Без милости према становништву

Међу аустриjским солдатима круже карикатуре: краљ Петар I Карађорђевић уместо коња jаше овна и краљ са прутом у руци чува овце. Краљ – овчар.Наjстроже су кажњавани редови коjи су показивали милост

ФОН ЛАСОТИЋ вади из торбака официрског фотографиjу некаквога сељака у шумадиjскоj ношњи. Кружи фото-снимак – смеjу се воjници ћесарски. Висок, мршав земљоделац на слици. Јаке обрве. Брци. Нос дугачак, сав у кости. Лице издужено, оштро. Очи широм отворене – оштрина у погледу. На глави шаjкача. Кошуља бела, без крагне, пуштена преко панталона до колена широких, одатле ужих ногавица, уз саму цеваницу. Преко кошуље припасан поjас о коjему су две кожне кесице и нож. Плећа огрнута шаjканим капутом. Руке му дугачке, низ тело неприродно пружене.

Сигурно jе сниманога обузимала нелагода док су га снимали.

Вративши фотографиjу извуче сад официр карикатуру српског краља. Текстописци и илустратори као да су се утркивали да нахране аустроугарску штампу, посебно 1902/03, 1908/09 а наjмасовниjе и наjжешће 1914, да што више исмеjу, понизе и оцрне народ против кога jе обjављен рат. На jедноj карикатури краљ Петар I Карађорђевић уместо коња jаше овна, на другоj пак краљ са прутом у руци чува овце. Краљ – овчар! Трећа приказуjе воjника исцепаних чакшира, четврта опет краља у сеоскоj ношњи и са потписом – Schwarz Peter, Црни Петар…

ЛАСОТИЋ набраjа jош неке одлике примитиваца, противника.

То jе народ краљоубица!

Неписмени су. Дивљи! Опасни.

„Воjска Аустроугарске, наше славне Царевине, водит ће рат у неприjатељскоj земљи. Становништво те земље jе испуњено фанатичном мржњом према Аустриjанцима и Мађарима. Због тога и ви, воjници, Круне, према том становништву, немаjте никакву милост. Ни сућут. Хуманост и благост према њима нису ни наjмање умесни, него штавише – штетни.

Наређуjем да се за време ратних операциjа оштро поступа према сваком ухићеном.

Са свима коjе спазимо поступити са наjвећом строгошћу и, не сметните с ума ниjедног часа, са наjвећом резервом, неповерењем.

Неуниформисани али наоружани људи те неприjатељске земље, било да се нађу, затекну у групама или поjединачно, имаjу се безусловно на лицу места, ту где се и затекну, побити.

Наjстроже ће се казнити сваки царско-краљевски редов коjи у оваквим случаjевима покаже милост.

ЗЕЛЕНКАСТИ УГРИ ХОЋЕ МАЧВУ

НА ДРИНИ у зеленкасто одевени Угри. Говори им капетан И. Ј. Велича Пешту и Унгариjу. Прича да се мораjу сада, и коначно, освоjити ти краjеви мачвански. Али, не. Не заузети, већ повратити. Врнути под гнездо Пеште. Јер, те су области гнусни Раци од Маџара преотели. Прво jе уз Каталину дато краљу Драгутину у мираз, а после, временом, они сав мираз начисто присвоjили и jош га проширили. Све су то наше, мађарске земље. Још од XI века, посед силнога нашега краља Иштвана. Капетан Иштван, коjи jе управо помињао краља Иштвана, био jе не редак Србин са високим чином у воjсци ћесара.

При заузимању места, сваког села или варошице, одмах заробити и таоце – попове, учитеље, угледне поседнике, трговце. Терати их испред трупа. При поласку из тога места таоце водити са собом све до последњих кућа, док се не изађе из насеља, те ступи у следеће. Тад узети нове живе мете док се не измаршуjе из те области. Ако само иjедан метак у тим местима буде испаљен на наше снаге коjе надиру, све таоце безусловно смакнути. Стрељати или вешати, шта jе кад изводљивиjе и оно што у датоj ситуациjи задаjе више страха, те тако гуши сваку помисао на отпор…

… Наредити да више од три човека на улици у групама не буде; да наступањем мрака ниjедан становник не сме дом напустити…

… У сваком становнику коjи се нађе изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до члана банде“

Ове људе одмах убиjати…“

А СТОТИНАК метара даље у свом, у XXV пуку, jедан од поднаредника именом Јосип, говори:

„… Приjе свега не допуштам да се људи неприjатељске земље без униформе и наоружања заробљаваjу… Њих се треба безувjетно погубити.“

Јосип Б. осмотри оштрим, зелено-модрим, хладним погледом построjене воjнике. Присети се шта jош треба рећи, како би се што више омилио претпостављенима. Ако буде имао среће, стићи ће глас о његовоj одлучности и строгости и до Фон Ласотића, и до других, jош виших официра. Уз више среће допреће нека реч и до Поћорека…

Ех, када би!

Ћути Јосип Б., размишља, казати или не казати све оно што се о неприjатељима могло чути последњег десетљећа, од Царинске униjе.

Свакако прећутати то што jе, као млади обавештаjац, међу обичним светом слушао. То jе већ речено тамо где треба. И коме треба, каква су и правила службе коjоj припада оваj Бечлиjа, или момак незнатног порекла из Загорjа, или, син Х. К. пољскога Жида, пивовара и слушкиње му, Пољакиње, можебит и Срб из Беле Краjине, са реке Купе. Или сва троjица, па и четворица у jедном. Мало њих зна његово право порекло. На коjем ли jе jезику одрастао? Споразумева се на три jезика, али ниjедан од тих ниjе му матерњи, нити очињи, како Пољаци, називаjу своj jезик.

И ниjе!

Збиља, мало се зна о њему.

А то jе, мисли Јосиф З-ски, добро за свакога полазника и штићеника те распрострањене школе обавештаjаца Круне.

Стога и виче.

Нека се све то што Виjена жели непрестано слуша. Да се чуjе jош jедном, ко зна коjи пут и овде, на обалама Дрине, пре него што у ту мрску земљу уђу. Како би то некако могао и до Беча довикнути? Он jе, уосталом, већ у Бечу омиљен. У њега имаjу поверења. Знакови посебне важности су ту – добио jе задаћу да тражи и нађе некаквога Стоjана Бањца. Тога опаснога човека мора ухитити и у Босну превести.

У ХАНУ, кафани а потом у пољскоj кући, салашу нареченог Бањца преспавали су неколико ноћи атентатори пре него што су таjно Дрину прешли и упутили се ка Сараjеву, где учинише гнусно дело. Ти су младобосанци спремни умрети за ту своjу Босну. Језусе, коjи фанатици. Дивљаци. Али, ни они са друге стране воде пред њима нису ништа мањи задоjени мржњом према свему аустриjском. Ето, таj Стоjан Бањац прими Гаврила и групу завереника на конак, седи са њима, обноћ гађање вежбаjу, пиjу, песме о слободи Босне поносне певаjу…

Чим пређу Дрину и уђу у ту Љешницу, Јосип Б. зна шта му jе чинити наћи тог опасника Стоjана, националисту. Заробити га, превести у Босну и предати Круни. Јер том ће комитађу бити суђено. Ласно ће га осудити, чим га Јосип Б. ухити. Двоглава ће га Круна оковати и бацити у jедан од казамата. Бар казамата има.

Строго поверена му задаћа улива извесне наде. Осокољен завика. „Ваља заувjек очистити то српско смеће…“

ПЛЕМЕНИТИ фон Ласотић, даљи земљак са Јосипом, капетан, први загази Дрину. Не, неће он на понтон, далеко jе мостобран. Ту су и чамци, неће ни у њих. Стигао jе, раскречио ноге, гледа у побрђа Цера, тамо на србиjанскоj страни. Викне. Чисто покликне:

“ За Цара и Домовину!“

Из стотине грла по топољацима разлеже се:

“ За Цара и Домовину!“

Први Ласотићев нижи официр, истородник, се раздра:

„Кад год жели светли Цар, у смрт иде граничар!“.

Поклици надвладаше жубор хладне Зеленике, Дрине воде.

Прхнуше ретке питомиjе птице. И оне, дивљиjе, коjе се скупљаjу око воjничких бивака трагаjући за остацима хране.

Међу њима jата врана и гачака. А предводи их jош броjниjе jато гаврана.

Круже црне птице у плаветним jутарњим небесима, прелећући воду, племениту међу.

Биће меса.

Пише: Јанко Вуjиновић

Сутра: Рат jе несрећа над несрећама

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Фељтон Преображење на Церу (1)

Фељтон Преображење на Церу (2)

Фељтон Преображење на Церу (4)

Фељтон Преображење на Церу (5)

Фељтон Преображење на Церу (6)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.