Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити. Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен