Biljeg Jasenovca i hrvatska „blokada“

Datum objave: petak, 22 novembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Jasenovac (foto: Sputnik/ Nenad Zorić)Ustaški logor Jasenovac je istorijski najcrnja tačka političkih odnosa Hrvata i Srba. 

Njegovo vreme jeste prošlo, ali mu je važnost i danas tolika da, samim spomenom, utiče na odnose Hrvatske i Srbije. Znak da je sve manje saglasja dve strane o tome šta je zapravo bio taj logor, posebno iskrsne u prilikama zvaničnog sećanja kakvo je ovo na 70-togodišnjicu njegovog „oslobođenja“ (proboja zatočenika). Senima mučenika u tom logoru zločina poklanjaju se odvojeno delegacije Srba, Hrvata, Jevreja, Roma, Bošnjaka…

Republika Hrvatska je preambulom („Izvorišnim odredbama“) Ustava (1990) negirala državnu suverenost „Nezavisne Države Hrvatske (1941.)“. Izbačena je tzv. NDH iz „slijeda ukupnoga povijesnoga zbivanja u različitim državnim oblicima“, ali se oko Jasenovca kao zločinačkog amblema ustaške države i dalje lome koplja.

Stari sporovi o broju ubijenih (od 1,2 miliona do nekoliko desetaka tisuća), osnovnom karakteru tog logora (nepojmljivo stratište ili radni, sabirni kamp) stoje i danas, pojačani svežijim insinuacijama. Tako je u svetlu novoevropske osude totalitarnih sistema moderno izjednačavati Staljina sa Hitlerom, a boljševizam (komunizam, socijalizam) sa nacionalsocijalizmom (fašizmom), što je u osnovi istorijski falsifikat.

Preneto na jugoslovenske prostore, a posebno na Hrvatsku, takav modernizam se vidi u floskuli o prirodnoj potrebi izjednačavanja svih zločina. Ustaških sa partizanskim, ratnih i posleratnih. Tako i Jasenovac treba valjda da postane, pored ustaškog logora smrti (1941-1945), i komunistički logor odmazde (1945-1951).

Istorija jeste more podataka i različitih uglova gledanja na iste događaje, ali ne na štetu zdravog razuma i nespornih činjenica. O kakvom se „sabirnom logoru“ radilo najbolje su znali zatočenici i malobrojni preživeli.

O Jasenovcu je pisao i njegov logoraš Nikola Nikolić, po opredeljenju Jugosloven, po etnosu Hrvat iz Bosne, „mladobosanac“, potom komunista i „golootočanin“, lekar i univerzitetski profesor – u knjizi Jasenovački logor (Beograd 2015, prvo izdanje1948).

Knjiga Jasenovački logor je u stvari krvava slikovnica neshvatljivog mučilišta, nacrtana iznutra, hrabro i detaljno. S toga, ona ima posebno mesto u obimnoj jasenovačkoj literaturi i neprolaznu vrednost. Ni nota koja se tu i tamo provlači kroz štivo o komunistima koji najotpornije trpe mučenja, o ljubavi i veri u Tita, o idealizovanim borcima za slobodu – partizanima, ne utiče na silinu svedočanstva koje knjiga daje.

Ona nas je opisom kratkih, beznadežnih i mučeničkih života logoraša i zločinačkog cinizma, dvoličnosti i nepojamne surovosti ubica, suočila sa odnosom ondašnjih Hrvata prema Srbima. Odnosom domaćih katolika prema pravoslavnim. Knjiga je u potonjoj poluvekovnoj izgradnji „bratstva i jedinstva“ sigurno bila neprijatan svedok i osporavatelj zvanične istine o odnosu „braće nam“ i nas. Danas, kada smo posle dve decenije neprijateljevanja čini se zanavek daleko od novog bratskog odnosa, ova knjiga bi mogla biti valjan vodič za razumevanje hrvatsko-srpskih odnosa. I obavezna literatura za političare.

Ne smem kratiti, već se za nauk moraju pročitati opisi svakodnevnih mučenja i likvidacija vatrenim oružjem, noževima (posebno „srbosjekom“, prozvođača Sollingen-a), bodežima, sekirama, maljevima, motkama, kočevima, šipkama, čekićima, bičevima, vešanjem, spaljivanjem, davljenjem, gušenjem, trovanjem, glađu, žeđu… u krugu logora („Ciglani“) i u močvari Donje Gradine.

Logoraši nisu smatrani ljudima, nisu imali ikakvih ljudskih prava u tom „radnom“ „sabirnom“ logoru, kao uostalom ni u tzv. NDH. Neverovatno, ali je napokon leta 1944. godine improvizovan logorski „sud za ispitivanje i presuđivanje“ koji je imao čak jedno suđenje. I to, naravno, sa presudom na smrtnu kaznu.

Posebno naglašavam kvalitet argumentacije i relevantnost činjenica napisanih u pogovoru knjige, „Bogovi zla. Knjiga o Jasenovačkom logoru“, Nadežde Đonlić-Vinaver. Pogovorom se otvaraju najvažnija pitanja: zašto (kako je moguće?) se desio Jasenovac, zašto je (kako je moguće?) skrivan i prećutkivan i zašto nam se (kako je moguće?) u nekom vidu vratio ubijanjem i proterivanjem Srba iz Krajine (bivše RSK) u Hrvatskoj?

Putem članaka u glasilu komunističke partije „Proleter“ (1929-1942) protiv Srba i ondašnje Kraljevine, „velikosrpske vojno-fašističke diktature“, stvaran je moralni otklon za buduće zločine prema Srbima u jasenovcima, jadovnima, slanama, sajmištima… Ustaše su verovale da genocidom poravnavaju račune sa Srbima, oslobađaju pučanstvo srpskog hegemona i tako ostvaruju nacionalno pravo hrvatskog naroda na „samobitnost“. Nužno je još samo fizički od Srba osloboditi „povijesne zemlje u Hrvata“.

Komunistička posleratna ideologija je, pak, na temelju lažnog pomirenja (nije moguće izmiriti ubice i žrtve jer nije bilo pokajanja ubica niti molbe za oproštaj) pod tepih gurala fenomen Jasenovca. Titovo nepoklonjenje jasenovačkim žrtvama može se shvatiti samo ako bi se se razumno objasnilo neoslobođenje Jasenovca, za koje je objektivno bilo prilika (vid. Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen?, Beograd 2005).

Ali za vojno zaobilaženje Jasenovca zdravorazumskog objašnjenja nema. Onda jedino ostaje da to prepuštanje Srba mučenika njihovoj sudbini podvedemo pod posledice „velikosrpske nacionalne politike“ (Tito, 1942). Ona je dakle i Jasenovac uzrokovala (sic!). Sa tom politikom je komunistička vlast u novom dobu, biva, zanavek raskrstila, izmislivši bratstvo među dotad zakrvljenim jugoslovenskim narodima.

Izmišljotina o narodnom bratstvu neko vreme može da se širi i traje. Uz puno glume, pomalo se počne i verovati u nju. Socijalističkim hrvatskim ustavima garantovana ravnopravnost hrvatskog i srpskog naroda bila je privremena laž. Za Hrvate korisna a za Srbe fatalna. Već prvom prilikom Srbi su hrvatskim Ustavom svedeni na „nacionalnu manjinu“ (1990). Sad znamo da je to bila uvertira povrata jasenovačkog genocida u „Oluji“ (1995) i svođenja preostalih Srba na izrazitu brojčanu (uskoro zanemarljivu) manjinu.

Duh Jasenovca je u nama svih ovih osam decenija. Prenositi ga moramo našim potomcima ne bi li i oni čuvali seni jasenovačkih žrtava. Ne ponovile se.

A verovatno ima i onih koji se čude zašto Hrvatska blokira Srbiji „otvaranje 23. poglavlja“ na srećnom putu u EU. Oni sigurno nisu čitali jasenovačku knjigu.

dr Slobodan Orlović, vanredni profesor,

Pravni fakultet u Novom Sadu

Vezane vijesti:

Od ponedeljka akcija Zagreba protiv Srbije

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top