
Тихо убијање у миру
Није мртав онај који је умро, мртав је онај који је заборављен. Ако је крив наш непријатељ што нас је у рату убијао, криви смо макар подједнако и ми који убијамо у миру, тихо и неприметно. А убијамо тако што заборављамо, тако што се не сећамо, тако што не помињемо, не обележавамо, не говоримо о томе, не читамо, не пишемо… ни у приближној мери колико би требали. Јасно је зашто је наш непријатељ то радио, зашто је убијао тело, тада, у рату. Али зашто ми данас, у миру, убијамо душу, убијамо сећање и помен на наше жртве? Ако ми њих заборавимо, нека и Бог нас заборави. Колико се ми будемо













