fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Борис Митић: Постамент истине – о филму „Завештање“ Ивана Јовића

„Завештање” је документ антологијске вредности, који цементира истину и ту истину оплемењује и потврђује убедљивим филмским језиком.

Извор: ФБ страница филма „Завештање“

Филм „Завештање” Ивана Јовића обавезна је лектира – хуманистичка, документаристичка и анти-виктимократска – јер наћи меру, поступак и емотивни капитал за такав подухват, такву тематику и такву реализацију јесте репрезентативна ствар и за много освештеније, оснаженије и документованије културе од наше.

У тренутку када најјезивији злочини Другог светског рата бивају релативизовани ‘изједначавањем свих тоталитаризама’, стерилним музејским поставкама и дневнополитичком амнезијом транзиционог преживљавања, овакви вертикални пројекти имају улогу постамента истине и, на неки анти-апсурдан начин, наде у боље сутра.

Чиста мотивација, као основни елемент квалитетне документаристике, неупитна је и приметна на сваком плану – од маратонског истраживања, сналажљивог проналажења и емпатијског интервјуисања скоро стотину саговорника, преко конзистентности прочишћеног, минималистичког и ефектног филмског поступка, до онога што је у оваквим филмовима најтеже – заштите достојанства учесника.

Педесет петоро преживеле деце логораша из Јасеновца, Јастребарског и Сиска у фрагментима препричава своја сећања, склапајући постепено комплетан наратив неизрецивог зла. Највећа заслуга аутора, мимо интимизације постигнутог поверења, произилази из одабира есенцијалних, вивидних детаља из дугих и болних интервјуа, чиме не само да добија неупитну аутентичност и веродостојност, већ успева и да на филмски начин оствари дискурсну сублиминацију неподношљивог.

Никаква музика, које у филму ни нема, као ни икакви архивски снимци, који у филму такође нису коришћени, не могу заменити грч у 70 година потиснутим гримасама, док навиру најексплицитнија и најамблематичнија сећања: скамењена мајка испружених руку којој су отели дете, девојчица које се због обећања не одваја од мртвог брата у наручју, последњи трзаји отписане деце коју већ бацају међу мртве, пребијање ‘док се не састави крв из оба уха’, набрајање искорењених породица, син који оца не памти а ‘цели живот прижељкује да му формира лик’, река Сава која носи лешеве ‘као поплава кад носи грање’…

А у свему томе, то јест изнад свега тога – истрајност и бол, бол без мржње, патетике и калкулација. Чиста туга, сабијена, набијена, намучена, доживотна – а овим путем коначно и испоштована, до самих граница датог медија.

„Завештање” је зато документ антологијске вредности, који цементира истину и ту истину оплемењује и потврђује убедљивим филмским језиком. Утолико више препоручујем да се подржи и ауторов наредни филм, ма о чему да је, јер сатисфакција овим делом мора нужно изнедрити нешто подједнако чисто и узводно.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Хрвати усташки дјечији логор Јастребарско приказују као „дјечији дом“

Сведочење о страдању Љубе Каран из села Стрмен

Мој пут кроз Јасеновац

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: