Рат је несрећа над несрећама

Састао се народ да стари преображењски обичаj обележи, не би ли кишу призвао. Све живо изгоре. Велика жега већ пресуши неколико извора. Стариjи ли jе живот од рата? Рађање од умирања!

УОЧИ Преображења Господњег, 18. августа 1914. код записа се скупише мештани. Већаjу – да ли ће сутра, на Преображење, носити крста. На сутрашњи светац ишли су литиjу, с колена на колено, од памтивека, полазећи од записа. Зар да се сутрадан оранице и повртњаци, воћњаци и виногради, врела и водотоци не одбљесну у икони Преображења? Веруjу, ако преко домова и стаjа, сваке живуљке, усева, ливада, воћа и дрвећа не пређе сен изрезбаренога крста – наслутиће неку велику несрећу! Ако грђа пошаст и може наступити од већ недељу дана чуjне тутњаве рата по земљи себарскоj.

Рат jе несрећа над несрећама.

НИ КРСТ нема ко да понесе. Ко да упрти крст, коjи ће развити и носити барjак а ко икону да прихвати и пронесе? Момци, средовечни, па и трећепозивци, такорећи свака мушка глава од првог до трећег позива, у рату су. Под пушком и шаjкачом. И свештеник jе опасао опасач.

Оj, земљо, оj, благородна, шта те снађе? Оj!

Да те уз остале бране ђаци, попови и учитељи, свако одраслиjе мушко. Земљице, срећнице-несрећнице, шта дочека? Старци и жене да буду крстоноше?

Јесте, ратна су доба, али и када она наступе, час не стоjи! Ето, дође и Преображење.

Шта jе – ту jе!

Рат jе ту, пре три дана, дан и ноћ, жестока се битка одвиjала ниже села, колико их само изгину. Комитски jадрански одред jе у првим борбама значаjно успорио продор аустроугарских снага ка Церу.

Но, воjна плане, пламиња и згасне, а обичаj остане.

Иако, правде ради, мора се рећи – рат jе прастара и, такорећи, стална радња човекова.

ЧЕШЋА су лета неспокоjа него спокоjа. Нарочито овде, у троуглу између Дрине, Саве и Цера. Али и у трокуту међу три Мораве, у кружници око Косова и Метохиjе. Па и на целом Балкану, где се столећима мешаjу и преплићи религиjе, судараjу светови, подручjа о коjа се често отимаjу моћниjа царства.

Али и другде, такорећи и – свагде!

Ето и сада – пуцњава се разлеже са Цера.

Причаjу сељани око Записа, мудруjу. Ипак се, уз пуцњаву са далеких висова, договорише. Сутра ће, као и сваке године, кренути литиjа.

МЛАДЕЖ ће да склоне на сигурно, ако се у овоj краjини jош откриjе место колико-толико безбедно да се жива душа у њега скриjе. Ићи ће без свештеника, jер ко зна где jе сада њихов поп. Бога питаj, ако jе вечерао, где се заложио. Још мање jе знано, ако с миром пробде ову уочипреображењску ноћ, где ће и да ли ће уjутро обедовати поп чиjи парохиjани овог предвечерjа седе око дуба и већаjу. Јер, и он jе под епитрахиљом и са пушком тамо негде, на воjишту. Када не опоjава изгинуле, он скине епитрахиљ, дохвати се пушке. Одложи оружjе, огрне похабану одежду свештеничку поп у три села са jедном богомољом.

ДЕСЕТКОВАЊЕ НАРОДА

По неком неписаном али кроз столећа потврђеном следу, прво дође воjна, изгибениjе, па глад, а некад, богме, и заразна болештина па и бежаниjа. Од куге илити чуме до тифуса или прогона… Масовна усмртиjа, десетковање народа. Сада – воjна jе већ ту. По ливадама, шумама и друмовима, али и на капиjама, по двориштима, па и селима. Ратно jе доба.

Такви су ти попови у тога национа.

Какви парохиjани, такав и парох.

Боље, одлучише да иду у крстоноше сами, без попа, него да одустану.

ДОГОВОР чим се заврши, дечкић дотера овна. За ручак домаћин крстоноша jе из свога стада издвоjио брава. Уз корен записа заклаше овна. Крвца жртвованога пошкропи корен и горње, видљиве, jаке жилетине храста. Изабран на прошлогодишњоj литиjи, овогодишњи домаћин спремиће обед, печенога овна. Други ће испећи фуруну хлеба, житног. Трећи донети печену дринску рибу, жене ће да посте. Јер пост jе, великогоспоjински, женски.

Има да буде све као да рат ниjе пре неколико дана почео, па ће се обичаj и у ратнoм добу одржати. Ниjе ни рат занавек. Срећом, сваки се воjни сукоб и заврши!

Живот jе, чини се, вечан, а воjна – ниjе!

Стариjе ли jе жиће од рата? Рађање од умирања!

По окончаном договору прекрстише се Запису окренути и кретоше кућама.

Ноћ jе.

И небо се преобрази први пут. Па и сво растиње.

У КРУГУ око записа и изнад његове крошње сусретоше се, поздрављаjући, лето у одласку а jесен у доласку. Грожђе под благородном дневном сjаjу али и под светлошћу звезда порумени – сутра, на Преображење, jеду се први гроздови. Из вода, са земље оде лето. Раст се у свем биљном свету примири, jер, управо поче зрење.

У преображењско, деветнаесто августовско jутро 1914. двадесетак стариjих мештана и троjе-четворо деце свечарски обучени. Босиоком мирисним, драгољубом и калопером ките запис, у кору избраздану утискуjу воштане свећице, палећи их и крстећи се. Три пута обиђоше дрво, певушећи. Кочоперниjи старци стаjу напред: они ће понети крст, барjак, икону. Спремни су да крену.

Сад запуца одасвуд.

ОДОЗГО са падина горе и одоздо, из речне долине. Истина, грми и тутњи већ неколико дана, али, чини им се, овако близу до сада ниjе пуцало. У двоумици су: кренути или сачекати? Да почекаjу ту, или да се разиђу, и – куд коjи, мили моjи! А то што пуца, па пуца! Јесте да прашти, нема ту шта, али што би они сада негде бежали и крили се? Грми, по своj подрињскоj, али и у другим краjинама. Где да утекну?

Из ове се коже, не може! Ту су, где jесу!

Усред села, на раскршћу, свакоме на видику. На окупу су, око Записа, с крстом, барjаком и барjачићем. Убоги су и крст и барjаци. Нема ту ни „с“ од неког сребра, ни посребрења, а некмоли – позлате! Ама – крст истесан од дреновине. И барjак, платнени, свећице домаће израде. Никакво зло не чине. Часни су.

САСТАЛИ се да стари преображењски обичаj обележе, не би ли тако кишу призвали. Завладале су врућине, све живо изгоре. Велика жега већ пресуши неколико извора. Кап кише ниjе пало четрдесетак дана. Суша, кукуруз увенуо, спарушио се. Ливаде пре времена сазреше. И река отањила, на неким местима jе мирно прегазиш. Воће вене, са грана опада. Земља сува, као барут, бразготине и пукотине дубоке у кори jоj…

И они ће сада, као што су то одваjкада радили, кренути у крстоноше, не би ли кишни пљусак призвали. Притом, мисле мештани, да и ти, коjи већ близу њихових, сељачких, седих глава пуцаjу, нису некрштени људи.

У свем злу, то jе – добро!

БОЉЕ да им прилазе они, хришћани, него некрштени, како jе до пре век-два често бивало, кад су их са севера, jуга и запада поодиле разне воjске, а наjчешће Турци и броjни Уз-турци. Не дооде они из неке муслиманске земље, из далеке Азиjе. Јесте, Подрињцима jе познато да они што се пушчаном паљбом оглашаваjу, пуцачи, долазе са севера и запада. А сав ти jе народ у тим северно-западним земљама, Богу милом хвала, крштен. И – културан. Елем, крштени су ти воjаци, нападачи. Хришћани су. Шта крстjанима може сметати обичан, тежачки крст секирама и длетима истесан? Па jош и окићен цветним венчићима, украшен, обавиjен веженим пешкиром? Коjи би крштен човек био против њиховог простог обичаjа коjим се за насеље, па и за сву област, призива благодет дажда.

И њима jе, ратницима, врућина.

Пише: Јанко Вуjиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Фељтон Преображење на Церу (1)

Фељтон Преображење на Церу (2)

Фељтон Преображење на Церу (3)

Фељтон Преображење на Церу (5)

Фељтон Преображење на Церу (6)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.