Као млад милиционар, аутор jе био лични чувар надбискупа Степинца у Лепоглави од маjа 1950. до децембра 1951., када jе Степинац изашао из затвора. Аутор jе књигу снабдио сликовним материjалом коjи зорно предочава услове под коjима jе надбискуп тамновао. То jе, како можемо увидjети, наjлибералниjи затворски режим коjи jе био могућ у то вриjеме. Управитељ затвора и његов помоћник уступили су за надбискупов смjештаj своjе канцелариjе, од коjих jе мања служила као капелица. Храна му jе посебно спремана у мjесту и доношена топла. Ниjе долазио у дотицаj с другим затвореницима осим са два свештеника затвореника коjи су му министрирали код мисе. Велику пажњу аутор посвећуjе свему што jе писано и

Kнинскa прeсудa ниje никaкaв прeсeдaн, нeгo тeк фoрмaлизaциja oпћeдруштвeнoг и oпћeинституциoнaлнoг – a тo ћe рeћи систeмскoг – oднoсa прeмa хрвaтскoм фaшизму. Пaрoлa „Зa дoм спрeмни“ пoстaлa je oнa врстa друштвeнe рутинe кoja илустрирa друштвeну нутрину. Прeтпрoшлoгa љeтa jeднa je дjeвojкa нa кoмeмoрaциjи жртвaмa устaшкoгa стрaтиштa у Jaдoвнoм стaвилa нa глaву кaпу с грбoм Рeпубликe Србиje. Упoзoрeнa je нa тo дa кaпу скинe и спрoвeдeнa прeкршajнoм суцу кojи joj je, joш истoгa дaнa, рaзрeзao нoвчaну кaзну. Oвaj примjeр aжурнoсти прaвнe држaвe сaдржaвao je згoдну спeцифичнoст: дjeвojчин пoступaк – мaкaр пo свeму судeћи извeдeн с нaмjeрoм прoвoцирaњa – ниje имao фoрмaлнa oбиљeжja прeкршajнoг дjeлa. Прeсудaн je биo судaчки дojaм: привaтнo истицaњe

Новосадска Јевреjска општина на време се заложила за сарадњу Града и Српске православне цркве. Била jе инициjатор и ове године, биће и догодине, а била jе и лане: да на Кеj жртава рациjе изађемо заjедно и докажемо колико jе jака та снага, да одржимо прави помен свим жртвама. Важно jе да поводом 70 година од Рациjе говоримо више о том догађаjу, да кажемо млађим генерациjама шта се десило те 1942, да jе невероватно да се то збило у Европи и да их упознамо зашто и како се то догодило. Само када знамо историjу нећемо jе понављати…. Овако jе председник ЈОНС Горан Леви изнео за „Дневник“ своjе виђење старе новосадске бољке,

Предсjедник Друштва за очување сjећања на холокауст Александар Вељић изjавио jе данас да се у сусрет 70. годишњици злогласне „Новосадске рациjе“ у jавности шире неистине да jе у тоj акциjи мађарских фашиста у jануару 1942. године у Новом Саду страдало наjвише недужних људи jевреjске националности. „Од 4 000 недужних жртава Новосадске рациjе по имену и презимену идентификовано jе до сада укупно њих 2 326. Међу њима jе 1 340 Јевреjа. У граду jе у време Рациjе боравило око 300 jевреjских избеглица незнаног идентитета, па jе могући броj страдалих Јевреjа око 1 700, што свакако ниjе наjвише када jе реч о невиним жртвама те рациjе“, навео jе Вељић у саопштењу за

Поjедине улице у Мостару и даље носе назив по нацистичким ратним злочинцима, обjавила jе Ал Јазеера Балканс, коjоj jе ова прича послужила као илустрациjа подиjељености Мостара. Један од усташких злочинаца коjи и даље има своjу улицу у Мостару jе и злогласни Јуре Францетић, заповjедник „црне легиjе“. Но, такви се називи не могу наћи у „оба“ Мостара. На источноj страни града, улице и даље носе називе коjе су имале у бившоj Југославиjи. На западноj страни града улице, тргови и школе добили су нова имена тиjеком 1993. и 1994. године. Промjену увредљивих назива улица своjевремено jе тражио и Паддy Асхдоwн, бивши високи представник међународне заjеднице у БиХ. Од стране Градског виjећа Мостара