Poricanje genocida kao zločin

Datum objave: utorak, 4 decembra, 2018
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

Osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela bi, samo po sebi, trebalo da bude kažnjivo, samo ako se to čini u nameri izazivanja nacionalne, etničke, rasne ili verske mržnje

Originalan snimak bacanja u jamu načinjen krajem jula ili početkom avgusta 1941. wikipedia.org

Piše dr Milan Škulić

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 16. januara 2017. godine.

Genocid se, s obzirom na njegov sadržaj, svojstvo pasivnog subjekta i pre svega, subjektivnu komponentu – genocidnu (uništavačku) nameru kod učinioca, često označava kao „zločin nad zločinima“, ili najteži, tzv. „kapitalni zločin“. On samim tim spada u zločin kod koga je međunarodni karakter najizraženiji.

Prema rečima nekih autora, „plansko i sistematsko uništenje celih grupa ljudi se, ostavljajući širok krvav trag, provlači kroz istoriju čovečanstva“, a pojavni oblici učinjenih zločina su pri tom tako mnogostrani, kao i njihovi motivi, te ostvarena dostignuća, s tim da je genocid posebno obeležio 20. vek.

U stvari, sami motivi učinilaca genocida mogu da u jednom širom smislu budu „mnogostrani“, odnosno, na primer, oni mogu da budu utemeljeni na intenciji ka uništenju jedne grupe ljudi da bi se time stvorio povoljniji „životni prostor“ za drugu grupaciju, ili se motiv za genocidno delovanje može uspostaviti na čistoj mržnji u odnosu na određenu grupaciju ljudi i drugim niskim, u osnovi iracionalnim motivima, ali u krivičnopravnom smislu, za postojanje genocida je neophodno postojanje tzv. genocidne namere, bez obzira na to da li je takva namera deo nekog šire uspostavljenog motiva za preduzimanje konkretne genocidne radnje, ili postoji nezavisno od određenih manje ili više precizno utvrđenih motiva, mada je u suštini veoma teško zamisliti potpuno nemotivisano vršenje tako teških krivičnih dela.

ETIMOLOGIJA GENOCIDA

Genocidna namera kao esencijalni element bića krivičnog dela genocida, odnosno njegova osnovna subjektivna komponenta se u mnogim slučajevima teško može pouzdano dokazati i iz nje izviru osnovni dokazni problemi u vezi s genocidom, što predstavlja i dominantni razlog da se o genocidu mnogo češće piše i govori u jednom širokom istorijskom kontekstu, a ne na temelju pravnosnažnih sudskih odluka u odnosu na ovo krivično delo.

Genocid je tipičan slučaj zločina baziranog na „depersonalizaciji žrtve“, tako da zlo­čin nije usmeren ka žrtvi kao takvoj, s obzirom na njene individualne kvalitete i karakteristike, već samo zbog toga što je žrtva član određene grupe.

Smatra se da je izraz genocid stvorio poljski pravnik Rafael Lemkin, koristeći grčku reč genos (rod) i latinsku reč cide, odnosno caedere (ubiti), iz čega je konstruisao složenicu koja ima značenje „ubijanja roda, rase, plemena“ i sl., a uz to su i ovaj autor i drugi koji su pisali o ovom novom pojmu koristili radi boljeg objašnjenja i izraze poput reči – etnocid.

Klasičnim se smatra Lemkinovo razgraničenje između genocida i drugih pojedinih krivičnih dela: „Uopšteno govoreći, pod genocidom ne treba nužno podrazumevati totalno uništenje nacije, osim kada se radi o masovnom ubijanju svih članova jedne nacije. Postoji intencija da se radije usvoji jedan koordinirani plan različitih akcija usmerenih na uništenje suštinskih životnih temelja jedne nacionalne grupe, sa težnjom ka uni­štenju grupe kao takve.

Objekti takvog plana bi trebalo da budu dezintegrisani kao političke i društvene institucije, kao što su jezik, nacionalna osećanja, religija i ekonomska egzistencija nacionalnih grupa, kao i uništenje lične bezbednosti, slobode, zdravlja, dostojanstva i čak života individua koje pripadaju takvoj grupi. Genocid je upravljen protiv nacionalne grupe kao entiteta, a sve u okviru njega involvirane radnje upravljene su protiv individualnih ličnosti, ali ne njih kao takvih, već kao članova određene nacionalne grupe.“

Logor Aušvic

SEDAM VRSTA UNIŠTENjA

Prema Lemkinu, genocid se sastoji iz dve faze: uništenje nacionalnog obrasca progonjene grupe i zamena kroz nacionalni obrazac ugnjetača, a on pored toga, imenuje politički, socijalni, kulturni, ekonomski, biološki, fizički, religijski i moralni genocid. Ovaj autor ilustruje sve navedene vidove genocida, primerom nemačkog uništenja Jevreja i slovenskih naroda, na sledeći način: Politički: „Institut samostalne vlade je zamenjen nemačkom upravom.

Mesta i ulice su dobili nemačka imena. Isto je važilo za table na zgradama. Uvedena je jedna takozvana narodna lista. U Poljskoj je stanovništvo sistematski proganjano. Zatim su naseljavani Nemci“; Socijalni: „Nacionalni obrazac je na socijalnom planu uništen. Nacionalno pravo i pravna nauka su zamenjeni nemačkim. Nemački je postao službeni jezik.

Posebno su u Poljskoj potisnute intelektualne elite. Socijalna struktura u Poljskoj je trebala da bude uništena, tako da preostane samo klasa seljaka i radnika“; Kulturni: „Kulturni genocid obuhvata zabranu da se sopstveni jezik upotrebljava u školama, kao i za pisanje svedočanstava. Lemkin u ovom kontekstu navodi primere uništenja biblioteka, arhiva, muzeja i nacionalnih spomenika“; Ekonomski: „Grupama kao žrtvama su oduzimana sredstva neophodna za privredni opstanak.“; Biološki: „Sprovođena je politika smanjivanja populacije.

Cilj je bio da se umanji stopa rađanja“; Fizički: „Lemkin označava tri metode: masovna ubistva Jevreja i ubistva pripadnika elite drugih grupa. Stavljanje u životne uslove koji dovode do oštećenja zdravlja; rasistička diskriminacija prilikom dodeljivanja racionisanih sredstava za život“; Religijski: „Crkvena imovina je sistematski uništavana, a pripadnici klera su proganjani“; Moralni: „Stvorena je atmosfera koja je bila prikladna da se žrtve (u smislu cele grupe žrtava) moralno obezvrede.“

Rafael Lempkin
Rafael Lempkin

KVANTITATIVNI KRITERIJUMI

U okviru opšte debate unutar Komiteta koji je pripremao nacrt rezolucije Generalne skupštine UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, bilo je i nastojanja da se kao poseban oblik radnje izvršenja genocida utvrdi kulturni genocid, koji bi se sastojao u izrazito brutalnim aktima protiv određenih kulturnih grupa, a koji bi vodili njihovom uništenju, ali ovo shvatanje ipak nije usvojeno, jer je preovladalo stanovište da takav „kulturni genocid“ nije moguće odvojiti od „fizičkog i biološkog genocida“, pošto su takvi akti komplementarni s obzirom na iste objekte i iste motive.

Tokom ove debate govorilo se o tri kategorije uništenja grupe: fizičkoj, biološkoj i kulturnoj, međutim, kulturni genocid pokazao se kao najproblematičniji u okviru ova tri oblika, jer je mogao biti interpretiran na način koji uključuje pritisak u odnosu na nacionalni jezik i slične mere, a tvorci nacrta Konvencije smatrali su da je bolje da se ta materija prepusti deklaracijama o ljudskim pravima, u delu koji se odnosi na zaštitu manjina.

Kao klasičan primer genocida u literaturi po pravilu se navodi uništenje evropskih Jevreja, odnosno velikog dela evropske populacije Jevreja, koje se odigralo šematskom realizacijom genocidne kampanje, kroz osam stepena i prema sledećem modelu: klasifikacija – simbolizacija – dehumanizacija – organizacija – polarizacija – identifikacija žrtve – istrebljenje – poricanje.

Genocid je prvobitno u međunarodnom pravu utvrđen kao podvrsta zločina protiv čovečnosti, a posle usvajanja Konvencije o genocidu iz 1948. godine postepeno je transformisan u kategoriju posebnog „kapitalnog zločina“.

SLUČAJ KAMBODžE

Često se masovno uništenje ljudi automatski ili pomalo rutinski tretira kao genocid, pri čemu se kvantitativni kriterijumi nameću kao prevashodni, bez obraćanja pažnje na kvalitativne kriterijume, a posebno one koji su krivičnopravnog karaktera.

Naime, u takvim se situacijama broj žrtava, a posebno određeni procenat uništene populacije, smatra ključnim dokazom da je izvršen genocid, što zaista mahom i jeste tako, ali ne mora uvek da bude, jer da bi bilo koja od alternativno propisanih radnji zaista bila genocidnog karaktera, neophodno je i da je preduzeta uz postojanje genocidne namere, koja se mora nedvosmisleno dokazati, što u praksi po pravilu nije lako.

Tako se, na primer, u jednoj studiji američkog Jejl univerziteta govori o slučaju Kambodže, pa se ističe: „Genocid u Kambodži, sprovođen od 1975. do 1979. godine, tokom kojeg je prema procenama 1,7 miliona ljudi izgubilo život (21 odsto nacionalne populacije), bio je jedna od najgorih ljudskih tragedija u proteklom veku.“

Potpuno je jasno da je režim Pol Pota izvršio užasan zločin nad narodom Kambodže, ali se taj zločin, bez obzira na njegovu masovnost ne može u krivičnopravnom smislu apriorno označiti genocidom, ukoliko se nedvosmisleno ne dokažu dve bitne činjenice: 1) da su svi ubijeni, ili bar jedan deo ubijenih, bili lišeni života baš zato što su pripadnici određene nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe i 2) da su ubistva vršena u nameri da se ta grupa potpuno ili delimično uništi. Oba uslova su diskutabilna na primeru Kambodže. Kada je reč o prvom uslovu, on se po svemu sudeći ne može smatrati ispunjenim, s obzirom na to da je Pol Pot uništavao svoje ideološke protivnike (bez obzira da li su oni to bili stvarno ili im je to svojstvo neopravdano pripisivano), a ideološka pripadnost se ne spominje u definiciji genocida. U pogledu drugog uslova, takođe se ne može utvrditi genocidna namera, jer ako ne postoji određena grupa u smislu pojma genocida, koji se zasniva na pravilima međunarodnog krivičnog prava, onda se ne može ni govoriti o nameri uništenja, jer ta namera nije usmerena na predmet zločina.

Pol Pot je nesumnjivo uništio veliki deo svog naroda, odnosno populacije države na čijem je čelu bio i on je po svemu sudeći imao takvu nameru, što je u svakom slučaju monstruozno i ne zaslužuje bilo kakvo opravdanje, ali on time nije izvršio genocid već mnogo pre zločin protiv čovečnosti. S druge strane, primer uništavanja velikog dela populacije Kambodže od strane samog Pol Pota i njegovog režima može predstavljati i dobar primer za ono što se ponekad u literaturi označava kao „samogenocid“ („autogenocid“), ali, mada takva kategorizacija ima svoje opravdanje u logičkom i pojmovnom smislu, te u odnosu na određene istorijske događaje, ne samo u pogledu Kampućije već i drugih država, ona ipak u osnovi ne odgovara krivičnopravnom pojmu genocida.

Izraz autogenocid koristio se u odnosu na zločine izvršene tokom vladavine vojnih hunti u Argentini i Čileu, kada su masovno uništavani politički protivnici, odnosno uništavan je jedan deo populacije, iz čisto ideoloških pobuda.

Ovde nije sporno da je postojala namera uništavanja dela stanovništva, ali ta namera nije bila utemeljena na nekom od za genocid alternativno propisanih kriterijuma u odnosu na pasivne subjekte (nacionalni, rasni itd.) već na izrazito političkom, odnosno ideološkom kriterijumu, tako da se u čisto krivičnopravnom smislu u ovim slučajevima teškom može govoriti o genocidu, mada nije sporno da se radi o najtežim, masovno i vrlo svirepo vršenim zločinima.

AUŠVIC LAŽ

Nedavnim novelama Krivičnog zakonika Srbije uveden je novi delikt, koji se svodi na osporavanja genocida i drugih teških krivičnih dela protiv čovečnosti. Radi se o novom obliku krivičnog dela rasne i druge diskriminacije (član 387 stav 5 Krivičnog zakonika Srbije).

Ovo delo bi činio onaj ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda.

Nije sporno da „jezik kosti nema, ali kosti lomi“. Nekada se rečima čini i krivično delo. Postoji i niz ozbiljnijih krivičnih dela koja se mogu učiniti verbalno. Jedno od njih bi moglo biti i negiranje genocida. Slična dela postoje i u nekim drugim državama. Najtipičnije je jedno krivično delo koje je u Nemačkoj poznato pod žargonskim nazivom – „Aušvic laž“. Ko u Nemačkoj negira Holokaust, tj. genocid nad Jevrejima, čini to krivično delo, koje je skopčano sa nemačkom istorijom i nacističkim „megazločinom“.

Interesantno je da neke od država koje su bile na strani pobednika u Drugom svetskom ratu nemaju takvo krivično delo. Jedan veoma kontroverzni engleski istoričar Dejvid Irving ne samo da u svojoj postojbini objavljuje knjige kojima izražava sumnju u Holokaust već i odlično zarađuje takvim osporavanjem, jer to u Velikoj Britaniji nije kažnjivo. Tamo je sloboda govora „svetinja“.

SUDSKA ISTINA

Niko normalan ne može biti „slep i gluv“ na apriorno osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela, jer se to često svodi na reviziju istorije, a zaborav važnih istorijskih lekcija može dovesti i do ponavljanja istorije, ponekad i u najkrvavijem obliku. Zato ne može načelno biti sporno inkriminisanje negiranja genocida i u našem zakonodavstvu, ali se ipak može postaviti legitimno pitanje da li je to u Krivičnom zakoniku Srbije urađeno na sasvim adekvatan način.

Osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela bi, samo po sebi, trebalo da bude kažnjivo samo ako se to čini u nameri izazivanja nacionalne, etničke, rasne ili verske mržnje. Ovo je veoma važno, jer neko može iz striktno naučnih i stručnih razloga polemisati i sa pravnim kvalifikacijama u pravnosnažnim presudama, ali ako to čini bez namere izazivanja mržnje prema ljudima zbog njihove pripadnosti određenoj grupi, tada to ne bi trebalo da bude krivično delo.

Iako su sudske presude često značajne za istoriju, sudovi ipak ne mogu ekskluzivno da „pišu istoriju“ svojim presudama, koje bi bile nekakve „svete krave“, čija bi se „svetost“ i „nepogrešivost“ čak štitila i krivičnim pravom. Na primer, bez obzira na presude Haškog tribunala, danas najpoznatiji stručnjak za genocid, profesor Vilijam Šabas tvrdi da je upotreba reči genocid za zločin u Srebrenici pogrešna i „ekstravagantna“.

Obrnuto, da li je pravično da se genocid isključivo vezuje za pravnosnažne presude? Zaboravljamo li mi sopstvenu krvavu istoriju i svoje žrtve? Zar bi bilo korektno, opravdano i normalno da u Srbiji postoji krivično delo negiranja genocida, a da za takvo delo ne odgovara neko ko bi, na primer, osporavao genocid nad Srbima učinjen u tzv. NDH?

Zato je šteta što se u novoj inkriminaciji čak striktno ne navodi i ustaški genocid učinjen u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, slično kao što se u nekim zakonima navodi „Holokaust“? Bilo je moguće, a to se čini i sasvim opravdanim, da se nova inkriminacija, uz unošenje namere koja se svodi na „govor mržnje“, dopuni formulacijom da se može raditi i o genocidu koji je „istorijski nesporno utvrđen“.

Vijijam Šabas
Vijijam Šabas

GENOCID U NDH

Kada je reč o masovnom genocidnom stradanju Srba, ali i Jevreja i Roma u tzv. NDH, to bi bio i naš dug istoriji. Evo šta, na primer, ugledni nemački autori govore o „prvoj nezavisnoj hrvatskoj državi“: „Od oko 6 miliona stanovnika u NDH, bilo je 51 odsto Hrvata, 32 odsto Srba, 11 odsto Muslimana, 2 odsto Nemaca, 1 odsto Mađara, 0,3 odsto Jevreja i 3 odsto ostalih.

Vlada je udaljila sve ’ne-Hrvate’ iz javnih službi, štampe i radija. Jevreji su morali da nose zvezdu i bila im je konfiskovana imovina. Upotreba ćirilice je Srbima bila zabranjena. Pravoslavnoj crkvi je oduzeta svaka finansijska podrška; njeni pripadnici su morali da nose traku na ruci sa oznakom ’P’ (za pravoslavac). (…)

Poznato je da su osnivani koncentracioni logori, čiji repertoar užasa nije zaostajao za nemačkim. 750.000 Srba, 60.000 Jevreja, 26.000 Roma i nekoliko hiljada opoziciono nastrojenih Hrvata su ubijeni.“ Krvoločni ustaški pokret Ante Pavelića, ali i tadašnja zvanična domobranska vojska tzv. NDH bili su najverniji nacistički saveznici, a evo šta je „sam za sebe“ i druge nacističke lidere rekao Gebels: „Što se nas tiče, mi smo mostove iza sebe srušili… Mi smo se do kraja upustili i konačno odlučili…

Ući ćemo u istoriju kao najveći državnici ili kao najveći zločinci.“ Srećom, istorija nacističke glavešine pamti kao „najveće zločince“, a zajedno sa njima i njihove verne ustaške saveznike, koji ne samo da su svoje kosti ostavljali čak pred Staljingradom već su sprovele i masovan sistematski genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima.

O „AUTORSTVU“ NOVE INKRIMINACIJE

Autor ovog teksta je svoje stavove o novom „zločinu osporavanja zločina“ javno izneo u nekoliko intervjua i u jednom autorskom tekstu u „Politici“ u rubrici „Pogledi“. Deo tih navoda je preneo i uvaženi novinar „Pečata“, gospodin Slobodan Ikonić, koji i naslov svog teksta „Mogu li sudovi da ’pišu istoriju’“ praktično parafrazira iz mog teksta u „Politici“, iako naravno, to nije neka moja „specijalna i originalna misao“.

Čini se da je, inače veoma korektni novinar „Pečata“, pomalo loše shvatio moju ulogu u nedavnim novelama Krivičnog zakonika Srbije, pa je red da to objasnim zbog čitalaca i javnosti. To nisam ranije učinio jer zbog brojnih obaveza nisam stigao, a iz istog razloga sam nešto kasnije nego uobičajeno i pročitao tekst u „Pečatu“ broj 447 od 25. novembra 2016. godine.

Bio sam član Radne grupe koja je izradila radnu verziju Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Srbije. Kako je to u Srbiji uvek veoma „interesantno pitanje“, nije zgoreg napomenuti da, kako moja malenkost, tako ni bilo ko drugi iz radne grupe, nije za svoj angažman u radu na novelama Krivičnog zakonika primio ni dinar.

Radili smo dobrovoljno i neplaćeno. U radnoj grupi je bilo nekoliko sudija i javnih tužilaca, predstavnici Ministarstva pravde, kao i još dvoje profesora krivičnog prava. Radna grupa u celovitom sastavu je svoj posao završila još pre skoro godinu dana, a kao što je to uobičajeno, samo Ministarstvo pravde je izradilo konačnu verziju Nacrta, kao i Predlog Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.

Radna grupa u potpunom sastavu, kao ni ja nismo učestvovali u pisanju izmena i dopuna koje se odnose na novi oblik krivičnog dela rasne i druge diskriminacije. To je naknadno uneto od strane samog Ministarstva, a pretpostavljam na temelju konsultacija sa drugim stručnjacima.

Dakle, lično nemam nikakve veze sa nastankom novog delikta u našem Krivičnom zakoniku, koji se svodi na osporavanje genocida i drugih teških krivičnih dela protiv čovečnosti, pa sam samim tim, ne zbog „popravljanja“ nekakve „proistekle štete“, kao što to konstatuje novinar „Pečata“, a za koju bi neko „neobavešten“ čak mogao pomisliti da sam je sam proizveo ili tome doprineo, već isključivo kao izraz svog profesionalnog stava, te novele i komentarisao u javnosti.

Ni ovaj tekst ne pišem da bih se bilo kome pravdao, nego isključivo zarad ispravnog informisanja javnosti, a svoje profesionalne stavove iznosim samo kao profesor Pravnog fakulteta, striktno sa stanovišta nauke i struke, a nikako ne i kao sudija Ustavnog suda, što sam u međuvremenu postao.

Nikada u pravnom sistemu Srbije nijedna radna grupa ne predlaže zakone, to čini nadležno ministarstvo, koje može, ali i ne mora da formira radnu grupu za pisanje radne verzije nacrta zakona, te potom, može, ali i ne mora da usvoji sve ili neke stavove radne grupe. Ovo je uobičajeno i suštinski legitimno. Na kraju krajeva, ministar(ka) pred narodnim poslanicima „brani“ i obrazlaže predlog zakona.

Ako neko želi da se više bavi konkretnim novelama Krivičnog zakonika, dovoljno je da sasvim jednostavno uporedi značajne razlike između Nacrta koji je bio predmet javne rasprave i mesecima bio istaknut na sajtu Ministarstva pravde, a koji je proistekao iz aktivnosti radne grupe i samog Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Još jednom ističem da u tom Nacrtu, između ostalog, nije bilo ni delikta iz člana 387 stav 5 KZ-a.

Iako sam u nekoliko navrata izneo u javnosti određene primedbe na formulaciju novog delikta, što motivisan isključivo naučnim i stručnim razlozima, delimično činim i u ovom tekstu, smatram da on ipak može imati i određeni načelni ratio legis.

Posebno skrećem pažnju na jedno veliko „M“, kada se radi o Međunarodnom krivičnom sudu, koji je nastao Rimskim statutom kao multilateralnim međunarodnim ugovorom. Mora se raditi o osporavanju presuda suda u Srbiji ili stalnog Međunarodnog krivičnog suda, što znači da se ova nova inkriminacija ne odnosi na presude Haškog tribunala, koji je formiran odlukom Saveta bezbednosti UN, kao ni na presude Međunarodnog suda pravde.

Pored toga, nije dovoljno ni da neko jednostavno javno negira određene međunarodne zločine, što bi bio čist, odnosno klasičan „verbalni delikt“, već je neophodno postojanje i jednog „posebnog konteksta“, koji je suštinski objektivnog karaktera, što znači da se javno osporavanje čini na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema grupi lica koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti. Ono veliko „M“ i ovaj poseban kontekst ipak značajno sužavaju kriminalnu zonu novog delikta.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Zločin negiranja zločina | Jadovno 1941.

Stefan Karganović: Posao prof. Škulića je završen ili Đavo …

Država ne sme da stavlja pečat na istorijske činjenice …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top