БРАНКО ТЕПИЋ, ДЈЕЧАК СА СКРИГИНОВЕ ФОТОГРАФИЈЕ – ИЗБЈЕГЛИЦА ОД РОЂЕЊА

Дјечак са фотографије Жоржа Скригина, снимљене за вријеме фашистичке офанзиве на Козару, и данас је избјеглица – у Хрватској не може да врати своје, у Републици Српској нема гдје.

Извор: „Глас Српске“, Бања Лука, 9. јул 2002. године; Аутор: Радован Јовић

МРАКОВИЦА – Међу бројним учесницима и гостима на Мраковици, који су присуствовали обиљежавању 60. годишњице битке на Козари, пронашли смо и Бранка Тепића (60) из Градишке.

Ријеч је о лицу са познате фотографије Георгија – Жоржа Скригина, која на најупечатљивији начин свједочи о козарској епопеји.

Скригинова фотографија под називом „Збјег“, на којој се налази мајка Козарчанка са двоје малољетне дјеце, обишла је читав свијет и данас се налази у многим музејским витринама, историјским архивима, а објављена је у бројним књигама и публикацијама.

– Фотографију на којој су мајка Милица, сестра Драгица и ја први пут сам видио почетком педесетих година у школском уџбенику. Мајку су препознали рођаци и комшије, који су у вријеме ратних страдања такође тумарала по разним збјеговима са краја на крај Козаре – прича Тепић.

Поред непроцјењиве умјетничке вриједности, на овој фотографији саткана је сва симболика, људска трагедија и голгота кроз коју је прошао српски народ у козарачком крају током Другог свјетског рата.

– Рођен сам 1942. године у збјегу у вријеме офанзиве на Козари, када је страдао велики број српских бораца, цивила и дјеце. Само мјесец дана прије мог рођења Нијемци су заробили једну групу бораца, међу којима се налазио и мој отац Владо. Одвели су их у Козарску Дубицу, гдје су их јавно погубили вјешањем на улици. О том злочину, такође, постоје докази, а послије рата подигнут је споменик на којем су уклесана имена српских мученика – подсјећа Тепић.

По завршетку рата 1945. године мајка Козарчанка враћа се са својом дјецом у породичну кућу у село Комленац код Дубице. Неким чудом једино је њихова кућа на ширем простору остала читава, док су све остале биле попаљене и порушене.

– Због ратних патњи и исцрпљености у збјеговима мајка је умрла 1949. године. Послије њене смрти бригу о мени и сестри преузео је ујак, који нас је одвео код себе у селу Јошика. Тамо смо завршили основу школу. За разлику од сестре, ја сам наставио школовање у Дубици, гдје сам завршио средњу пољопривредну школу, а потом сам се уписао на Педагошку академију у Петрињи. Заједно са супругом, два сина и кћерком живјели смо као скромна породица, без неких великих прохтјева, али нисмо ни у чему оскудијевали – сјећа се Тепић срећнијих дана.

Судбина се поново поиграла са породицом Тепић. Почетком деведесетих година прошлог вијека у Сиску, као и другим дијеловима Хрватске, почела су политичка превирања, а потом и ратни сукоби. Стицајем околности, у јулу 1991. године породица Тепић је одлучила да годишњи одмор проведе у породичној кући у Паукову на Банији.

– Управо тих дана дошло је до блокаде пута према Сиску, тако да смо остали на територији која је припадала Републици Српској Крајини. Учествовали смо у свим ратним догађањима и тамо смо остали све до августа 1995. године.

У ноћи 4. августа кренули смо у избјеглиштво.

Прешли смо преко моста у Костајници, затим смо преко Новог Града и Приједора стигли у Градишку, гдје смо се смјестили код сина и кћерке сестре Драгице, која је умрла 1983. године. Касније смо од општине добили на коришћење једну напуштену кућу, а у фебруару ове године морали смо да се иселимо, пошто се вратио њен власник.

Власти нису имале никакво разумијевање према нама, без обзира на то што нисмо у могућности да вратимо нашу имовину у Хрватској, односно кућу и трособан стан у Сиску – упозорава Тепић.

За себе каже да је вјечито у избјеглиштву, али му много теже од тога пада чињеница да су тим стопама кренула и његова дјеца, па чак и унуци.

– Био бих најсрећнији када би се у овом вијеку дефинитивно ставила тачка на све српске сеобе од Чарнојевића до данашњих дана. Ја сам био избјеглица прије него што сам дошао на свијет, родио се у збјегу и наставио живот у избјеглишту.

Козара је опомена за сва времена, али Козара је и херој и симбол борбе и отпора нашег народа за своју слободу. Овај народ не жели ништа друго осим да буде свој на своме – поручио је на крају Бранко Тепић.

Р. ЈОВИЋ