Многи добронамерни Србин, што ће рећи наиван, добродушни човек, апеловаће на српско-српски дијалог у вези теме о којој се ћутало, по потреби каткад причало, а најмање радило тј. озбиљно и организовано истраживало.
Не схвата наш добри и напаћени народ да се није хладне главе разговарати са српским изродима који би, онако олако, да убијају убијене голоруке људе, истурајући предасе уместо аргументе – Цркву, националне институције првог реда, а један чак упорно и свагда и факултетску диплому историчара.
Такви су можда једном били Срби, али кад смо им дали прилику да учине добра дела, видели смо да су застранили, чинећи свесно или несвесно непреболна и неопростива непочинства.
С таквима нема разговора.
Ми у овом, а нити у једном другом случају не нападамо нашу свету отачку Цркву, јер су у њој преплетени сви наши корени, нити смо деструктивни и необразовани великосрби како нас погрдно и увредљиво назива интелектуална громадетина, Срђа Трифковић, на промоцији Никодијевићеве беспризорне играонице бројевима, само зато што осуђујемо лакрдијаштво које проглашавају науком и националном политиком.
300.000 уморених Срба, од тога трећина у Јасеновцу, је мера Трифковићевог „научног“ достигнућа. Није ни чудо да је у Србији са одређеном мисијом, јер га гледамо чешће но икад на националним ТВ каналима а сада као горљивог пропагатора и у отуђеној институцији Јована Ћулибрка.
Док стигне до Загреба, биће и пола од броја који је ових дана саопштио.
Хрватима је ионако свеједно шта Срби, узурпатори и тлачитељи, агресори и убице говоре о славним временима НДХ, када су хрватске постројбе трајно и некажњено решиле српско питање, убијајући голоруки српски народ. Заиста, кога то у Хрватској брига шта ће Срби рећи по ма ком питању?! Продукт тога је и јучерашња изјава проф. Светозара Ливаде, да „Срби у Хрватској нестају као народ“. У Хрватској ће Србин, како смо то раније констатовали, за коју годину постати само занимање.
Видите и сами како се размећу бројевима, и да немају никакво валидно упориште у ономе што чине. Може и 99.000 а може и преко 200.000. Та квази елита салонских скоројевића, није достојна српског поштовања.
Питали су нас, зашто не идемо на промоцију Никодијевићевог памфлета?
А зашто бисмо ишли на скуп, чији су домети унапред били познати? Пристојан свет не иде на бал вампира или канибала. Људи који стоје иза ове бласфемије то чине некажњиво готово 20 година. Тада притајено, а сада агресивно и јавно. И не само да то чине, већ бивају награђени престижним именовањима у државним институцијама, каријерама, епископским положајима.
Шта да вам кажем? Видите ваљда где живимо?
Они, који би требали да се огласе ћуте, бојећи се да не погубе бројне, очито ничим заслужене привилегије, они који су поставили ове креатуре на државне положаје немају грам одговорности и стида да спрече последице овог срамотног суноврата.
Иако смо избушени уздуж и попреко, малодушје не сме да превлада.
Јасно је да су у Никодијевићевом памфлету коришћени подаци селективни, па су истраживања спроведена по геслу – СТАТИСТИКА НАША ДИКА, ШТО ПОЖЕЛИ ТО НАСЛИКА. Најлакше и најјефтиније је да сведете рад институције на објављивање пар књига, којима релативизујете бројеве, уместо стварања озбиљне инфраструктуре, која би учинила претпоставке у којима би чврста колективна свест онемогућила да матрица за нестанак Срба дође до, како би многи желели, свог коначишта.
Видите и сами како се размећу бројевима, и да немају никакво валидно упориште у ономе што чине. Може и 99 а може и преко 200.000. Та квази елита салонских скоројевића, није достојна српског поштовања. Презир спрам њих није довољан. Потребан је и наш труд да се ствари истерају на чистац.
Буде ли им се дао простор за наставак ове хокус-покус „научне“ методологије, публиковаће они и горе текстове. Довољно је видети ко су узори Никодијевићу (Гајгер и Голдштајн из Хрватске и Цветковић из Београда) па схватити по којој матрици овај експерт добује.
Увидом у ауторска дела научника, историчара и библиотекара Никодијевића, види се да је почео да се бави овом темом 2015/2016. (дакле у својој 47/48 години живота) када је објавио свој први рад у Годишњаку за истраживање геноцида (чији издавач је Музеј Ћулибрка и Мишине) под насловом: „Прилог утврђивању броја жртава система логора Јасеновац 1941. године“ (стр. 169-213). Нови рад објављен је у Годишњаку 2017. под насловом „Бројеви жртава у концентрационом логору Јасеновац 1942. године према исказима преживелих сведока“ (стр. 95-117); трећи рад објављен је у Годишњаку Музеја 2018. под насловом: „Бројеви жртава у концентрационом логору Стара Градишка 1942. године према исказима преживелих сведока“ (стр. 127-155) и четврти у Годишњаку за 2019. под насловом: „Бројеви жртава у систему концентрационог логора Јасеновац 1943-1945. године према исказима преживелих сведока“ (стр. 137-172).
Није случајно да су се баш сада одлучили да обједине те скарадне конструкције и отвореније но икада искораче са овим ставом.
Ко стоји иза њих не знам, али ваљда има неког ко зна.
Буде ли им се дао простор за наставак ове хокус-покус „научне“ методологије, публиковаће они и горе текстове. Довољно је видети ко су узори Никодијевићу (Гајгер и Голдштајн из Хрватске и Цветковић из Београда) па схватити по којој матрици овај експерт добује.
Имена жртава никада нису била приоритет Јована Ћулибрка, па самим тим и људи које он поставља, а посебно дугогодишњег вршиоца дужности директора Ђурића. Музеј није никада показивао довољну и неопходну активност у том смеру, већ се, по свој прилици, чекало да се јаве саме жртве, што је признаћете, сасвим нова, и неприменљива научна методологија.
Основа свих досадашњих директора Музеја је био списак неуспелог и званично непотпуног пописа из 1964. из кога нису ни покушали да искораче, укључујући јавност, Цркву, потомке. Сам владика већ дуги низ година протежира број од 100 до 150.000 убијених у Јасеновцу, у чему га следе Драган Цветковић, упосленик Музеја, који често, а већ с почетка овог века, наступа по Хрватској, значајно ревидирајући са хрватским повјесничарима бројеве српских жртава, приклањајући се, пре свега, ставовима и методологији Кочовића и Жерјавића.
Не мали број салонских интелектуалаца, који су прочитали можда тек по коју књигу, али се никада нису бавили озбиљаним истраживањем, које подразумева да уроните у какву такву делимично сачувану архивску грађу, свуда и на сваком месту, приклонио се овој бласфемији. Дакле, Музеј је тај који се бави превасходно бројевима, а не потомци жртава који желе другачији приступ.
Не знам колико пута треба да понављам, да су се њихови наступи и оно што зову научном методологијом, свели на просте математичке обрасце, које су уочи распада Југославије лансирали прво Кочовић, па затим Жерјавић, и који нису били ништа ново, али су у доброј мери послужили за сатанизацију Срба, као митомана и манипулатора, с којима угрожени народи више неће и не могу да живе. С тим се мантра све до данас.
Колико је организационог знања, рада и поштења у националном Музеју првога реда управо показује и наведени памфлет, а донекле и интервју са аутором.
Апел 50-так српских родољуба је одраз искрене забринутости на оно што се чини под окриљем државних институција и установа у самој Србији.
Свемогући владика ћути, а његов телал у лику вишегодишњег вршиоца дужности директора Музеја покушава да у блато властитих медиокритета, увуче и укаља један од стубова српске историографије и једног од ретких, часних српских интелектуалаца, мислећи ваљда да ће тако беспризорним нападом на Проф. Крестића ућуткати забринуте Србе, који му јавно постављају питања о непочинствима финансираним нашим парама.
Уместо бројних могућности, владика Ћулибрк се окренуо релативизацији бројева, дрско и агресивно, претпостављајући геноцид над Србима изучавању холокауста мада је првобитни задатак и обавеза изучавање геноцида над српским народом.
У рад ове институције нису никада примењена основна искуства из рада Јад Вашема: већи број професионалаца и сарадника, јавност рада, ослонац на огроман број волонтера. Није остварен ни повратни утицај на Владу да садржаје значајне за културу сећања угради у наставне програме, а није се ни наметнула као кровна национална организација која би имала утицаја на Универзитете, бројне институте разних специјалности.
Зато нам владика поручује да кренемо пут Јасеновца пешице.
И ми то чинимо, на овај или онај начин, тихо, без помпе, и са жељом да овог владику никада не сретнемо на том страдалном простору.
Уместо бројних могућности, владика Ћулибрк се окренуо релативизацији бројева, дрско и агресивно, претпостављајући геноцид над Србима изучавању холокауста. Наравно да треба имати пуно пијетета према нашој јеврејској страдалној браћи, али је првобитни задатак и обавеза изучавање геноцида над српским народом.
А шта је била НДХ, најбоље показују изјаве нeмачких официра током Другог св. рата. Навешћу, за рад млађих или неупућених читалаца пар цитата из књиге Лаза М. Костића.
„Лични пријатељ Адолфа Хитлера, Херман Нојбахер пише: „после њеног распада (тј. „српско-централистички вођене Југославије”), букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје;
Злочине према Србима из последњег рата Нојбахер карактерише као “хрватски ратни поход против православног Српства”. Тиме он лично даје за право онима који те злочине квалификују као хрватске злочине, а такође и онима који тврде (тих je већ знатно више, док би се они први на прсте избројали), да je објекат злочина био Српски народ, одн. Српство као такво.
Он те злочине квалификује као најсвирепије целе светске историје. А он није задојен мржњом против Хрвата и представља ствари какве су.
Ja не видим зашто би Срби морали да ублажавају изразима злочине извршене према њима, сем оних који их одобравају (а канда има и таквих, на шта ћемо се вратити једном приликом).
После сам утврдио да je „Валтер Хаген“ уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr. Wilhelm Hoetti). Тиме се ни најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив! На стр. 236, пише Хаген како je “Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емигранага заузеше сва важнија места у новој држави”.
Ето, толико je било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ћe се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.
Стр. 251: “Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава…”.“
Пре више од 65 година, један частан човек, Словенац Долфе Вогелник, један од највећих демографа оног доба, развејао је све оне паметњаковиће који су примењивали исте или сличне методе оспоравања као ови данас, износећи аргументацију зашто број стварних жртава рата није 1,7 милиона већ 1,814 милиона, и то као доња граница, испод које се не сме ићи, а да је права цифра и преко 2 милиона, док су демографске жртве између 2,9 и 3,25 милиона.
Тај човек, о коме данас ништа не знају ни професори на Универзитетима у Србији, а студенти још мање, био је у то време директор Савезног завода за статистику, а потом и ректор Универзитета у Љубљани. Уместо пашквила Драгана Цетковића и осталих, којима су узори Кочовић и Жерјавић, било би паметније увести у образовни систем један врој књига др Лаза М. Костића.
Др Лазо М. Костић је између многих, објавио у Минхену 1973. књигу о попису у Југославији из 1971 ( Osvrt-na-popis-narodnosti-u-jugoslaviji-lazo-m-kostic ) где указује на бројне фалсификате, посебно у Хрватској и АП Косово. Примери су невероватни и треба је прочитати. Дакле, пописи у Југославији су одувек били спорни због политичког фактора, препуни утицаја и фалсификата, па је ваљда логично да институције које је држава основала, попут Музеја, крену тежим али исправијим путем.
Ова гарнитура, арогантних, охолих и самољубивих појединаца очито је да ради против српских интереса, понављам – свесно или несвесно, и није спремна на икакве добронамерне сугестије које имају за циљ што бољи рад институције.
Како је могуће да један човек, ма какве снаге и знања био, централизује буквално сва челна места државних и црквених институција које се баве овом тематиком, почев од Музеја, преко Цркве и Сајмишта, закључно са координаторском улогом сарадње између Војног архива и Јад Вашема?
Шта се то догађа са српским друштвом да пристаје на бласфемије Јована Ћулибрка, кога су произвели у највећи ауторитет и експерта у овој области?
Може ли то, што је хиротонисан да му омогући да ради шта хоће?!
Или то што је у мирнодопским условима, након НАТО агресије постао свештеник славне бригаде?
Ја мислим, да је тај неко, ко је имао намеру да нас избуши до краја, све то радио плански и смишљено, везујући га за српске симболе, попут Пећке патријаршије (викарни епископ липљански) а сада и древног Пакраца и страдалног Јасеновца.
Како је могуће толико равнодушје, ако нигде другде а оно међ српским архијерејима?
Како је могуће да један човек, ма какве снаге и знања био, централизује буквално сва челна места државних и црквених институција које се баве овом тематиком, почев од Музеја, преко Цркве и Сајмишта, закључно са координаторском улогом сарадње између Војног архива и Јад Вашема?
На крају, Никодијевићев памфлет није ништа ново у погледу унижавања жртава не само Јасеновачких новомученика. Конкретна писанија крчкала се пуне четири године и само је след поступања у Музеју од долaска Ћулибрка и Мишине на чело установе, у којој се у значајној мери ревидира број жртава хрватског безумља.
Ништа тамо није друго рађено осим што се усаглашавало са хрватским повјесничарима. Наше катедре за историју, по Ћулибрку, нису довољно квалитетне, па се зато о државном трошку шаљу одабрани на курсеве у Јад Вашем, а у Србији и Српској се демонстрира донето знање, видесмо у каквом облику.
Држава је, управо из тог разлога одлучила да доведе мимо Музеја једно часно име, Гидеона Грајфа, који нам истина није ништа епохално саопштио од оног што знамо, али је то отишло у свет, у коме велики део, чак и стручне јавности, сматра Србе геноцидним а не страдалним народом. Ми се надамо, да су државни органи, заслужни за Грајфово ангажовање, схватили да немају асне од Музеја, па да ће у складу са тим покренути поступак да се ствари доведу у потребно стање.
Ту кровну организацију мора да воде пре свега српски родољуби, поштени и доказани.
Резултати ће се брзо видети.
Ако је наша историографија и наука и са њима и култура сећања на наше уморене претке спала на Ћулибрка, Мишину, Цветковића, Трифковића, Штрбца и ине, онда смо ми отишли у тандарију а да нам то још нико није рекао.
Пример Загреба, и трибине у Привреднику, пример Народне библиотеке Србије и промоције памфлета на 215 страница, најбоље указује да је време за овакве прљаве игре одавно истекло.
Морамо имати веру да постоје у нашем народу високо-морални и компетентни људи, који су спремни да раде частан и мукотрпни посао, а не да се мирно суочавамо са статистичким керефекама арогантних егоцентрика, којима је милије хрватско становиште од пијетета према српским великомученицима. Брига о овим питањима није ствар једног или малог броја људи, већ читаве нације.
Балтазар Ускоковић