1942. učinjeni su i zločini nad srpskim civilima širom Srema, do danas malo poznati u široj javnosti, iako je pouzdano utvrđeno da je ustaški pokretni preki sud za kratko vreme pogubio više od 6.000 Srba.

ada govorimo o zločinima 1990-ih, naravno, najpre imamo na umu zločinačku hrvatsku operaciju “Oluja“ iz avgusta 1995, u kojoj je ubijeno oko 2.000 Srba, a oko 250.000 trajno proterano sa svojih ognjišta.

“Treća velika seoba Srba“, uporediva po razmerama samo sa onima s kraja 17. i početka 18. veka, ujedno je bila i glogov kolac srpstvu u Hrvatskoj, ozvaničavanje najcrnjih ustaških planova iz 1941. kada je, kroz sistem ubistava, izgona i pokatoličavanja, bilo zacrtano kako izvršiti obračun sa najzapadnijim pravoslavcima.

Mnogo manjih razmera, ali sa istim rukopisom, jeste i avgustovski zločin na Bistrici – ubistvo srpske dece u Metohiji iz 1999. godine.

Nijedna od avgustovskih rana na srpskom tkivu nije zarasla, toliko su duboke. Prvo, zbog masovnosti stradanja, koje je ostalo trajno upisano u srpski genetski kod. Drugo, zbog monstruoznosti pokolja, koji su vršeni sa strašću neviđenom još od vremena verskih ratova u Evropi u poznom srednjem veku. Treće, zbog toga što počinioci, bilo da se radilo o Hrvatskoj, Federaciji BiH, ili Kosovu i Metohiji, gotovo nikada nisu pronađeni, niti adekvatno kažnjeni.

I naposletku, zbog toga što su Srbi na kraju čitavog procesa optuženi da su genocidan narod, premda su velikim udarima 1941-1945. i 1991-1995. zapravo sami svedeni na statističku grešku u čitavim pokrajinama u kojima su živeli od pamtiveka: u Slavoniji, na Baniji i Kordunu, u Lici i severnoj Dalmaciji, u većem delu bosanske Krajine, u nekoliko gradova i kompaktnih naselja srednje Bosne, u Sarajevskom polju, u dolini Neretve, konačno i u Metohiji i u Makedoniji.

Može li jedan narod na ponese na svojim plećima tako tegobnu istoriju i toliko breme prošlosti? Istoričar Radovan Samardžić pisao je usred vrtloga koji je nastajao 1990-ih da su Srbi počeli da svoju istoriju guraju u zaborav upravo zbog toga što im je ona postala tegobna, teška za podneti. Nije se radilo samo o predanju i nacionalnoj istoriji: lične istorije i priče roditelja i baka i dedova govorile su toliko često o spaljenim kućama, otetim i obeščašćenim sestrama, nasilnim izgonima, gladovanjima, zbegovima, smrznutoj deci. Poneti takve priče iz tri ili četiri kolena unazad, nije bilo lako.

Utuk im je udaren kroz mušku pesmu prkosa uz gusle, uz kolo i uz želju za opstankom, borbom i životom i u najstradalnijim srpskim krajinama. “I na strašnom mestu – postojati.“

Čitava jedna vojska Srba iz Livna, Glamoča i sa Kupresa, iz Čapljine i Stoca, iz Dubice i Gradiške, a u nešto manjoj meri i iz drugih gradova i sela, nakon što je od ustaša izgubila čeljad i svu imovinu, posle 1945. se ponovo ženila i obnavljala svoja ognjišta. Sa radošću su nakon 20 godina u svojim selima ispraćali prve regrute u vojsku. Živeli su surovo, okrenuti deci koju su dobijali u poznim godinama – i pevali!

Možda seoske slave i sijela sa “najdužim kolom u istoriji“, od Čajniča i Bratunca, pa do obnovljenih zgarišta pored Grahova i Petrovca, nisu vrhunac kulturnog i umetničkog dometa srpskog naroda, ali su dokaz da se živi i veseli. I prkosi zlu i smrti samoj.

Možda bi, uz parastos žrtvama i liturgijsku zajednicu živih i mrtvih, vezanih za avgust 1995, trebalo i ovakve primere dodatno istaći?

Da izgnani dečaci-Krajišnici nisu večito ostali na svojim traktorima ili tek “izbeglice“, već da su u međuvremenu odrasli i postali uspešni preduzetnici, naučnici, sveštenici, ili sportisti koji Srbiji donose zlato i srebro na nedavno okončanim Olimpijskim igrama.

Može li ideja na maču izgubljene Krajine 1995. da se sagledava i kroz njih i njihovu ličnu katarzu posle tri decenije? Možemo li u svoj kalendar sećanja i nacionalnih svetkovina uvesti i formiranje Republike Srpske Krajine (na Nikoljdan 1991), a ne samo njen kraj?

Možemo li zemlji srpskih svetih – doslovno svetih jer su kanonizovani – poput Prebilovaca ili Bratunca, garantovati mesto pri vrhu prioriteta svih srpskih vlada? I, pored sveće i suze, obezbediti na primer i mesto na mapi verskog turizma i školskih ekskurzija? Opredeliti veća sredstva za mlade i obezbediti da tamošnji poljoprivredni prinos svih domaćinstava bude otkupljen po maksimalnoj ceni?

Umemo li, nakon što su prohujale decenije od ratova, smognemo snage da kreiramo politiku sećanja, ali tako da podvig predaka inspiriše nove generacije mladih, koje treba da žive sa srpstvom i za srpstvo?

“Ne narod za klanje, nego narod za pregnuće. Ko god vidi Krupu i Krku, zna da je kod kuće“, oceniće nedavno srpski etos, hirurški precizno, teolog Dario Drinić iz Lijevča.

Izvor: IN4S/sveosrpskoj