
О једном разумевању нашег сусрета са прослошћу
Када нам данас савјетују да заборавимо прошлост (од историје се веле не живи) и окренемо се будућности, кад нас оптужују да производимо многе догађаје, проглашавајући нас виновницима за велики рат, распад бивше Југославије, да смо геноцидни и много тога другог, ваљда мисле да ћемо лакше прихватити стање створено голом силом, прогоном и отимачином, које смо доживјели пред крај прошлог вијека. Ту слику о нама, изашлу из радионице свјетских моћника, желе да нам окаче о врат као нову легитимацију. Можемо ли ми то? Смијемо ли ми то? Да ли смо ми (као „руралан, епски и нецивилизован народ“, што говоре циници са Запада) опсједнути историјом, или је можда историја свијета и Европе













