Blagoslov stiže od pape

Da je blagoslovena svaka vaša radnja. Nad Srbima, ortodoksima, sve što sveti ratnici Beča učine nije, nit može zločinom biti – govorili su kapelani crno-žutim soldatima

OSVIĆE 12. avgust 1914. godine.

Iza udaljenih vrhova pod jutarnjom, treperavom izmaglicom nevisoke, plavičaste planine, iza Cera već izranja krvavo-rumeni kotur sunca. Sunčeva svetlost istoga trena osvetli i vodotok i, evo, prosvetljavajuće seni svanuća, sa leve strane Drine, obasjavaju bivak vojni.

Uznemireni konji ržu. Komordžije ih smiruju.

Budni su i vojnici koji su svu noć san prizivali, pokušavali zaspati u zgradama ili pod šatorima, u štalama ili kolibama, pa i u na brzinu podignutim skloništima, na zemlji i granju, pod punom ratnom opremom.

Soldat kreveta nema. Može spavati i na ledini. Ali san je, zbog uzbuđenja pred sutrašnji dan, bio nesanicom koja im treperi iznad zatvorenih očiju. Čas u polusnu a čas budni, mislili su šta li ih tamo, u toj nepoznatoj zemlji, čeka. Ko će spavati uoči pokreta? Iako nisu znali kada će preći reku i stupiti na tlo Srbije, ipak, po užurbanim pripremama, okupljanjima starešina slutili su da će se to, možda, zbiti sa osvitom.

U VRBACIMA i topoljacima sa bosanske strane Drine, čak gore od Višegrada pa niz krivudavi, brzi vodotok sve do ušća reke u Savu, silna se vojska slegla još od proletnjih manevara. Uz trupe koje su pristigle, doterane u Bosnu i Hercegovinu tokom maja i početkom juna, za velike manevre, priključilo se tokom jula novo, još brojnije ljudstvo. Carsko-kraljevska je vojska dovedena i u Srem, sa druge strane Save, tako da su Šabac, Beograd pa i Smederevo bili na nišanu artiljerijskih oruđa i sa obala i sa borbenih čamaca i brodova.

Dovođene su jedinice sa svih strana carstva. Ipak, posle sastanka visokih vojnih časnika u Zagrebu, gde se većalo da li na Srbiju upućivati i jedinice austrougarske armade sastavljene od slovenskog življa, te u nekoj vrsti zaključka u izlaganju jednog generala: „Neka se psi među se kolju!“, deo udarnih snaga činili su ljudi iz zapadnih a glavninu vojaci iz južnoslovenskih provincija Austrougarske.

PRIPREME su pojačane posle Vidovdanskog atentata u kojem je pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, ustrelio prestolonaslednika princa Ferdinanda. Posle toga je usledilo protestno pismo, tačnije, ucena srpskoj vladi, tako da je, takoreći, Austrougarska unapred objavila rat Srbiji. Carsko-kraljevska vlada se već nekoliko godina, još od Carinskoga rata, priprema za oružani pohod na Srbiju. Sigurno bi vojna izbila i da student Princip nije upucao princa i njegovu sadružicu, groficu Sofiju rođ. von Chotek. Plemenita Hoenberg je žrtva jer je Gavrilo ciljao porobljivača Poćoreka. Čak pojedini istoričari tvrde kako su neki ključni ljudi u vladi i u vojsci Austrougarske, kao zagovornici rata sa Srbijom, i priželjkivali ovaj atentat! Pa i na Vidovdan, u Sarajevu, iako sa više strana, pa i sa srpske, upozoravani na mogućnost atentata, Ferdinanda vozikaju u paradnoj uniformi otvorenim automobilom, takoreći kao glinenog goluba.

STRAH OD NEPOZNATE ZEMLjE

JEDNO je slušati ratne pokliče, doboše i koračnice vojnih orkestara. Lasno je, čak i milo čuti uzvišene rodoljubne reči kojima se uz pivo masa lako zapali, zapenušane govore o stvarnom izobilju i poznatoj, priznatoj moći Austrougarske. A sasvim je drugo stajati ovde, u topoljacima pred šumećom, brzom vodom, od svetlosti Beča nekoliko stotina kilometara daleko. Dok, opet, nešto je treće preći reku i ući u zemlju nepoznatu.

POSLE atentata na Ferdinanda ni stari car Franjo se nije mogao više odupirati svojim ratovoljnim generalima, iza kojih su stajale većma ratobornije nemačke vojskovođe.

Uzvikivalo se tada po Beču i većim gradovima Austrougarske: Serbien muss sterbien… Srbija mora umreti!..

Nakon detaljno obavljenih priprema, depeša Beču, dogovora, izviđanja, provera, postavljanja tri pontonska mosta – vojska je spremna za pokret. Pred njima je Drina. A odmah preko moćne, valovite reke, hladne i usred leta, ravničarska sela Mačve i prisojna sela u dolini Jadra, između kojih se, razdvajajući ove dve oblasti, uzdiže planina Cer.

Drhte ljudi pod jutarnjom svežinom, uplašeni neizvesnošću – šta ih čeka u toj zemlji nepoznatoj. Ipak, ta strašljiva nelagoda ne vlada svakim od pohodnika. Jer, Austrougarska je organizovana država, sve se planira, o svemu misli, pa i o domoljublju. Malobrojan ali važan segment te vojne organizacije su propagandisti zaduženi za raspaljivanje rodoljublja. Novinari-rodoljupci su snagu svoje države uveličavali i nekoliko puta, a protivničku prikazivali slabijom i lako osvojivom.

Istina, to i nije bilo daleko od istine!

MANjINA soldata raspaljena austrougarskom snagom i moćju i ne strahuje od prelaska Drine. Neki od njih se prisete Beča, svetle prestonice, svih onih oduševljenja i poklika: Serbien muss sterbien! Serbien muss sterbien! Ili bombastih novinskih napisa o moći Austrije. Soldati su iz Vijene sa cvećem, slavolucima, svečanim marševima ispraćeni. Slična je oproštajna svetkovina upriličena i u drugim glavnim, važnijim gradovima Carevine, u Pešti i Zagrebu. Puk bana Jelačića ispraćen je, naravno, sa Jelačića trga. Tako pompeznog ispraćaja nije bilo u Pragu, ali, svejedno, i odatle su trupe krenule u rat.

GLAVNINA trupa, znatni delovi dve armije, sa svom ratnom opremom prebačena je uz zapadnu i severnu granicu sa Kraljevinom Srbijom. Drže ih uz svakodnevni dril, iscrpljujući. Zalegni, ustaj, razmakni se, trkom u strelce. U dvoredove, četvororedove! Spremni, lezi! Dik` se! U trk! Nalevo! Lezi!… Posle napornih marševa i vežbi soldati, napokon, dobiju fizičko „na mestu voljno!“ ali se psiho tortura nastavlja propagandnim govorima, šta da rade, kako da se ponašaju kada u Srbiju uđu. Slušaju uputstva, stroge naredbe sve dok govornici ne stignu i do čitanja Blagoslova pape Pija X. I jutros, ponovo – poglavar Rimokatoličke crkve blagosilja vojnike Crno-žute monarhije u ratu protiv Srbije, dajući im sav oprost grehova. Brojno ljudstvo trupa određenih da prve napadnu mrskoga im neprijatelja, opet slušaju propoved Rimske kurije razaslat svuda po velikome carstvu, pa ovde na priobalju Drine gde razabiraju glas kapelana:

… Da je blagoslovena svaka vaša radnja. Pa i zločin. To i nije u našem kršćanskome smislu zločin, već sveti čin. Nad Srbima, ortodoksima, sve što sveti ratnici Beča učine nije, nit može zločinom biti. Jer vi Svetu Katoličku crkvu branite. Svako vaše delo je sveto delo. Kada se vojuje za uzvišenu našu veru, nema rđavoga dela. Svaki je čin kojim se uništava šizma Bogu milome ugodan. A našem Svetom ocu mio. Vi ste ratnici Vatikana i Beča. Viena je branik Svete Stolice. Stoga, neka je ruka u kojoj stežete mač Vatikana, blagoslovena. Primite na sebe blagoslov Pape Pija X, Oca našega…

Doduše, i taj je blagoslov, dok je stigao do obala Drine dosta menjan, skraćivan i nadopunjavan. Od jednog a potom raznih pošiljalaca jer je svaki od kardinala papino slovo primao pa i menjao izostavljajući neke opštije, mirnije delove, pooštravajući druge. Pa sličan put od kardinala do kapelana. I dok stigne do soldata izgubi sve mirne nijanse a ostane samo ono ratoborstvo koje vojaku umesto verskog jednoumlja u glavu stavlja nazubljeni glavosjek u ruke.

Piše: Janko Vujinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (2)

Feljton Preobraženje na Ceru (3)

Feljton Preobraženje na Ceru (4)

Feljton Preobraženje na Ceru (5)

Feljton Preobraženje na Ceru (6)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.