Како jе усташка власт више поjачавала терор сразмjерно jе расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мjешовитим становништвом, нарочито у онима у коjима jе већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сиjевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости. Наjкритичниjе стање jе било у селима у Ливањском пољу гдjе их jе било и чисто хрватских и чисто српских и мjешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу jе живjело отприлике пола jедних пола других, док су Боjмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска. На

У низу свједочанстава о усташким злочинима у Ливну и околини, свакако је занимљиво и оно што је записао др Душан Љ. Кашић у својој брошури о српској православној цркви Успенија пресвете Богородице у Ливну. Сем што и он набраја имена истражених породица и наводи списак побијених Срба у Ливну, који је, што је свакако занимљиво, нешто краћи од онога који је оставио непознати већ цитирани „хроничар“, Кашић посебно говори о страдањима свештеника на које су усташе имале посебан пик: „Остварило се једно од оних несретних времена — пише Кашић о тренутку формирања Независне државе Хрватске и завођења усташке страховладе — за коју је Христос казао: ‘Доћи ће вријеме, кад ће

Сем ријетких живих свједока, случајно преживјелих и спашених жртава, мало је других свједочанстава о ономе што се у прољеће и љето 1941. године збивало у Ливну и околини. Иако увјерени у вјечност своје нове државе и безгрешност и правовјерност усташке идеологије, крвници су помно брисали крваве трагове и свим силама се трудили да брижљиво оперу своје до рамена окрвављене руке. Мора се рећи да им је у томе добрано на руку ишло то што су многа њихова злодјела послије рата, у име мира у кући, у име братства и јединства — те свете заставе под којом се пјевајући умирало за слободу – свјесно или несвјесно прећуткивана или заташкавана, што су