Биљег Јасеновца и хрватска „блокада“

Усташки логор Јасеновац је историјски најцрња тачка политичких односа Хрвата и Срба. 

Његово време јесте прошло, али му је важност и данас толика да, самим споменом, утиче на односе Хрватске и Србије. Знак да је све мање сагласја две стране о томе шта је заправо био тај логор, посебно искрсне у приликама званичног сећања какво је ово на 70-тогодишњицу његовог „ослобођења“ (пробоја заточеника). Сенима мученика у том логору злочина поклањају се одвојено делегације Срба, Хрвата, Јевреја, Рома, Бошњака…

Република Хрватска је преамбулом („Изворишним одредбама“) Устава (1990) негирала државну сувереност „Независне Државе Хрватске (1941.)“. Избачена је тзв. НДХ из „слиједа укупнога повијеснога збивања у различитим државним облицима“, али се око Јасеновца као злочиначког амблема усташке државе и даље ломе копља.

Стари спорови о броју убијених (од 1,2 милиона до неколико десетака тисућа), основном карактеру тог логора (непојмљиво стратиште или радни, сабирни камп) стоје и данас, појачани свежијим инсинуацијама. Тако је у светлу новоевропске осуде тоталитарних система модерно изједначавати Стаљина са Хитлером, а бољшевизам (комунизам, социјализам) са националсоцијализмом (фашизмом), што је у основи историјски фалсификат.

Пренето на југословенске просторе, а посебно на Хрватску, такав модернизам се види у флоскули о природној потреби изједначавања свих злочина. Усташких са партизанским, ратних и послератних. Тако и Јасеновац треба ваљда да постане, поред усташког логора смрти (1941-1945), и комунистички логор одмазде (1945-1951).

Историја јесте море података и различитих углова гледања на исте догађаје, али не на штету здравог разума и неспорних чињеница. О каквом се „сабирном логору“ радило најбоље су знали заточеници и малобројни преживели.

О Јасеновцу је писао и његов логораш Никола Николић, по опредељењу Југословен, по етносу Хрват из Босне, „младобосанац“, потом комуниста и „голооточанин“, лекар и универзитетски професор – у књизи Јасеновачки логор (Београд 2015, прво издање1948).

Књига Јасеновачки логор је у ствари крвава сликовница несхватљивог мучилишта, нацртана изнутра, храбро и детаљно. С тога, она има посебно место у обимној јасеновачкој литератури и непролазну вредност. Ни нота која се ту и тамо провлачи кроз штиво о комунистима који најотпорније трпе мучења, о љубави и вери у Тита, о идеализованим борцима за слободу – партизанима, не утиче на силину сведочанства које књига даје.

Она нас је описом кратких, безнадежних и мученичких живота логораша и злочиначког цинизма, дволичности и непојамне суровости убица, суочила са односом ондашњих Хрвата према Србима. Односом домаћих католика према православним. Књига је у потоњој полувековној изградњи „братства и јединства“ сигурно била непријатан сведок и оспораватељ званичне истине о односу „браће нам“ и нас. Данас, када смо после две деценије непријатељевања чини се занавек далеко од новог братског односа, ова књига би могла бити ваљан водич за разумевање хрватско-српских односа. И обавезна литература за политичаре.

Не смем кратити, већ се за наук морају прочитати описи свакодневних мучења и ликвидација ватреним оружјем, ножевима (посебно „србосјеком“, прозвођача Sollingen-a), бодежима, секирама, маљевима, моткама, кочевима, шипкама, чекићима, бичевима, вешањем, спаљивањем, дављењем, гушењем, тровањем, глађу, жеђу… у кругу логора („Циглани“) и у мочвари Доње Градине.

Логораши нису сматрани људима, нису имали икаквих људских права у том „радном“ „сабирном“ логору, као уосталом ни у тзв. НДХ. Невероватно, али је напокон лета 1944. године импровизован логорски „суд за испитивање и пресуђивање“ који је имао чак једно суђење. И то, наравно, са пресудом на смртну казну.

Посебно наглашавам квалитет аргументације и релевантност чињеница написаних у поговору књиге, „Богови зла. Књига о Јасеновачком логору“, Надежде Ђонлић-Винавер. Поговором се отварају најважнија питања: зашто (како је могуће?) се десио Јасеновац, зашто је (како је могуће?) скриван и прећуткиван и зашто нам се (како је могуће?) у неком виду вратио убијањем и протеривањем Срба из Крајине (бивше РСК) у Хрватској?

Путем чланака у гласилу комунистичке партије „Пролетер“ (1929-1942) против Срба и ондашње Краљевине, „великосрпске војно-фашистичке диктатуре“, стваран је морални отклон за будуће злочине према Србима у јасеновцима, јадовнима, сланама, сајмиштима… Усташе су веровале да геноцидом поравнавају рачуне са Србима, ослобађају пучанство српског хегемона и тако остварују национално право хрватског народа на „самобитност“. Нужно је још само физички од Срба ослободити „повијесне земље у Хрвата“.

Комунистичка послератна идеологија је, пак, на темељу лажног помирења (није могуће измирити убице и жртве јер није било покајања убица нити молбе за опроштај) под тепих гурала феномен Јасеновца. Титово непоклоњење јасеновачким жртвама може се схватити само ако би се се разумно објаснило неослобођење Јасеновца, за које је објективно било прилика (вид. Славко Комарица, Славко Одић, Зашто Јасеновац није ослобођен?, Београд 2005).

Али за војно заобилажење Јасеновца здраворазумског објашњења нема. Онда једино остаје да то препуштање Срба мученика њиховој судбини подведемо под последице „великосрпске националне политике“ (Тито, 1942). Она је дакле и Јасеновац узроковала (sic!). Са том политиком је комунистичка власт у новом добу, бива, занавек раскрстила, измисливши братство међу дотад закрвљеним југословенским народима.

Измишљотина о народном братству неко време може да се шири и траје. Уз пуно глуме, помало се почне и веровати у њу. Социјалистичким хрватским уставима гарантована равноправност хрватског и српског народа била је привремена лаж. За Хрвате корисна а за Србе фатална. Већ првом приликом Срби су хрватским Уставом сведени на „националну мањину“ (1990). Сад знамо да је то била увертира поврата јасеновачког геноцида у „Олуји“ (1995) и свођења преосталих Срба на изразиту бројчану (ускоро занемарљиву) мањину.

Дух Јасеновца је у нама свих ових осам деценија. Преносити га морамо нашим потомцима не би ли и они чували сени јасеновачких жртава. Не поновиле се.

А вероватно има и оних који се чуде зашто Хрватска блокира Србији „отварање 23. поглавља“ на срећном путу у ЕУ. Они сигурно нису читали јасеновачку књигу.

др Слободан Орловић, ванредни професор,

Правни факултет у Новом Саду

Везане вијести:

Од понедељка акција Загреба против Србије