„Zaveštanje” je dokument antologijske vrednosti, koji cementira istinu i tu istinu oplemenjuje i potvrđuje ubedljivim filmskim jezikom.
Film „Zaveštanje” Ivana Jovića obavezna je lektira – humanistička, dokumentaristička i anti-viktimokratska – jer naći meru, postupak i emotivni kapital za takav poduhvat, takvu tematiku i takvu realizaciju jeste reprezentativna stvar i za mnogo osveštenije, osnaženije i dokumentovanije kulture od naše.
U trenutku kada najjeziviji zločini Drugog svetskog rata bivaju relativizovani ‘izjednačavanjem svih totalitarizama’, sterilnim muzejskim postavkama i dnevnopolitičkom amnezijom tranzicionog preživljavanja, ovakvi vertikalni projekti imaju ulogu postamenta istine i, na neki anti-apsurdan način, nade u bolje sutra.
Čista motivacija, kao osnovni element kvalitetne dokumentaristike, neupitna je i primetna na svakom planu – od maratonskog istraživanja, snalažljivog pronalaženja i empatijskog intervjuisanja skoro stotinu sagovornika, preko konzistentnosti pročišćenog, minimalističkog i efektnog filmskog postupka, do onoga što je u ovakvim filmovima najteže – zaštite dostojanstva učesnika.
Pedeset petoro preživele dece logoraša iz Jasenovca, Jastrebarskog i Siska u fragmentima prepričava svoja sećanja, sklapajući postepeno kompletan narativ neizrecivog zla. Najveća zasluga autora, mimo intimizacije postignutog poverenja, proizilazi iz odabira esencijalnih, vividnih detalja iz dugih i bolnih intervjua, čime ne samo da dobija neupitnu autentičnost i verodostojnost, već uspeva i da na filmski način ostvari diskursnu subliminaciju nepodnošljivog.
Nikakva muzika, koje u filmu ni nema, kao ni ikakvi arhivski snimci, koji u filmu takođe nisu korišćeni, ne mogu zameniti grč u 70 godina potisnutim grimasama, dok naviru najeksplicitnija i najamblematičnija sećanja: skamenjena majka ispruženih ruku kojoj su oteli dete, devojčica koje se zbog obećanja ne odvaja od mrtvog brata u naručju, poslednji trzaji otpisane dece koju već bacaju među mrtve, prebijanje ‘dok se ne sastavi krv iz oba uha’, nabrajanje iskorenjenih porodica, sin koji oca ne pamti a ‘celi život priželjkuje da mu formira lik’, reka Sava koja nosi leševe ‘kao poplava kad nosi granje’…
A u svemu tome, to jest iznad svega toga – istrajnost i bol, bol bez mržnje, patetike i kalkulacija. Čista tuga, sabijena, nabijena, namučena, doživotna – a ovim putem konačno i ispoštovana, do samih granica datog medija.
„Zaveštanje” je zato dokument antologijske vrednosti, koji cementira istinu i tu istinu oplemenjuje i potvrđuje ubedljivim filmskim jezikom. Utoliko više preporučujem da se podrži i autorov naredni film, ma o čemu da je, jer satisfakcija ovim delom mora nužno iznedriti nešto podjednako čisto i uzvodno.
Izvor: Stanje stvari
Vezane vijesti:
Hrvati ustaški dječiji logor Jastrebarsko prikazuju kao „dječiji dom“