Milan Koljanin: Hrvati su vršili genocid i 1941. i 1991.godine

Datum objave: nedelja, 21 maja, 2017
Veličina slova: A- A+
dr Milan Koljanin na Jadovnu
dr Milan Koljanin na Jadovnu

Intervju iz 2011, dr Milana Koljanina, istraživača Instituta za savremenu istoriju i danas je aktuelan.

Da li su tužba Hrvatske protiv Srbije za genocid i kontratužba Srbije za pitanje genocida nad Srbima, šansa da Srbija najzad, posle dva svetska rata i poslednjeg, devedesetih godina, na organizovan, institucionalizovan i naučan način argumentuje svetskoj, ali i domaćoj javnosti stravične posledice ustaških zločina Pavelićeve i Tuđmanove Hrvatske nad srpskim stanovništvom?

Srpska država, ali i srpska istoriografija gotovo da se nisu bavile pitanjem istraživanja genocida. Srbija će pred Međunarodnim sudom pravde morati da predoči relevantne činjenice. Radi se o procesu na kome država mora mnogo više da se angažuje nego što to sada čini, procesu koji zahteva određeno vreme i usmeravanje istoričara na istraživanje, otvaranje vojnih i arhiva državne bezbednosti.

U Hrvatskoj se to mnogo sistematičnije radi, u Srbiji je sve to kratkog daha, od danas do sutra. Dosadašnji istraživači hrvatskih logora smrti u kojima je na najmonstruozniji način umoreno preko pola miliona Srba, činili su taj napor iz lične inicijative, ponekad i iz entuzijazma.

Hoće li srpska država najzad u dugoročnom projektu na kome bi se angažovao veći broj istraživača, prebrojati srpske žrtve i stratišta?

Država stavlja na raspolaganje arhive Međunarodnom sudu pravde u Hagu, zašto to ne činij i kada treba izaći u susret istoričarima?

Naš sagovornik se bavio logorima u Drugom svetskom ratu i napisao je knjigu „Logor na Beogradskom Sajmištu”.

Zašto srpska istoriografija nema valjanih istraživanja genocida koji su počinjeni nad srpskim stanovništvom?
– Nažalost, ova tema nije dobila odgovarajuću istoriografsku obradu i pažnju sve do 1980. godine. Tek tada su počela ozbiljnija istraživanja istorijskih izvora. Praktično posle Titove smrti stvoren je jugoslovenski projekat koji je trebao da se bavi proučavanjem stradanja stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Koordinator tog projekta je bio Institut za savremenu istoriju, a rad je bio organizovan svuda, sem na Kosovu, gde su i tada opstruirali rad na takvim temama.

Pitanje zločina NDH i onoga što se događalo na njenim prostorima, velikim delom je ostalo neistraženo, i pored značajnih napora Fikrete Jelić-Butić, koja je poginula posle proglašenja hrvatske nezavisnosti pod veoma čudnim okolnostima (u našoj javnosti se o tome malo govorilo). To je, po svemu sudeći, bila osveta onih o kojima je ona na jedan objektivan način, koliko je to tada bilo moguće, pisala. Tu treba pomenuti i Bogdana Križmana, i na tome su se završila istraživanja.

Genocid nad Srbima

Masovna stradanja srpskog stanovništva nisu sistematski obrađivana, što je veliki greh prema srpskim žrtvama i stradalnom našem narodu. Pukovnik Antun Miletić je knjigom „Koncentracioni logor Jasenovac” stvorio preduslov za ozbiljno istraživanje genocida u NDH, koji je do tada bio prepušten isključivo publicistici, manjim novinskim člancima i sećanjima preživelih. Posle stvaranja NDH, glavna meta represivnog sistema koji je stvoren u toj nacističko-fašističko-totalitarnoj državi su Srbi, delimično Jevreji i Romi.

Specifičnost ove zločinačke države je bilo uništenje sopstvenog stanovništva, to nije bio cilj ni nacističke Nemačke?
– Nijedna država novog poretka pod dominacijom Trećeg Rajha nije sebi stavila u zadatak da uništi trećinu stanovništva sopstvene države. Nacistička Nemačka je uništavala svoje političke protivnike i Jevreje kao rasno nepoželjne na ostalim teritorijama. NDH je postavila sebi strašan cilj – da uništi sve Srbe na svojoj teritoriji, kojih je bilo najviše u Slavoniji, Dalmaciji, hrvatskom Primorju i BiH. Stvoren je gigantski sistem masovnog uništenja. On se sprovodio u sistemu logora smrti, najpre u Gospiću u Lici, a posle raspuštanja ovog logora krajem avgusta 1941. godine, u najvećem logoru smrti Jasenovac. Radilo se o sistemu logora na reci Savi – logor u starom Jasenovcu, u Staroj Gradiški i nekoliko manjih logora.

Logor u Gospiću je stvoren čak i pre nacističkih logora smrti?
– U monografiji o ovom logoru, koju je nedavno objavio dr Đorđe Zatezalo iz Karlovca posle više decenija istraživanja, izneti su podaci da je u Gospiću, koji se sastojao od niza logora – stratišta na Velebitu, ostrvo Pag – za 4 meseca, koliko je logor postojao, ubijeno 40.123 Srba. Za 10.502 žrtava utvrdio je poimence identitet. Hrvatske vlasti su bile prinuđene da logor raspuste leta 1941. zbog srpskog ustanka i italijanske reokupacije te Druge okupacione zone na teritoriji NDH. Za mesto novog logora smrti je određen Jasenovac, koji je postojao od kraja avgusta 1941. do kraja aprila 1945. god.

Hrvati cinično tvrde da je to bio radni logor?
– To ne može da izdrži bilo kakvu ozbiljniju kritiku. Ovde je rad bio sredstvo masovnog ubijanja ljudi – svi oni koji su radili u radionicama, ubijeni su, pre ili kasnije. Na toj lažnoj tezi zasniva se sadašnja stalna postavka na spomen-području Jasenovca, to je tobož bio radni logor i ništa više! To je doživelo veoma ozbiljne kritike od kompetentnih ljudi, tako da današnja stalna postavka ne može da pruži pravu sliku onoga što se dogodilo u tom logoru za vreme Drugog svetskog rata. A to je jedan od najvećih logora na tlu Evrope i jedini logor smrti van kontrole nacističke Nemačke.

Dragoje Lukić je utvrdio da je u samom logoru Jasenovac stradalo oko 20.000 srpske dece, imenom i prezimenom. I posleratna istorija područja logora Jasenovac govori o velikoj nebrizi vlasti za materijalne ostatke tog logora, ali i dug prema žrtvama jer nikada nije napravljen popis ne samo žrtava ovog logora, nego i svih drugih žrtava u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji.
Jedini razlog je to što je rat u Jugoslaviji imao nekoliko nivoa: nije se radilo samo o NOR-u protiv okupatora, nego i o građanskom genocidnom ratu uništenja Srba u NDH, pa zatim i o masovnom stradanju na kraju rata onih koji su bili na drugoj strani, tako da je sve to doprinelo činjenici da nikada ne bude izvršen poimenični popis žrtava rata.
Nagađanja oko procene genocida nad Srbima u Pavelićevoj NDH idu od brojke od preko milion žrtava, koju je izneo istraživač Radomir Bulajić, pa do minimizirane brojke koju je za Hrvatski Sabor uradila Komisija koja je trebalo da utvrdi broj stradalih u Jasenovcu, a koja je došla do 2.300 pobijenih Srba.

Da li je kasno da konačno saznamo tačne podatke o genocidu koji je NDH počinila nad Srbima?

Genocid nad Srbima

– Još nije kasno da se obave obimna forenzička istraživanja prostora oko Jasenovca – i sa Hrvatske i sa strane RS, a i ostalih stratišta. Najveće stratište Jasenovca je prostor sela Donja Gradina – tu su bila srpska sela koja su potpuno uništena, gde su vršene masovne egzekucije logoraša iz samog Jasenovca koji su prevoženi skelom preko Save i tu ubijani u masovnim grobnicama.

Istraživanje ne bi moglo da da potpunu sliku, jer je ustaška komanda, napuštajući Jasenovac 1945. godine, vršila velike eshumacije i spaljivanja žrtava, masa streljanih je bacana u Savu, tela su spaljivana u ciglani kako bi uklonili tragove zločina. Postoje, dakle, pouzdani metodi kojima mogu da se izvrše procene, ali mi ih do sada nismo radili.
Podsetiću da je izvršen popis žrtava rata 1964. god. na saveznom nivou, koji je bio izuzetno loše organizovan. Po tom popisu, u Jasenovcu je stradalo 47.000 ljudi, što je broj koji je daleko od stvarnosti. To govori o nebrizi, civilizacijskom dugu i sramoti nove vlasti ustanovljene 1945. god. koje nisu uradile ono što je zadatak svake civilizovane države – da popiše žrtve, pa makar podaci ne bili odmah dostupni javnosti. Današnja istoriografska istraživanja bi morala da budu oslonjena na empirijsku osnovu državnih organa.

Dane Lastavica je nabrojao 328 jama u koje su bacani Srbi tokom Drugog svetskog rata, i taj popis nije konačan. Neke od tih jama služile su za egzekucije i posle proglašenja hrvatske nezavisnosti i bosansko-hercegovačke nezavisnosti devedesetih godina prošlog veka, tako da u nekim od jama leže zajedno žrtve iz Drugog rata i najnovijeg rata.

To govori o planskom sistematskom uništenju srpskog naroda koji je proklamovan kao cilj 1941. god. Takav cilj je postavljen i 1991. god. u novoj Hrvatskoj državi. Da li je Tuđman obnovio poziv na novi genocid nad Srbima?
– Nije nikakva tajna da je predsednik Tuđman proglasio da u Hrvatskoj ne sme da bude toliki broj Srba, i da se on mora spustiti ispod 3% – to jeste bio novi poziv na genocid! Srbe je trebalo ukloniti sa hrvatskog državnog prostora. Uslovi su se promenili, nije više bilo okruženja Drugog svetskog rata kada su Hrvati mogli da sprovedu fizičko uništavanje. Nije mogao da se ponovi Jasenovac, ali je Tuđman izabrao novi način – masovno proterivanje i ubijanje gde god je to bilo moguće, kao i uništenje srpske imovine, da ne bi mogli da se ikada vrate na svoje ognjište.
Na različite načine je sproveden cilj, a on je uvek isti, i u vreme Pavelića, i u vreme Tuđmana. Tuđmanova Hrvatska je usred Evrope, i to mirnog perioda kada je u pitanju evropska istorija, sprovela zločin prvog reda.
Nemačka je kao okupaciona sila bila odgovorna za genocid počinjen u Drugom svetskom ratu i za to bila kažnjena podelom teritorije i denacifikacijom, a onima koji su bili najodgovorniji suđeno je u Nirnbergu.

Za zločine koje je počinila u NDH, Hrvatska je prošla gotovo nekažnjeno, a koju deceniju kasnije dobila je i svoju državu?
– Zločin na teritoriji NDH je bio tolikog obima i toliko ljudi je na različite načine bio umešan u te zločine, a veliki broj ljudi je ipak ostao nekažnjen! Kako smo se udaljavali od rana Drugog svetskog rata, naši sudovi su bili sve blaži. Ako izuzmemo period odmah posle rata, kada je bilo masovnih egzekucija (Blajburg ili Kočevski rog), postupak prema onima koji su tada izbegli odgovornost bio je blaži. Neki veoma istaknuti zločinci izmakli su ruci pravde – Milivoj Ašner je još uvek živ u Austriji.
Period Drugog svetskog rata je u nastavnim planovima o udžbenicima idealizovan. Izdvojene su dve strane, stvorena je crno-bela slika tzv. „paralelna istoriografija”, a država se preko nauke igrala zataškavanja i guranja istine pod tepih.

Da li je Jugoslavija bila moguća posle strahota Jasenovca?
– Da li je moguće obnoviti Jugoslaviju kao državnu ideju i društvo, posle tolikih zločina? Oni koji su kreirali tu novu stvarnost,  smatrali su da treba uništiti sve tragove u Jasenovcu. Uklonjene su zgrade logora, zaravnjeno je i zasađena je trava, kasnije postavljen spomenik Bogdana Bogdanovića, otvoren je muzej koji je ranije imao relativno dobru postavku, i sve je bilo stavljeno na margine školskih programa i javnosti. Zdravije za celu zajednicu (da se mislilo da bude trajnija) je da sve bude istoriografski obrađeno i da istina dobije mesto u javnosti.

Kada se, posle Titove smrti, pokrenulo to pitanje, u Hrvatskoj taj posao nije poveren najistaknutijim istoričarima koji bi se time bavili, već regionalnom istorijskom centru u Slavonskom brodu, i to jednom čoveku koji je doktor književnosti!

On je napisao nekoliko članaka, poginuo je u saobraćajnoj nesreći i niko nije nastavio njegov posao. Tema Jasenovca je ostala na margini.
Za vršenje tako masovnog genocida morali su se steći preduslovi na religioznom i kulturnom planu, na planu sveukupnog identiteta hrvatskog naroda.

Da li se može govoriti o genocidnosti klero-ustaških vlasti u NDH, čak i genocidnosti hrvatskog naroda?
– Genocidnost je neadekvatan termin. Hrvatska javnost ga je počela koristiti u drugoj polovini 80-ih godina, s tim što ga je pripisivala Srbima, kada je bila i sama optuživana za genocidnost. Radi se o kolektivnoj krivici. Smatram da je krivica uvek individualna, a država je odgovorna za ono što sprovode njeni građani. O genocidnosti srpskog naroda govori hrvatska ratna propaganda, koja se nije mnogo promenila ni danas. Nacistička Nemačka je izvršila nebrojane zločine, ali je i tu krivica individualizovana na najviše predstavnike te države.
Kada je reč o tužbama i jedne i druge strane, opet se pominje reč „genocid”. Kao kategorija u međunarodnom pravu, genocid je prihvaćen posle donošenja Konvencije o genocidu decembra 1948. god. koja je ušla u pravo svih država. Zakoni, prema ovoj Konvenciji, nemaju retroaktivnu snagu. Strogo pravno govoreći, tek zločini 90-ih mogu eventualno da budu okvalifikovani kao zločini genocida.

Tuđmanov režim je proterao 250.000 Srba sa vekovnih ognjišta, pobio nekoliko hiljada. Zar to nije vrhunski zločin, zločin najtežeg karaktera, genocid?
– Da bi nešto bilo proglašeno za genocid, mora da postoji plan i namera za masovno uništenje druge grupe-rasne, nacionalne, verske. Poznato je da su najviši hrvatski predstavnici govorili upravo to, da je prevelik broj Srba i da se mora smanjiti na 3 %. Ovo je odlična prilika da svi zločini koje su počinili Hrvati 90-ih, a koji imaju direktan kontinuitet sa onim što su ustaše činile u vreme Drugog svetskog rata, dobiju zasluženu pažnju, ne samo naše već i strane javnosti. Međunarodni sud pravde, ako recimo možda i ne prihvati argumente jedne ili druge strane, mora detaljno da obrazloži svoju odluku kroz pouzdane istorijske činjenice.

Tu tužbu treba shvatiti kao šansu da međunarodna javnost sazna punu istinu.
Hrvatska ratna propaganda je mnoge stvari falsifikovala, a pre svega činjenicu da dolazi do obnove NDH na tradiciji NDH iz Drugog svetskog rata. Na tome je izvršena masovna nacionalistička mobilizacija hrvatskog naroda. Antisrpsko raspoloženje je podsticano od vrha države. Pod tim parolama je izvršeno čišćenje srpskog stanovništva. Nigde u Evropi nije u mirnim okolnostima najveći deo populacije jednog naroda očišćen, kao u Hrvatskoj. Srba skoro da i nema. Cilj hrvatske politike je ostvaren.

Pavelićeva NDH je bila teokratizovana, i država i crkva su imale jedinstvene ciljeve. Za Rimokatoličku crkvu je, osim patriotskih osećanja prema NDH, ovo bio trenutak da realizuje veliku apostolsku misiju uspostavljanja dominacije rimokatolicizma na Balkanu. Kakvu ulogu je Rimokatolička crkva imala u stvaranju Tuđmanove Hrvatske?
– Nesumnjivo je da je uloga Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i BiH za vreme Drugog svetskog rata bila izrazita po srpski narod i sve protivnike ustaškog režima. Mi znamo da je bilo nekih suđenja posle rata, ima publikacija koje govore o učešću rimokatoličkog klera u ustaškom režimu. Kler je bio jedan od stubova ustaškog režima, to je nedvosmisleno utvrđeno i to mu daje specifikum. On se često kvalifikuje kao klero-ustaški.

U dešavanjima 90-ih, uloga Rimokatoličke crkve nije bila toliko istaknuta kao u vreme Drugog svetskog rata, ali je Tuđmanov režim imao značajnu podršku ne samo hrvatske ekstremne emigracije, već i rimokatoličkog klera. Rimokatolička crkva je i u socijalističkom periodu imala veoma značajnu ulogu u hrvatskoj državi i njenom otcepljenju od Jugoslavije.

Slavica Lazić

Izvor: PRAVOSLAVLjE




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top