Један од 1.300 каплара остала је одредница коју су до краја живота истицали и којом су се поносили. Све остало у њиховим испуњеним биографијама, за њих је било мање вредно. Крајем августа 1914. шест годишта српске омладине, средњошколаца и студената, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. Било их је око 1.300, а како су са Дрине стизале неповољне вести, обука им је потрајала свега два месеца. Командант батаљона, пуковник Душан Глишић 15. новембра 1914. потресним гласом саопштио је наређење Врховне команде: произвео их је у чин каплара и хитно упутио на фронт. Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1.300 каплара, испраћено је са цвећем и

Неку седмицу по спасавању остатка вредности Народне банке управа је тражила да се сада целокупна имовина темељно среди и ваљано и прегледно спакује у јаке сандуке да у сваком тренутку буде у приправности за даљи пренос када то буде потребно. Годину дана доцније, с почетка септембра 1915, било је јасно да ће исцрпљена Србија ускоро пасти и да су Крушевац и Ниш први на удару, јер су се противничке снаге гомилале на граници са Бугарском. Мата Јовановић успева да се види са начелником Министарства финансија Аврамом Левићем, који је стално путовао преко Крушевца до Врњачке Бање да реферише претпостављеном др Лази Пачуу који је био на самрти. Левић је рачунао

Публикација која чува сећање на страдања српских војника из Првог светског рата на холандском тлу представљена је у Музеју српске дипломатије Уочи 11. новембра – Дана примирја у Првом светском рату – и то у години када се обележава век од успостављања дипломатских односа Србије и Холандије, у Музеју српске дипломатије је представљена публикација „Српски војници из Првог светског рата преминули у Холандији”. Аутори ове брошуре су једна Српкиња – филолог Татјана Вендриг – и двојица Холанђана – Татјанин супруг Фабијан Вендриг, политиколог, као и Џон Стинен, саветник у холандској влади. Они су на педесетак страница представили историјске чињенице о томе како је Холандија после рата прихватила многе ратне заробљенике

Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилачког Балканског рата. Онда када је постао суверен заједничке државе ипак се ослонио на удружење старих четника као проверене патриоте. Схвативши да се Отаџбина не ствара кафанским причама већ само и једино деловањем. Показало се као и много пута пре да речи могу да буду надахњујуће врло често и важне, али су дела једина та која чувају веру, слободу, част и Отаџбину. Наравно да свака држава мора да има своју политику, и свакако да она не може баш све увек отворено да показује. Врло често у томе ће постојати и доза лукавства потребна да би се преживело, као и превејаности који многи воле да зову