Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 39

У Ливну шеснаест година касније

22. новембар 2017.

Одлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послиjе сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом краjу у усташким покољима 1941. године и промоциjе моjе књиге „Огњена Мариjа ливањска“, посвећене тим злочинима, ниjесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у оваj проклети, окрвављени, опjевани и оплакани град. Иако су ноћ уочи сахране, у Ливну сиjевнули ножеви усташке мржње ( на паркингу испред хотела „Динара“ су, додуше, исjечене само гуме на петоро-шесторо возила београдске и новосадске регистрациjе), и даље сам наивно вjеровао да се зло не може поновити, да jе то само поjединачни ексцес, а не знак васкрслог, повампиреног усташког лудила и

Јама

21. новембар 2017.

Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити. Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су

Са парастоса за пострадале, 29. октобра 2011. у цркви св. Марка у Београду

Жртве источне Билогоре од 1991. до 1997. године

21. новембар 2017.

Под источном Билогором чиjе су жртве предмет овог истраживања подразумиjевамо про-стор са површином од око 700 км2 смjештен на сjеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохиjе Северин, на сjеверу селима парохиjе Мала Трешњевица, на jугу Великим Зденцима, док jе његова источна граница село Јасенаш, односно линиjа на коjоj строго географски гледано престаjе Билогора – превоj дуж коjег се пружаjу пут и пруга Бастаjи – Сухопоље. Оваj списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних деjстава 1991. године те приjе и послиjе њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чиjи су егзеку-тори хрватске паравоjне формациjе, као и терористичке групе

Денис Бојић: Вуковарски блуз (ВИДЕО)

19. новембар 2017.

Филм коjи говори о стању српске заjеднице у Вуковару, рефлексиjи на остатак Републике Хрватске, односима и потенциjалима. Филм коjи говори о стању српске заjеднице у Вуковару, рефлексиjи на остатак Републике Хрватске, односима и потенциjалима. Улога и нарациjа Зоран Коjић; аутор: Денис Боjић; сниматељ: Синиша Ћеjић. Концепт филма jе на jезику прихватљивом и нашем народу разумљивом, предочити ситуациjу те међуетничке односе готово 20. година од заврештка ратних догађања на просторима бивше Југославиjе. Документарни филм у продукциjи Радио телевизиjе Републике Српске, снимљен у маjу 2014.

Крваве легенде

19. новембар 2017.

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен

Живот се разбио о камен

18. новембар 2017.

Вуксан Кнежевић, некада наjмлађи голооточанин, после шест децениjа вратио се на „место злочина“ и исповедио „Новостима“ своjу голготу и голготу жртава комунистичког терора Ево га, Голи оток! Више не личи на себе. Некад овде ниjе било ни дрвцета, ни комадић бетона. Само оштри камен коjи сече дланове. Ни птица ниjе могла да пролети. А сад има, чак, и туриста. Има, ваљда, шта да се види… Више као за себе шапуће Вуксан Кнежевић (81) док се искрцава на стрму голет. Он jе jедан од наjмлађих голооточких кажњеника. После шест децениjа, дошао jе да нам исприча своjу причу, на пустом острву надомак Раба, где jе провео наjдужу годину свог живота. Док се

Мучење Срба: Пржили ме струјом сат времена!

17. новембар 2017.

Батине су биле свакодневица. Тукли су нас беjзбол палицама, а прве ноћи су ми сломили10 ребара, присећа се Милорад Благоjевић. Хорор: Милорад jе у логору помишљао да се убиjе – Нисам задовољан пресудом. Они никада неће бити адекватно осуђени. Никад неће добити довољно велику казну за зверства коjа су ми починили у логору Керестинац. А моjа jедина кривица беше, како су ми рекли кад су ме ухапсили, што ми „не ваљаjу“ име и презиме – каже на почетку разговора за Курир Милорад Благоjевић, затвореник злогласног логора Керестинац, у коjем су цивили пребиjани, мучени електрошоковима, силовани, због чега су петорица хрватских воjника прошле недеље осуђена за ратни злочин и добила укупно

Исповест Србина: Терали ме бојовници матер да стрељам!

16. новембар 2017.

Драматична исповест Јове Грубора, о злочинима после ”Олуjе”: Немам баш ништа против Готовине и Маркача, али ко jе крив за убиство овдашњих Срба. Ево и сада чувам списак убиjених Плављана и сељана околних заселака. Наjтежи злочини су се догодили у Груборима дан пре доласка оног чувеног “воза слободе” коjим су Хрвати прослављали “Олуjу”. Тада су убиjени Јово, Мариjа, Мићо и Милка Грубор – све моjи рођаци, а затим и Ђуро Карановић и Саво Ђурић. Преживели су “Олуjу”, али не задуго. На своjоj земљи – Јово jе овде рођен и ту намерава да умре. Деца – син и две сада удате ћерке – одавно живе у Србиjи. Избегли су за време

Како је покатоличена западна Херцеговина

15. новембар 2017.

Завршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, започета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, и у верске-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула римокатоличке црква, насиљем (покољем и прогањањем) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаест и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регија последња покатоличена, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века

13. новембар 2017.

Од 64 милиона људи, колико jе у целом свету страдало у Другом светском рату, на српски народ отпада више од jедног милиона. Према његовом укупном броjу, само су Jевреjи страдали горе од нас. Да подсетимо, у Првом светском рату Србиjа je од 4.500.000 становника изгубила 1.200.000, што jе тада било 56,7 процената мушког становништва. Колико би данас било Срба да се ово ниjе десило? Координате 43° 06′ 36″ СГШ и 17° 41′ 60″ ИГД, су на први поглед као и сваке друге. Међутим, ове координате на карти показуjу jедно мало место са бурном историjом и много страдања. Вихор смрти више пута jе опустошио ово село – Пребиловце. Августа 2012. смо

Јели смо супу од људског меса

10. новембар 2017.

Никога у бањалучком приградском насељу Туњице није изненадило када је њихов суграђанин Раде Радивојац преко медија понудио, како је рекао, поштеној сиротињи или некој избегличкој породици на трајно коришћење своју викендицу у селу Доњи Орловци, недалеко од Приједора. Нико се није изненадио јер сви у Туњицама, а и шире знају колико чика Раде воли да помаже људима. Исто тако, знају и за његову невероватну животну судбину, јер је овај 84-годишњак један од малобројних срећника који је пре 67 година успео да преживи голготу Јасеновца. – Како не бих понудио помоћ када сам и ја, поготово након страдања у Јасеновцу, био права сиротиња. Нисам имао корицу леба! Чак сам просио и

Заборављене српске светиње

9. новембар 2017.

Скопље – У налету према врелим грчким летовалиштима српски туристи углавном само протутње кроз Македонију. Ретко ко се сети крајпуташа српске историје, попут спомен-капеле код Удова, Доњег Караслара крај Велеса или Зебрњака надомак Куманова, који подсећају на сурову цену ратне голготе српских војника у минулим ратовима на поприштима у Македонији. Мало је оних, који се макар и на краткој паузи задржавају на некој од тих историјских тачака у транзиту кроз Македонију. Међу ретким изузецима у тој реци наших људи, који нарушавају уобичајену летњу туристичку слику били су Иван Раковић и Катарина Ристичевић. При повратку са одмора на обалама Егеја, они су се јавили Културно-информативном центру Срба у Македонији Спона са

Остојићи нису заборављени

7. новембар 2017.

…НЕ ПОПСТОЈИ НИШТА СКРИВЕНО ШТО НЕЋЕ ИЗАЋИ НА ВИДЈЕЛО И НЕМА ТЕ ТАЈНЕ КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ ОТКРИВЕНА… Поштовани пријатељи из Удружења „Јадовно 1941“, Прије свега ЖЕЛИМ ДА ВАМ СЕ ЗАХВАЛИМ ШТО СТАДОСТЕ НА КРАЈ ЗАБОРАВУ СМИШЉЕНИМ, СИСТЕМАТСКИМ, ЗВЈЕРСКИМ… ЗЛОЧИНИМА КОЈИ СУ СЕ ДОГОДИЛИ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ У КОМПЛЕКСУ УСТАШКИХ ЛОГОРА ЈАДОВНО! Ја сам Остојић (Данко) Владо из Хан Пијеска, унук Остојић Владимира – Влада (1903) из Власенице који је 28. јула 1941. године заједно са својим млађим братом Остојић Чедомиром – Чедом (1907) ухапшен од стране усташа и одведен у логор у Госпићу. Овај податак, о њиховом хапшењу и одвођењу у Госпић чуо сам од свога покојног оца

Шесторо преживјелих Црногораца: ПЕРО, РАЈКО, ИЛИЈА (Рајков брат), ЛУКА и МИЈО, а испред њих МАРА ЦРНОГОРАЦ

Седам дана у гробници

31. октобар 2017.

Напомена редакције: Јуче, 29. октобра 2017. упокојила се у Господу Мара Козомора рођена Црногорац, једна од мученица која је након седам дана изашла жива из јаме Бикуше. Ово је њена прича коју се записао књижевник Будо Симоновић. Опијело и сахрана ће се обавити на Бежанијском гробљу у сриједу 1. новембра. Опијело ће почети у 11 часова. Покој души мученици Мари. Занимљиво jе такође да jе, чак и од оних коjа су спашена и на неки начин избjегла усташко немилосрђе, веома мало дjеце из ливањског краjа преживjело Други свjетски рат. Много их помрло jош у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакоjаке друге недаће коjе су надолазиле у

Годишњица страдања Срба из источне Билогоре

30. октобар 2017.

Нападом на ТО Грубишно поље 31. октобра 1991. године, започела jе акциjа хрватске воjске под називом „Откос – 10“. Циљ jе био ликвидирати и протjерати Србе са подручjа источне Билогоре. Малоброjне снаге ТО Грубишно поље нису успjеле зауставити напад хрватских боjовника, па jе народ поучен искуством из Другог свjетског рата кренуо у повлачење ка Босни. Комплетно становништво из 23 села и jедан броj житеља из jош 15 села напустило jе то подручjе. У колони jе било око 4 000 људи са преко 600 различитик возила. Послиjе повлачења Срба из источне Билогоре услиjедила су убиства преосталих Срба, паљење, пљачкање и минирање српске имовине. Уништене су и две дрвене православне цркве билогорског