Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Ћирилично чудо у Кочерину

Датум објаве: недеља, 13 јануара, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Како и зашто jе извесни Микулић, у jедном селу недалеко од Широког Бриjега, у Херцеговини, познатоj по усташтву  и љутом хрватству, подигао споменик ћириличном писму „заборављаjући“ неке врло важне податке из времена коjе, тврди он, Хрватима служи на част

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Двадесетак километара од Мостара, уз реку Лиштицу, смештена jе варош Широки Бриjег. Териториjално, то jе Босна и Херцеговина, све остало jе у духу и обележjима хрватства. Сам градић нема више од десет хиљада, а истоимена општина више од тридесет хиљада становника. На двадесетак минута лагане вожње колима од Широког Бриjега, на магистралном путу за Лиштицу, налази се село Кочерин. До пре неки дан име овог насеља jедва да су знали и становници Широког, а онда jе експлодирало као динамит; сплитска „Слободна Далмациjа“ обjављуjе репортажни запис из Кочерина, из коjег читаоци сазнаjу, и виде на фотографиjама, да се усред села налази 12 великих ћириличних слова, висине 1,5 метара, исклесаних у камену.

ПО ТЕФТЕРУ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ САНЏАКА

Ова информациjа сама по себи, без наставка коjи jе више од интересантног, изазвала би реакциjу типа: „Ма то неки задрти Србин жели да укаже на своjе порекло“. Да, могућа jе и оваква реакциjа, уз услов да у Кочерину живе Срби коjи, ето, тераjу инат другима. Али, у Кочерину одавно не живи ни jедан jедини Србин, све Хрвати, љути националисти, потомци усташа, jер таj краj jе познат из Другог светског рата као легло усташтва. На попису 1991. године само 0,5 одсто грађана Општине Широки Бриjег изjаснило се као Срби. Па откуда онда тамо ћирилица?
Случаj обjашњава Грго Микулић, човек коjи jе све ово осмислио и извео; локални ваjар, песник, клесар, етнолог, сакупљач старина… и директор Туристичког уреда Широки Бриjег. Та слова су његово дело, а мотив jе каже Грго, подсећање на хрватску прошлост и време када су Хрвати користили „рвацку ћирилицу“. У намери да буде аргументован – jер ћирилица jе у Хрватскоj више од jедног века синоним за српство, дакле омражена и непожељна – Микулић подсећа на „Кочеринску плочу“, из 1404. године, исписану ћирилицом, коjа се чува у цркви, ту у селу Кочерин, као споменик нулте категориjе.
У питању jе надгробни споменик човека по имену Вигањ Милошевић. „Кочеринска плоча“ одавно се води као „повиjесни споменик о траjању народа хрватског“ и поред чињенице да се Вигањ презивао како се презивао, односно истине да Хрвати никада у своjоj историjи деци нису давали име Милош, а Вигњево презиме, разуме се, изведено jе из личног имена његовог оца или деде, Срба; а шта би друго са тим именом могли да буду.
Седамдесет година после сахране Вигња Милошевића, по тефтеру херцеговачког санџака, село Кочерин броjало jе седам домаћинстава. У тим књигама, сачуванима до данас, записана су следећа имена глава породица у Кочерину: Владислав, син Вукашина; Радован, син Милутина; Дураш, син Милохне; Радоња, син Остоjе; Браниша, син Боjислава; Радоња, син Јелића и Ивко, син Радоње.

РЕЦЕПТ ХРВАТСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Ово што се догађа у Кочерину нити jе издвоjен случаj, нити jе „инцидент“ локалног особењака. Знаjу они тамо врло добро своjе порекло, али на све начине беже од њега. Тамо где се побећи не може, као у случаjу „Кочеринске плоче“ и Вигња Милошевића, где им ћирилица и дух остављеног српства сваког дана висе над главом, примењуjе се опробани рецепт хрватске историографиjе и националне културе; промена предзнака, присваjање туђег. Главни мозак jе, разуме се, у главном граду Хрватске, а ово на локалу, као што jе Кочерин, само jе извођење радова.

Краjем 2012. године, новембра месеца, у Загребу jе одржан међународно научни скуп „Хрватска ћирилична баштина“ на коjем jе заузет став, подржан од стране „Хрватске академиjе знаности и умjетности“, да jе „Мирослављево jеванђеље“ проглашено за дело написано „хрватском ћирилицом и старословенским jезиком, хрватске редакциjе“.
Подсећам – а Срби се мораjу подсећати, jер нема народа на Кугли земаљскоj коjи тако брзо заборавља своjу прошлост као Срби – да jе „Мирослављево jеванђеље“ наjзначаjниjи ћирилични споменик српско-словенске писмености, настао у 12 веку, по наруџби захумског кнеза Мирослава, брата великог жупана рашког, Стефана Немање, а за потребе цркве Светог Петра и Павла, у Биjелом Пољу, иначе задужбине кнеза Мирослава, коjа ће касниjе прерасти у седиште епископа Хумске епархиjе, Српске православне цркве. Ништа од овога ниjе засметало Хрватима и њиховоj наjзначаjниjоj научноj институциjи (ХАЗУ) да „Мирослављево jеванђеље“ укњиже као своjе.
Само корак од овога jе одлука – а и то ће се десити – да Хрвати Немањиће прогласе „старом хрватском лозом“.
Ако у разговору са неким Хрватом коjи тврди да постоjи „хрватска ћирилица“ ( што у хрватскоj визури значи да све написано на ћирилици припада хрватскоj културноj баштини) покажете упорност у негирању такве будалаштине, ваш саговорник ће се брзо пребацити на други ниво и казаће вам да се ту, у ствари, ради о „босанчици“, аутентичном ћириличном писму Босне и Херцеговине, коjим су се служили Хрвати. У том случаjу мора се извући jош jедно подсећање; босанчицу jе, као синоним за ћирилицу, на самом почетку 20. века, неколико година пред смрт, лансирао Бењамин Калаj, аустриjски управник Босне, човек коjи jе измислио и Бошњаке, као нову нациjу. Све то Калаj jе урадио са циљем да се што више истопе српски трагови и затру српски корени по Босни и Херцеговини.
Калаj jесте лансирао босанчицу и увео jе под тим именом у jавну употребу, али се „босанчица“ као поjам ипак не може приписати Калаjу већ човеку коjи се звао Ћиро Трухелка. У питању jе Чех, рођен у Осиjеку, коjи врло млад, имао jе само 21 годину, са завршеним високим школама и докторатом, долази 1886. године у Сараjево, са задатком да испуни налог Беча и припреми отварање Земаљског музеjа Босне и Херцеговине. То jе и остварено, две године касниjе.

НА ТЕМЕЉИМА ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА

Вратимо се ми у Широки Бриjег. Прва католичка црква у том месту подигнута jе 1871. године и то на темељима православне цркве коjу су порушили Турци. Овакви случаjеви броjни су у Западноj Херцеговини и Далмациjи. Италиjански теолог и путописац Алберто Фортис обjавио jе 1774. године путопис из Далмациjе. Фортис са резигнациjом пише да су фрањевци у Заострогу, градећи своjу цркву, употребили гомилу грађевинског материjала, камена, са коjег су претходно врло пажљиво и детаљно огулили слова. Ћирилична. Камење су сакупљали по рушевинама уз Неретву, на местима где су некада били православни храмови.
Широки Бриjег, са околином, дао jе у Другом светском рату велики броj усташа међу коjима и наjстрашниjе злочинце, монструме кољаче. У самом Широком, већ у маjу 1941. године, само месец дана после проглашења Независне Државе Хрватске, убиjено jе око четири хиљаде Срба, а значаjну улогу у злочину имао jе Андриjа Артуковић. Колико су усташка идеjа и оданост новоствореноj хрватскоj држави биле jаке на простору Широког Бриjега говори и податак да се велики броj усташа из Широког и околних села придружио „шкрипарима“, оружаним групама поражене усташке воjске коjи су све до 1948. године пружали оружани отпор новим властима, скриваjући се по врлетима Херцеговине, уз свесрдну помоћ локалног становништва.
Из Широког Бриjега jе Гоjко Шушак, Туђманов министар одбране, човек коjи jе 1990. године из хрватске емиграциjе дошао у Загреб, уносећи у систем нове хрватске државе снажан дух неоусташтва. На том делу херцеговачког камењара рођен jе и Миљенко Хркач, усташки терориста коjи jе 13. jула 1968. године подметнуо и активирао бомбу у београдском биоскопу „20. октобар“. У страховитоj експлозиjи погинуо jе радник Саво Чучуровић, а студенткиња Магдалена Новаковић остала jе без обе ноге. Рањено jе више од 70 људи. Хркач jе ухваћен и осуђен на смрт стрељањем. Казна jе извршена у зору, 10. jануара 1978. године. Иначе, презиме Хркач, са вариjантама Ркаћ или Хркаћ, погрдни jе назив за Србе у Херцеговини и Далмациjи. Породица Миљенка Хркача некада jе славила Ђурђевдан.
Гореспоменутом Грги Микулићу, борцу за повратак у живот „рвацке ћирилице“ jош само фали да набави књигу Јевте Дедиjера „Херцеговина“, први пут штампану 1909. године. То капитално и данас незаобилазно дело, настало jе као последица децениjског рада на терену, а аутентичност тамо изнетих података никада нико ниjе ни покушао да оспори. Микулић би у Дедиjеровоj књизи нашао податке коjи се тичу директно њега и његове породице; пре свега да су Микулићи на простор данашњег Широког Бриjега дошли у време Херцега Стjепана, као Срби, и да им jе Никољдан била крсна слава.
А што се тиче Срба коjи jадикуjу над хрватским присваjањем ћирилице, не би било лоше да такви прошетаjу центром Београда, наjбоље Кнез Михаиловом улицом. Ћирилицу тамо неће пронаћи ни за лек.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане виjести:

ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ СЕ ТРЕБА САМО РУГАТИ

Хрвати отимаjу ћирилицу

ПОКУШАЈ БРИСАЊА ИДЕНТИТЕТА ПРЕКОДРИНСКИХ СРБА

Проглас „Ћирилице”

УВОДЕ И НАТПИСЕ НА ЋИРИЛИЦИ

Борба за српски правопис и речник српског jезика

Хрватска ћирилица из Широког Бриjега

Латино и Методиjе (9) – Урбане легенде о техничкоj инфериорности ћирилице




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top