Отац му је погинуо на Црвеним стјенама. Није га Мујица ни упамтио и све што му мајка има је он, мали Мујица. А и њега је добила у позним годинама и чува га као очи у глави.
У љето те 1994. било неко дуже примирје. Сигурно два мјесеца није било неке жестоке пуцњаве. А народ се потпуно опустио и заборавио на рат. Нико није пазио гдје се креће и гдје борави.
Ми смо те периоде максимално користили и маса нас би се искупила у парку. Шутали би лопте, размјењивали би видео касете, мували цурице. Жене су сједиле испред зграда. Мала дјеца су трчкарала.
Дан ко и сваки други, у задња два мјесеца. Ја и Бато смо се завукли иза сложених дрва и зелене зграде на почетку парка. Пазили смо, да нас нико не види и да без бриге испушимо по једну. У то доба још увјек смо се крили и водили рачуна, да за цигаре не сазнају родитељи. Сјели смо на неки пањ и оном унпрофорском шибицом једва упалили цигаре. Све што смо видили из тог скровишта је мали Драган, којег смо звали Мујица. Он је био на трвњаку и сједио на лопти. Свјетско првенство је тек завршено и Мујица је тог љета заволио фудбал. Знали смо га сви и ако је имао можда четри године, јер био је немиран и упадљиво клемпав.
Одједном поче да пуца бровинг. Меци звижде, а паника ухвати жене и наста вриска.
Ми се подигли на ноге, свјесни да нас штити зграда и гледамо општу бјежанију. Сви су тражили први заклон. Погледао сам низ улицу да видим имали ли бураза, јер остао је педесетак метара ниже. Видим да нема никог и да су сви нашли заклон.
У том ме Бато куцну руком и показа ми главом према малом Мујици. Он на десетак метара од нас, пика ону лопту на којој је сједио прије минут. У том му мајка излети из улаза да га склони. Само што направи корак, читав рафал пресјече пут између ње и Мујице. Њу зграби нека жена и увуче је у улаз, да њу не састави. Боље је виде и погодили би је.
У том она поче да се дере. -Драганеееее сине, Драганеее, склони се! А Мујица као да се ништа не дешава и даље ону лопту пика, смије се и још десетак метара отрча на чистину, да га мајка не види.
Бровинг зашара око Мујице по оној трави. Указаше се мали облаци дима од распрскавајуће и запаљиве муниције. Али и од прашине, од суве љетње земље. Згледасмо се ја и Бато, онако зачуђено, али се и насмијасмо од неке муке. Одједном помислих, да је баш на истом мјесту прољетос испред мојих ногу исти тај бровинг разнио малог њемачког овчара, старог који мјесец. Био сам сав од његове крви.
Неста ми осмјеха од те помисли, а глас Мујицине мајке поново запара уши. -Драгане синеее, склооони сеее! Почешмо и ја и Батас махат Мујици и зват га да се склони. Како почешмо ми дозиват га, тако почеше и други људи који гледају исто чудо, кроз отворене прозоре.
Мујица крену према згради, а дуг рафал поново поче да рови земљу око њега. Види га онај што пуца и види да је дјете, само му то пуно не значи, Србин је Србин и у кољевци и у рову. А он ношалантно прође кроз кишу метака, као у америчким филмовима, ако не и ко сам Марадона кроз енглеску одбрану и мајка га ухвати на ћошку зграде.
Удара га и љуби га. Сузе јој лију низ лице, а она се саге узима Мујицу у руке, док наглас понавља. -Драгане сине што мајку оволико испрепада, рекла сам ти да се пазиш бровинга? Чврсто га стисну уз себе и пољуби. А и шта друго да ради, већ да га љуби? Спусти га како за зид замакну и понови му. -Драгане сине, што мајку оволико испрепада? Он ко теленце гледа у њу и као да тек схвата шта се дешавало. А она тек на глас заплака.
Како да не плаче?
Истраумирана је жена од рата и само јој је требало овако нешто. Отац му је погинуо на Црвеним стјенама. Није га Мујица ни упамтио и све што има та жена је мали Мујица. А и њега је добила у позним годинама и чува га као очи у глави.
Батас и ја се поново згладасмо и рекох му. -Не пуца. Стало је. Бјежимо, сад ће гранате! Бацисмо цигаре и здасмо га трком и погнуте главе кроз она сложена дрва, од камаре до камаре. Забисмо се и легосмо у пролаз, код оне муслиманске књижаре и узесмо даха да претрчимо цесту. Цеста је право стрелиште, а ми смо на њој праве покретне мете. Иза цесте је зграда и кад претрчимо на сигурном смо.
У том прва граната прозвижда и паде негдје у Сутице, а ми корацима од два метра прелетисмо до зграде. И све што нам се одвило пред очима, врати нас у прави рат, на који смо у задња два мјесеца потпуно били заборавили. Тако се заврши још једно примирје и рат се пуном снагом настави. Написано у марту 2023.
Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница
Од истог аутора:
Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике
Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије