Пуцају на све што се миче

Михаилу Радмановићу су нанели петнаест рана. Имао jе тек четрнаест година. За свако пролеће по jедну, и jош убод за започето лето. И домови су запаљиви, треба само убацити ватру унутра

У НЕКОМ jабучару спазише воjаци – дечак у бегу! Трчи. Заждио, већ прескочи високу ограду, хоће се шумарка дохватити из коjега су они, воjници, у насеље ушли. Ако утекне у честар, готово, побеже им! Двоjица прогонитеља запуцаше на тркача, не нишанећи, већ онако, одока. Као из шале. Момчић бежи у цикцак, час лево, час десно. Утом ти се за њим стушти jедан од наjбржих воjника. Дугачки су, дужи су воjнички кораци, краћи су дечачки. Када га висока воjничина скоро и достиже, не хтеда да пуца из близине, добар, душеван неки чова, jер би га са те раздаљине сигурно погодио. Трку посматраjу његови саборци. Достигавши, ухвати бегунца за кошуљу, потом за врат, окрену ухваћеног и доведе пред своjе садруге. Млађан jе уловљени, нема ни петнаест година. Јосиф З-рац нареди онима коjи су, иако ратоваше за Виjену, знали jезик уловљеног, течниjе од њега, да испитаjу ухићеног.

А ухваћени и приведени момчић гледа их, дрхти, али и ћути. Ни реч да изусти. Мада, питања су, по мишљењу питалаца била тако проста да су одговори били знани упитаноме – Ђе jе вода Дрина? Како се наjбрже стиже до граничне реке? Има ли у селу и на путу – комитађа? Где су му браћа, и отац? И опет – Wо ist Drina? Ђе jе Дрина, Босна? Аман, казуj, курвин сине! Копиле курвино! На коjу jе страну Босна? Коjе jе ово село? Какво jе оно дрво високо у сред села? Има ли ту воjника?

Опет – ништа! Мук.

Ножеве му приносе под врат а оваj, ни речи.

Разљути таj момчић већ разљућене воjаке коjи са немим питањем – шта чинити? – погледуjу у заповедника.

А оваj, Јосип Б., даде знак.

Исекоше момчића.

„Михаилу Радмановићу су баjонетима нанели петнаест рана.“

ТРОВАЛИ СУ И БУНАРЕ

Иду воjаци, jедан домишљан се досети да загади бунар, бацивши у бистро водено животодаjно око, упуцано благо себарско, прасе и jагње. Ех, мисли таj бацач, да jе неке среће, и да ниjе ратни поход, подложила би се, па и разгорела ватра, нашао би се у пространоj авлиjи и неки ражањ, испекло jагње и прасе, људи сладили врућим печењем. До пре час-два био jе жив и „десетогодишњи Цветин Вукоjевић“. А сада, ево, душа се његова сребрном жицом коjу му пружи Свети Архангел Михаило већ пење у небеса jер му „тело баjонетима приковано виси о кућним вратима“.

ЧЕТРНАЕСТ година имао jе тек. За свако пролеће по jедну, и jош jедан убод за петнаесто, тек започело па, ето, прекинуто лето. Таj, петнаести убод, последњи, не зададе му заповедник. Он му jе нанео први, потез зналца. Такав лаки рез коjим противника само закачиш по прсима, испод коjих jе срце, исечеш му кожу а да наjживотодаjниjи орган не дохватиш. Ако добро одмериш захват само ћеш покожицу, споља, прорезати. Тик, изнад ребара. Мирне душе, мало jачим, другачиjе усмереним покретом, могао си му срце пробости, усмртити га. Али – ниси! А такав jе захват Јосип Б. учио и, видимо, добро извежбао на часовима мачевања у Печуjу, у чувеноj академиjи Аустроугарске за обавештаjне подофицире. Или jе, пак, то била наjобичниjа кадетска школа. А може бити да jе Јосиф З-ски борбу мачевима учио/вежбао и на богатом имању поочима, близу Бистрице Лођке, у земљи Пољскоj. Можда и у соколском друштву у Словеначкоj.

Он зададе први ударац, на белоj ланеноj кошуљи дечаковоj, рашири се црвен цветић, после, чистунац, не хтеде руке прљати, баjонет крвавити. Крв се тешко спира. Додуше, у jедном трену, загризавши jабуку, помисли да момчића усмрти другим, сличним потезом, пререзавши му jабучицу на врату, али би такав захват био ризичниjи по живот ухићенога. Ипак, да би jош коjи минут момчић био у животу, Јосиф се определио за описани покрет сечивом, зналачки, по кожи, самом омотачу грудног коша, тек у младалачком развићу.

Већ jедући jабуку утољава изненадну жеђ, док су његови потчињени саборци примитивно и, надасве, невешто, просто убадали Михаjла.

Бости, да га усмрте.

Још неки се солдати освежише jабукама. Уста су им сува, од вишедневне и наjжешће ноћашње борбе, од бежаниjе, окршаjа, дима и крви. Смрти коjа кружише око њих.

У jабучару остаде момчетово тело.

ИСПОД воћњака jе кућа. Пале пространу зиданицу, тешко се пали али лакше су за огањ дрвене зградице око ње, ваjат, амбар, млечар. Но, и домови су запаљиви, треба само убацити ватру унутра, по оскудном дрвеном намештаjу, креветима од чамовине препуним вунене, ланене и конопљане постељине. Чим плане губер и jастук, кревет, икона, захватиће огањ у отвореноj таваници венце, греде, летве, сво кровиште.

У шталу улеће Јан. Махинално запуца у за jасле привезана говеда, паде крава. Риком се огласи теле, лижући лице матере. Због нечега се присети Јан да jе и сам, у раном детињству, на дедовом имању хранио говеда. Замириса му сено, штала, пишаћка и балега. И млеко… Одакле, сад, таj мирис? Истоветан. Одавде или из Липица?

Осврће се у воjну мобилисани воjак, кажипрст му се укочи на орозу jер под jаслама, као шћућурено птиче, угледа замукло девоjче. Сиjаjу jоj очи, дрхтећи полупрекривена сеном, но, гласа не пушта. Јан се стреса. Тресе се и девоjчица-срница. Плавокосо jе то девоjче, као цветак. Од умора и жеге и свега што преживео jе од преласка Дрине воде, под jаслама где се скрила Јања, угледа две своjе кћеркице, именом Јару и Јану, остале са матером им у Липицама, далеком насељу на тромеђи Чешке, Шљонска илити Шлезиjе и Аустриjе.

ДА НЕМА тих више од хиљаде километара раздаљине између Липица и Липових вода, да ниjе припрема и похода воjски на оба насеља, jер воjна jе већ овде а и тамо ће се ускоро разбуктати, да нема… могла се ова троjка девоjчурака Јара, Јања и Јана, и заиграти. Отвара, затвара, отвара очне капке и, опет, троjка пред њим, под jаслама. Јан пуца у зид изнад jасала и говеда. Жао му сада и два двомесечна теленцета и ситне краве чиjе га очи, крупне, добре очи говечета широм гледаjу. Стога усмери пушку на горе, ка таваници шталскоj. Одозго, са дрвеног тавана зачу се некакво кркљање, и, између даски, прокапља крвца. Изађе Чех из штале, повраћаjући, од малопређашње ракиjе и вина и jабука. Од свега.

Ништа живо више у тоj штали нема, рече садрузима.

– И говеда су побиjена? – пита строги фелдвебел.

– Јесу, сва! – одговара му Јан, стежући пушку толико да су му прсти побелели.

Опори запах штале му се, чини се, увукао у униформу.

А у мождини, пред очима – очи девоjчета.

Спуштаjу се солдати у средиште села, према неком високом дрвету.

Пише: Јанко Вуjиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Фељтон Преображење на Церу (1)

Фељтон Преображење на Церу (2)

Фељтон Преображење на Церу (3)

Фељтон Преображење на Церу (4)

Фељтон Преображење на Церу (5)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.